Kao druge vrste koza,i bur koza je u svom prirodnom staništu čvrsta, dobro prilagođena teškim terenima i odlična u brstenju žbunja. Ova vrsta koze potiče iz Južne Afrike gde su joj Afrikanaci, da bi je razlikovali od, u to vreme traženije, angora koze dali ime “bur” (što znači farma). U to vreme,bur koza je bila odlična za uzgoj na nepristupačnim terenima, obraslim žbunjem koje druge vrste životinja nisu mogle da brste. Na taj način je pripreman teren za ovce ili angora koze koje bi se kasnije tu uzgajale. U ovim teškimu slovima (visoke temperature, loša ispaša, opasni insekti) bur koza je u Africi, kao i španska koza u Americi, preživela upravo zahvaljujući svojim osobinama.

Bur koza je u ovim veoma teškim uslovima opstala zahvaljujući sposobnostima prilagođavanja. Njena debela koža pokrivena kratkom,glatkom dlakom,skoro da je neprobojna za trnje, a u isto vreme onemogućava insektima i spoljnim parazitima da prodru u organizam i time sprečava mnoge bolesti koje insekti prenose. Takođe, zahvaljujući veoma jakoj pigmentaciji, koža ove koze je otpornija na sunčeve zrake,a samim tim i na nastanak karcinoma kože koji u ovakvoj sredini može da zahvat ivime, stomak, repoduktivne organe i oči.

I pored ovih odličnih osobina, sve do početk aprošlog veka farmerima u Južnoj Africi nije padalo na um kako da profitiraju od ove koze. Da bi se ustanovila pravila razmnožavanja, 1959. godine je osnovan registar ove vrste koza u Južnoj Africi, tako da se posebno posle 1970. godine stanje,i rezultati uzgajanja ove koze prate i to mnogo više nego bilo koja druga vrsta koza koje se koriste za meso.

Kada je uporedimo sa španskom kozom, na prvi pogled se čini da je bur koza znatno bolja. Fizički je veća (obično je duplo teža), brže raste, sa ravnomernijim karkasom (zahvaljujući selekciji koja se u Južnoj Africi vrši duže od 40 godina jer se ova koza koristi za ishranu), ima bolje sposobnosti za uzgoj jarića (uglavnom zato što bur koza ima velike rezerve mleka za mlade). Takođe, odlično brsti žbunje (zbog svog velikog apetita i ishrane koja uključuje 82% žbunja i 16% trave), dok španska koza, sa druge strane, jede 50:50% žbunja i trave ; na kraju, telo ove koze sadrži malo veći procenat mesa (malo više od 50%), dok je taj odnos kod španske koze nešto niži od 50%.

Možda i najbolji atribut bur koze je njen izgled. Velika je (odrasli jarčevi teže najmanje od 110 do 135 kg, a koze od 90 do 100 kg) i izuzetno lepa životinja. Sa svojom crvenkastom glavom, glatkim, mišićavim i proporcionalnim telom izgleda veoma atraktivno. Verovatno su i ove osobine dovele do toga da se prvoklasne koze ove raseprodaju u Sjedinjenim Američkim Državama za više od 5.000,00 $, dok su se prve uvezene koze prodavale čak za više od 50.000,00 $.

Bur koza je dobila naklonost uzgajivača zahvaljujući svom brzom rastu (u idealnim uslovima, mužjaci teže oko 27 kg posle 3 meseca, 63 kg u 8 mesecu, 92 kg u 12. 108 u 18. i 115 kg u 24. mesecu života, dok ženke teže 24 kg u 3. mesecu, 45 kg u 12. 64 u 18. i 84 u 24. mesecu života) i visokoj plodnosti sa većim brojem jarića (tvrde da je stopa od 200% česta). Da bi naglasili koliki je potencijal ove koze, neki uzgajivači i istraživači tvrde da s bur koze visoko plodne životinje,dok kozenje više od jednom godišnje znači i više dobijenog mesa od jedne koze nego od jedne krave.

Uprkos odličnoj statistici i karakteristikama, došlo je do sumnji u to koliko je ova koza komercijalno upotrebljiva. Na primer, neki uzgajivači u SAD tvrde da se zbog visoke cene i uzgajanja samo čistokrvnih bur koza sa pedigreom, mali broj ovih životinja gaji za prodaju mesa. Ustvari, u SAD skoro da nema bur, ili kiko koza koje se uzgajaju u komercijalne svrhe, tako da su svi dobijeni rezultati malo uvećani jer su koze uzgajane u odličnim uslovima koji im inače ne bi bili dostupni kada bi se uzgajale samo za klanje. Zbog svega navedenog, teško je reći koji su komercijalni kapaciteti ove koze.

Poput španske koze, bur koza se u staništima van Južne Afrike smatra životinjom koja se sezonski pari, iako mnogi priznaju da je ta sezona dosta duža u odnosu na druge vrste koza. Bez obzira na to, ovi sezonski paterni potpomognuti sa još nekoliko nezadovoljavajućih osobina ove koze koji nastaju kada se uzgaja u zatvorenim uslovima, odvratili su mnoge farmere od uzgajanja ove vrste.

Bur koza je veoma halapljiva. Ovo je korisno kada brsti nepoželjno žbunje u Africi, ali može da bude veliki finansijski problem za farmera i zato se bur koza smatra životinjom koja traži velika ulaganja.

Bur koza u Africi ima ispašu koja joj odgovara, jer sadrži razno žbunje za koje se smatra da poseduje sastojke koji kontrolišu crevne parazite. Ovakva ispaša nije moguća svuda, a posebno na velikim farmama i u kontinentalnoj klimi.

U zatvorenim ili poluzatvorenim uslovima uzgoja u Severnoj Americi i Novom Zelandu primećeno je da je bur koza jako osetljiva na unutrašnje parazite. Ovo se ne dešava u Južnoj Africi ili u suvim predelima Australije.

Drugi problemi koji se javljaju u uzgoju ove koze imaju veze sa njenim mesom. Zaključeno je da je sa aspekta ukusa i žilavosti ovo meso lošije od jagnjetine i ovčetine. Pretpostavlja se da je za žilavost zaslužan visok nivo kolagena, ali bi selektivan uzgoj mogao da reši ovaj problem. Čak i Južnoafrikanci evropskog porekla više cene meso koze ili ovce nego meso bur koze, a ovo mišljenje deli i većina Evropljana. Međutim, ovaj problem možda leži u činjenici da se za poređenje često uzima meso odrasle bur koze, a ne jareta starog između 5 i 10 meseci–perioda kada je meso ove životinje najukusnije.

Pored žilavosti, konzumenti se često žale i na sam ukus mesa. Međutim, kada se samelje i koristi u kobasicama u smesi sa svinjskom mašću ima veoma dobar ukus.

Ipak,ovo nije pravo rešenje, iz prostog razloga što se mnogi ljudi okreću kozijem mesu kao zdravijoj alternativi od crvenog mesa, jer upravo jaretina ima manje holesterola. Kada bi se ovom mesu dodala svinjska mast, onda bi izgubilo one karakteristike zbog kojih je traženo na tržištu. Iako se jaretina smatra mesom sa manje masti od ostalih crvenih mesa, uključujući i jagnjetinu, jaretina bur koza nema ovu osobinu, jer poseduje najveći procenat masti od svih vrsta koza (procenat masnoće u mesu ove koze se može porediti sa ovčetinom).

Ako uzmemo u obzir sve dobre i loše karakteristike bur koze, mnogi veruju da selekcija i unakrsno parenje mogu da daju odgovor kako da se maksimalno iskoriste dobre, a minimiziraju loše osobine ove koze. U mnogim zemljama, uključujući SAD i Kanadu, vrše se ispitivanja na mešancima vrsta koza koja daju dobre rezultate. Najranija ispitivanja ove vrste su,logično, rađena u Južnoj Africi gde je zaključeno da ukrštanje istočnoafričke gala koze i bur koze (jarac je pripadao bur vrsti), daje dobre rezultate u brzini rasta jarića, posebno u prvih 4 do 12 meseci. Zanimljiv je i drugi rezultat ove studije koji pokazuje da su se ženkine karakteristike bur koze odrazile uglavnom negativno na mladunče kada su bur koze parene sa jarčevima drugih vrsta.