Ventilacija
Vazduh unutar objekata zaštićenog prostora sadrži unutrašnju energiju, čija je mera temperatura, vodenu paru i C02 . Provetravanjem, odnosno ventilacijom, menjaju se ove vrednosti u cilju usklađivanja sa potrebama biljaka. Cilj ventilacije je:
• da se snizi temperatura -hlađenje,
• da se smanji relativna vlažnost vazduha,
• da se kontroliše sadržaj C02 .
Brzina ventilacije, zamene vazduha, zavisi od razlike između unutrašnje i spoljne temperature, veličine i položaja ventilacionih otvora.
Hladan vazduh se, zbog veće gustine, spušta nadole, istiskujući lakši topao vazduh iz unutrašnjosti objekta. Cilj je da izmenom vazduha bude obuhvaćen ceo prostor, bez „mrtvih uglova", u kojima ne dolazi do zamene vazduha.
Na efikasnost ventilacije utiče smer i intenzitet vetra. Ventilacija može da bude prinudna ili prirodna.
Slika 31. Strujanje toplog i hladnog vazduha pri ventilisanju staklenika/ plastenika.
 |
Promena parametara vazduha
Ventilacijom se ostvaruje zamena vazduha u objektu, odnosno promena temperature, relativne vlažnosti vazduha i sadržaja C02. Ventilacija može da bude prinudna i prirodna. Prinudna ventilacija primenjuje se samo u slučaju potrebe značajnog sniženja temperature, ili kao korektura neadekvatno projektovanog sistema za grejanje.
U zavisnosti od tipa i veličine objekta primenjuje se ručno, poluautomatsko ili automatsko upravljanje ventilacijom.
1.Prinudna ventilacija
Ostvaruje se aksijalnim ventilatorima koji vazduh izduvavaju iz unutrašnjosti staklenika/plastenika. Primenjuje se u područjima sa dužim periodima visokih temperatura, iznad 30°C. Da bi prinudna ventilacija bila efikasna, ventilatori moraju da imaju takav učinak da se zapremina vazduha u objektu izmeni 20-30 puta u toku jednog sata, (Poničan, 2002). Ovakva ventilacija je skuplja, jer je potrebna nabavka i ugradnja ventilatora, a za pogonjenje je potrebna električna energija. Pored toga ventilatori, ma gde da su postavljeni, stvaraju senku, te smanjuju osvetljenost biljaka.
Prinudna ventilacija se nekada primenjuje i u cilju ujednačavanja temperature unutar grejanog objekta. Ukoliko je sistem za zagrevanje dobro projektovan i izveden, ova ventilacija nije potrebna. Ventilator koji je ugrađen u sistem za vazdušno grejanje ovim nije obuhvaćen.
U slučaju ekstremno visokih temperatura i male relativne vlažnosti vazduha, vazduh se produvava kroz porozne, saćaste ploče kroz koje se propušta voda. Tako se ostvaruje dodatno hlađenje vazduha, jer se deo unutrašnje energije vazduha koristi za isparavanje vode. Ovaj postupak naziva se „vlažna ventilacija", ili, na engleskom, fan-pad cooling system.
Porozne ploče predstavljaju materijal otvorene saćaste strukture i velike površine. Postavljaju se u zoni ulaznog otvora za vazduh. Voda se gravitaciono spušta kroz porozni materijal. Deo vode koji ne ispari sakuplja se u oluk ispod poroznih ploča i pumpom vraća gore i meša sa napojnom vodom. Ventilator stvara ujednačenu vazdušnu struju preko cele površine ploča. Pošto pri prolasku kroz ploče nastaju otpori, bira se ventilator koji ostvaruje veći napor, pa je i potrošnja električne energije veća. Ovakav sistem, u zavisnosti od ugrađene površine i parametara vazduha, može da snizi temperaturu i do i5°C, (Đurovka et al, 2006).
2.Prirodna ventilacija
Zasnovana je na kretanju vazduha usled razlike u gustini - slično efektu dimnjaka. Gustina vazduha zavisi od temperature, i što je ona viša gustina je manja.
Zapreminski protok zavisi od razlike gustina vazduha, vetra i veličine otvora. Da bi prirodna ventilacija bila efikasna, površina otvora mora da bude 20-30% od površine osnove objekta, (Poničan, 2002).
Otvori za prirodnu ventilaciju postavljaju se na čeonim stranama, zabatima, bočnim stranama i krovu. Može da se kombinuje postavljanje otvora na više mesta.
Visoki tuneli
Najjednostavnije i najjevtinije konstrukciono rešenje je sa otvaranjem čeonih otvora. Vrste otvora i načini otvaranja prikazani su na sl. 32. Rešenje na sl. 32a) je jevtino i efikasno. Nedostatak mu je što se pri ulasku i izlasku iz objekta prelazi preko vrata, pa i gazi folija. Lučna vrata, rešenje na sl. 32b) je takođe jednostavno i efikasno. Na rešenjima sa pravougaonim i lučnim vratima, sl. 32c) i 32d), iznad linije vrata je postavljena zakretna lučna klapna. Ova klapna omogućava da se ostvari manji intenzitet ventilacije, u hladnim danima. Ova mogućnost je vrlo bitna ukoliko proizvodnja započinje ranije, i u visokim tunelima sa grejanjem.
Slika 32. Čeona ventilacija -provetravanje visokih tunela.
a) sa polaganjem vrata na tlo,
b) sa dvodelnim krilnim vratima,
c) sa dvodelnim vratima i lučnom klapnom,
dvodelnim vratima i lučnom klapnom,
d) sa višedelnim preklopivimvratima i lučnom klapnom
 |
Pored rešenja čeonog otvaranja prikazanih na sl. 32, primenjuju se i klizna vrata, sl. 33. Cena je viša, a otvaranje čela nepotpuno. Primenjuje se na kraćim tunelima predviđenim za proizvodnju cveća i ornamentalnog bilja, kada se u objekat češće ulazi. Tada se često kao pokrivka na vratima primenjuju ploče od akrila ili polikarbonata.
Slika 33. Klizna vrata na visokim tunelima.
 |
Ukoliko su za ventilaciju visokih tunela predviđeni čeoni otvori, odnos širine i dužine ne srne da bude viši od 1:6. Na primer, za širinu visokog tunela 5 m, dužina srne da bude do 30 m, a za širinu 8 m do 48 m. Ukoliko bi dužina bila veća ventilacija ne bi bila dovoljno efikasna.
Ukoliko su dužine visokih tunela veće od navedenih obavezno se, pored čeonih, pimenjuje otvaranje bočnih stranica, a ređe i krova.
Na sl. 34 prikazano je rešenje sa namotavanjem folije oko podužne cevi. Jednostavno je i jevtino. Nedostatak je u tome što se otvaranje ostvaruje odozdo, što je nepovoljno u hladnom periodu. Pri ručnom namotavanju postoji opasnost da dođe do gubitka kontrole, do brzog odmotavanja folije i ozlede kolenastom polugom.
Slika 34. Otvaranje bočnih strana od dole prema gore.
 |
Ventilacija kroz čeone i bočne otvore
Na visokim tunelima i jednobrodnim plastenicima najčešće se primenjuje ventilisanje kroz čeone otvore. Tada je dužina objekta ograničena. Ukoliko je dužina veća neophodno je da postoje i otvori na bočnim stranicama.
Postoje razna rešenja poklopaca čeonih otvora. Sa stanovišta funkcionalnosti dobro je da postoji lučna klapna na gornjem delu zabata, kojom se omogućava ventilacija i pri nižim temperaturama. Otvaranje bočnih stranica ostvaruje se podizanjem ili spuštanjem folija.
Spuštanjem folije, sl. 35. povećava se bočni otvor. Otvor se najpre formira sa gornje strane, i to je dobra strana ovog rešenja. Nedostatak je to što se folija pri spuštanju „gomila" u donjem delu, deformiše i prlja.
Na oba rešenje je potrebno da se prvo polje ojača, na primer ugradnjom ploče polikarbonata između prvog i drugog nosećeg stuba. Pored ojačanja, ostvaruje se i bolje zaptivanje bočne folije.
Slika 35. Otvaranje bočnih strana od gore prema dole.
 |
Sistem za bočnu ventilaciju sa dva otvora po visini prikazan je na sl. 36. Ovakvo rešenje omogućava da se kombinuju prednosti prethodna dva, ali je njegova cena viša.
Pogon otvaranja za sva rešenja može da bude ručni ili mehanički. Ukoliko je pogon mehanički može da se ostvari i upravljanje računarom.
Slika 36. Otvaranje bočnih stranica u dva nivoa.
 |
Plastenici
Na savremenim plastenicima/staklenicima najčešće se izvodi krovna ventilacija. Krovna ventilacija - provetravanje obavlja se otvaranjem poklopaca krovnih otvora. Površina krovnih otvora treba da bude 20 do 50% od površine objekta, sl. 37.
Slika 37.Ventilacija kroz krovne otvore plastenika.
slika A 20%
Slika B 30%
Slika C 40%
Slika D 50% površine {nije prikazan u krajnjem položaju}
 |
 |
 |
 |
Veličina krovnog otvora bira se u zavisnosti od perioda proizvodnje, biljnih vrsta, klimatskih uslova i ruže vetrova. Za visoke temperature i kontinualnu proizvodnju, i u toku leta, bira se rešenje se najvećim otvorom.
Drugačiji način je otvaranje krovnih otvora namotavanjem folije sa obe strane lađe, pri čemu se uvek namotavanje započinje od oluka prema slemenu lađe.
Staklenici
Slika 38. Poklopac krovnog otvora staklenika.
 |
Na staklenicima se ventilacija ostvaruje kroz otvore na krovovima. Razlika je u konstrukcionim rešenjima koja su prilagođena ravnim krovovima i većoj težini poklopaca. Na si. 38 prikazano je tipično rešenje otvaranja poklopaca na stakleniku, sa korišćenjem mehanizma koji se sastoji od zupčanika i zupčaste letve.
Vratilo na kojem su zupčanici, pogoni se elektromotorom, pa je tako olakšano otvaranje i zatvaranje i omogućeno sprovođenje automatskog upravljanja. Na primer, podešavanje otvaranja i zatvaranja u skladu sa zadatom temperaturom, (Timmerman i Kamp, 2003).
Jedna od mogućnosti otvaranja poklopaca je i njihovo po dizanje naviše. Tako se ostvaruju najveći otvori i ventilacija obavlja bez smetnji, sl. 39.
Ovakvi staklenici koriste se za proizvodnju rasada i mladih biljaka, jer u njima mogu da se postignu klimatski uslovi spolj ne sredine, koji obezbeđuju zdrav i dobro okaljen rasad.
U slučaju padavina i jakih vetrova krovni otvori se zatvara ju da ne bi došlo do oštećenja useva i konstrukcije.
Na otvore za ventilaciju svih sistema mogu da se postave mreže za zaštitu od ulaska insekata. One predstavljaju prepre ku strujanju vazduha i smanjuju intenzitet ventilacije. Prime njuju se u slučaju proizvodnje posebno osetljivih biljnih vrsta i u područjima u kojima je populacija insekata velika.
Slika 39. Vertikalno otvaranje krovne konstrukcije staklenika na primeru "kabriolet" Venlo staklenika.
 |
Krovni otvori
Na plastenicima i staklenicima za ostvarenje ventilacije koriste se krovni otovori. U zavisnosti od biljnih vrsta, klimatskih uslova i perioda proizvodnje odabira se veličina otvora i rešenje poklopca.
Pokretanje poklopaca najčešće je mehanizovano, pogon elektromotorima, te je moguće da se ostvari automatsko upravljanje.
Otvori se obavezno zatvaraju pri padavinama i jakom vetru.
Literatura
1. Đurovka, M., Lazić, Branka, Bajkin, A., Potkonjak, Agnes Marković, V., Ilin, Ž., Todorović, Vida. 2006. Proizvodnja povrća i cveća u zaštićenom prostoru. Poljoprivredni fa kultet, Novi Sad, Poljoprivredni fakultet Banja Luka.
2. Poničan,}. 2002. Mechanizacia v zahradnictve. Vvdala Slo venska polnohospodarska univerziteta v Nitre vo Vvdava telstve SPU.
3. Timmerman, G.J., Kamp, P.G.H. 2003. Computerised En vironmental Control in Greenhouses. PTC+, Ede.
