Ako se obistine najave o izgradnji nekoliko pogona za proizvodnju biodizela poput onog u Šidu, kao i fabrike bićtanola u Zrenjaninu, onda srpsku poljoprivredu čeka značajno tumbanje setvenih površina, jer samo za proizvodnju ovih alternativnih izvora enrgije potrebno bi bilo posejati dodatnih skoro 500.000 hektara pšenice, kukurza i uljane repice.
Uprošćeno rečeno, do sada žitarice i uljarice namenjene za proizvodnju biodizela ili bićtanola na našim poljima praktično nisu ni gajene, a sada treba da zauzmu čak 500.000 hektara, od 4,2 miliona hektara koliko ih u Srbiji ukupno ima. Iako, u stvari, investitori računaju na sirovine iz cele jugoistočne Evrope možemo postaviti pitanje zbog čega sve ili najveći deo toga mi sami ne bismo proizvodili.
Da li je to realno sada kada pšenice jedva imamo i za domaći hleb, kada će kukuruza ove godine biti čak milion tona manje nego lane i kada se uljana repica seje na tek par hiljada hektara. Odgovor nije jednostavan, ali u principu bi se moglo reći da se cilj može postići uz nekoliko preduslova. Prvi je da prinosi pšenice ne budu 3,5 tona po hektaru već pet ili šet, da kukuruza umesto pet tona imamo osam, a da uljana repica umesto egzotične biljke postane ozbiljna poljoprivredna kultura.
U k o l i k o bi se povećali prinosi, automatski bi proizvoðačke cene žitarica i uljarica bile niže i fabrike bi dobile jeftinije sirovine, a to opet znači da bi se sve neophodne sirovine zaista mogle proizvoditi na našim poljima i ne bi se morale uvoziti. Da krenemo redom. Fabrika za proizvodnju bićtanola u Zrenjaninu biće izgraðena do 2009. godine i najveća je “grinfi ld” investicija, ne samo u Srbiji nego i na Balkanu, a vredna je čak 380 miliona evra i gradi je maðarsko-američki konzorcijum “Bajotek enerxi”. Da bi ova fabrika proizvodila biće joj potrebno milion tona pšenice i 500.000 tona kukuruza godišnje. S obzirom da su kod nas prinosi pšenice 3,5 tone po hektaru, a kukurza pet tona, onda nije teško izračunati koliko nam njiva treba.
Takoðe, očekuje se da će fabrika proizvesti oko 680.000 tona bićtanola godišnje, 400.000 tona biološke stočne hrane i 100.000 tona ekološki prihvatljivih ðubriva. Generalno gledano p o v e ć a n j e površina pod pšenicom i kukuruzom ne bi trebalo da bude problem. Hlebno žito se nekada kod nas gajilo i na preko 750.000 h e k t a r a , a lane na svega 540.000 hektara. Kukuruz se seje na oko 1,2 miliona hktara, a povećanje od dodatnih 100.000 hektara ne bi trebalo da bude problem. Problematična će biti cena jer su i pšenica i kukuruz kod nas najskuplji u regionu. Dok se bićtanol proizvodi od žitarica, za biodizel su neophodne uljarice, a meðu njima najintertesantnija je uljana repica.
Po rečima prof. dr Radovana Marinkovića s novosadskog Instituta za ratarstvo i povrtarstvo Srbija, ako želi u Evropu, mora proizvoditi biodizel, a da bi se zadovoljili evropski standardi uljanu repicu za nekoliko godina moramo gajiti na najmanje 80.000 hektara. On kaže da je to moguće postići ali uz neke žrtve. Te žrtve su smanjenje setvenih površina pod drugim uljaricama, poput soje i suncokreta.
Sekretar Odbora za poljoprivredu Privredne komore Srbije Milan Prostran kaže da je realno da se pšenica, kukuruz i uljana repica, neophodni kao sirovina za proizvodnju biodizela i bićtanola, proizvode na našim poljima. Pre svega se za tu svrhu mogu upotrebiti njive koje su neobraðene, a njih u Srbiji ima preko 170.000 hektara. Takoðe, prostora ima i u promeni setvene strukture i to u korist useva koji imaju tržište.
Gde smo sada
U Srbiji ima oko 4,2 miliona hektara obradivih površina, a setvena struktura na našim poljima se malo menjala. Barem do sada. Najdominantnija kultura je kukuruz koji se godišnje poseje na 1,2 do 1,3 miliona hektara, a za njim je pšenica koja se u proseku naðe na oko 600.000 hektara. Sledi krmno bilje sa 460.000 hektara, povrće sa 290.000, suncokret sa oko 220.000, soja sa 140.000, šećerna repa sa oko 70.000, ječam na oko 50.000 hektara, a svake godine izmeðu 170.000 i 200.000 hektara ostane neposejano i zaparloženo.
