BUŠA
Piše: Magistar Srđan Stojanović, šef odseka za genetičke resurse, Sektora za razvoj sela i poljoprivrede, Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije
 |
Buša je domaća primitivna rasa, u prošlosti gajena gotovo u svim krajevima naše zemlje. Sve do sredine dvadesetog veka, govedarska proizvodnja u Srbiji bazirana je na Brachicer om tipu. Adametz (1895) je smatrao, da je upravo buša autohtono goveče Balkanskog poluostrva i nazvao je ilirsko goveče. Sve do II svetskog rata, Brahiceri tip goveda je bio dominantan na ovim prostorima (Ogrizek, 1941). Tokom dvadesetog veka, konstantnim meleženjem, buša je dovedena na ivici nestanka. Danas se u našoj zemlji gaji pretežno u brdsko-planinskim predelima (Vlasina, Prokuplje, Priboj, Prijepolje, Dimitrovgrad, Tutin i Novi Pazar), dok se u tragovima nalazi i u Vojvodini (Subotica, Kovin). Osim u Srbiji, nalazi se i u susednim zemljama, skoro na čitavom Balkanskom poluostrvu (Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Albanija, Grčka i Makedonija). To je izrazito sitno goveče, kombinovanih proizvodnih osobina, skromna u pogledu ishrane, nege i smeštaja i drži se pretežno ekstenzivno. U proleće goveda se izvode na pašnjake, gde borave do kasno u jesen. Zimska ishrana je dosta skromna, a koristi se uglavnom: slama, kukuruzovina i nešto sena uz neznatno prihranjivanje koncentratom. Zbog uslova u kojima egzistira ima veoma snažnu i grubu konstituciju, dobro se prilagodjava uslovima sredine, a odlikuje se i otpornošću na zarazne i parazitske bolesti.
 |
Spada u sitne rase goveda. Prosečna visina grebena odraslih mužjaka u proseku iznosi 110 cm, a ženki 100 cm. Prosečna telesna masa kreće se izmedju 280-350 kg. Buša spada u kasnostasne rase goveda. Polnu zrelost postiže sa 15-18 meseci, a priplodnu zrelost sa 26-30 meseci. Porast i razvitak završava sa 3-5 godina, a za priplod se može koristiti i do 12 godina. U odnosu na boju postoje različiti sojevi buše: crni, polimski (rujavi), crvenometohijski, sivi (Belić,1988). Kako navode Čobić i sar. (1997), najdetaljnije proučavanje buše kod nas izvršio je Mitrović (1939), kod crvenog metohijskog govečeta. Isti autor je u svojim istraživanjima konstatovao dva tipa buše, od kojih je prvi ostao nepromenjen, dok je drugi tip u vidu meleza brahicernog crvenog metohijskog govečeta i simentalske rase.
 |
Mlečnost kod buše je slabo izražena, ali u odnosu na njenu telesnu masu i uslove držanja je zadovoljavajuća. Za vreme jedne laktacije, prosečno daje oko 1000 kg mleka sa 5% masti.
 |
Prema statusu ugroženosti, u Republici Srbiji, buša se ubraja u grupu ugroženoodrž ive rase (Stojanović i Pavlović, 2003). Populacioni trend je u porastu. Glavna lokacija je na teritoriji opština Novi Pazar i Tutin (Stojanović, 2006).
 |
Organizovan rad na očuvanju buše započet je krajem 1994. godine, identifikacijom i popisom postojećih grla. Identifikacija još uvek nije završena, jer se identifikuju sva grla koja po fenotipu odgovaraju buši. Osnovne selekcijske službe i stručnjaci sa Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu su dali veliki doprinos u identifikaciji preostalih grla, kako bi se stavila pod kontrolu i uključila u program očuvanja genetičkih resursa. Naime, današnje aktivnosti na očuvanju buše preduzete su u skladu sa Konvencijom o biodiverzitetu i Globalnom strategijom FAO o konzervaciji i očuvanju genetičkih resursa domaćih životinja
 |
Centralna matična knjiga (Herdbook), za sada ne postoji, ali se određeni podaci o poreklu nalaze u databazi Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede (Upravi za veterinu i Odseku za genetičke resurse). Može se zaključiti da buša nije dovoljno proučena, posebno iz oblasti molekularne biologije, genetskih markera i mapiranja gena, što pruža veliku mogućnost za eventualno iskorišćavanje dobijenih rezultata u budućnosti (Stojanović,2005).
