Podela lovačkih pasa ptičara se svodi uglavnom na dve osnovne grupe, engleski (poenteri i seteri) i kontinentalni (svi ostali). Prvi imaju reputaciju brzih pasa široke pretrage i dobrog njuha dok ovu drugu grupu karakteriše kraće pretraživanje terena. Osnovna razlika između ove dve vrste je u stilu i brzini pretraživanja terena. Postoji ogroman broj argumenata u korist ptičara specijalizovanih za široku pretragu.
Najčuveniji su poenteri i engleski seteri, dok su gordon-seteri i irski seteri po načinu pretrage bliži kontinentalnim rasama. Dugogodišnjom selekcijom i dresurom dobili smo pse koji su sposobni da metodično pretraže veliki teren za rekordno vreme i da markiraju svu pernatu divljač. Za razliku od mišljenja mnogih ovakvi psi su vrlo cenjeni i spadaju u malobrojnu elitu. Drugu kategoriju pasa ptičara čine oni koji su prirodno obdareni za srednju pretragu. To su gotovo svi britanski psi i jedan broj kontinentalnih. Oni korisno rade u krugu do 80 m ispred svojih vodiča. U trećoj kategoriji su psi kratke pretrage koji konstantno rade blizu lovca u ograničenom prostoru do 30 m. Najčešće su to kontinentalni psi, mada se ponekad nađe i neki britanski. Ovakva klasifikacija pasa ptičara ostaje u domenu teorije. U lovu idealnu pretragu jednog ptičara reguliše vodič. Mnogi lovci smatraju da njihovi psi moraju da markiraju svu divljač na koju naiđu. Neki od njih nemaju poverenja u svoje pse konstantno se plašeći da će njihovi psi pokazati previše inicijative i oterati divljač van domašaja njihovog lovačkog oružja. Zbog toga smo redovno svedoci nervoznog dozivanja, besnih zvižduka, gadnih psovki ili preterane upotrebe električnih ogrlica od strane lovca čim njegov pas proba da se malo udalji od mesta koje mu je gazda odredio. Takve scene ponekad izgledaju patetično. Psi jednostavno na taj način pokušavaju da provere neki trag ili da se ponovo okrenu prema vetru.
Obično lovac, akter ovakvih situacija, ne pokušava da preispita logiku svograzmišljanja, jer nije siguran u dresuru svog četvoronožnog saputnika. Više voli da ga uvek drži u dometu puške kako bi pokrio bilo kakvo nepredviđeno iskakanje divljači. Svaki ptičar koji je dostojan svog imena mora da zna da se zaustavi prilikom kontakta sa divljači i sačeka svog vodiča. Drugim recima, "odloživost marke" je od velikog značaja kada pustimo psa da pretražuje veći teren. Ta osobina mu je u suštini i urođena. Sledeći korak je da pas još u najmlađim danima prihvati komande i osnove dresure. Čim je ova faza prihvaćena stvaraju se povoljne okolnosti da se formira međusobno poverenje između čoveka i psa. Nema nikakve potrebe plašiti se puštanja psa da lovi "duže". Čak obratno, čim pas pokrije veći teren, imaće više prilike da naleti na divljač a samim tim i lovac veću šansu za uspešan odstrel. Tada lov postaje pravo zadovoljstvo. Nekoliko svedočenja koja slede, dobijena od lovaca koji love sa različitim rasama, potvrđuju naše reči.
