Kivano – retko povrce na našoj trpezi

Kivano (Cucumis metuliferus) pripada familiji tikava (Cucurbitaceae). Kiwano je registrovana trgovacka marka Print Inc. koja uvozi kivano sa Novog Zelanda, gde se intenzivno gaji od 1980. godine. Kivano vodi poreklo iz semiaridnih predela kao što su Bocvana, Namibija, Zimbabve i Južna Afrika gde je i dobio naziv Africka rogata dinja. U svetu je poznat i kao bodljikavi krastavac. Danas se najviše gaji u Južnoj i Srednjoj Africi, a od pre 70 godina u Australiji.

Na Novom Zelandu, Keniji, Izraelu i Americi, gde je preplavio tržište, kivano se koristi kao hrana lokalnog stanovništva. U Bocvani se uzgajaju plodovi kivana koji imaju najbolju aromu. Zahvaljujuci prijatnom, egzoticnom ukusu (banane, limuna, kivija i narandže) i izgledu, kivano se cesto koristi u pripremi želea i džemova, kao i za dekoraciju lokalnih specijaliteta i koktela.
Tržište za kivano još nije razvijeno, smatra se novom biljkom u svetu marketinga. Zastupljenost u marketima je neznatna, a trebalo bi da bude ujednacena tokom cele godine.

U Srbiji se do kivana teže dolazi. Javnost nije upoznata sa ovim povrcem, jer skoro da ga i nema na našem tržištu. U «Merkatoru» se može naci kivano sa Novog Zelanda koji se prodaje po ceni od 1470,00 din/kg što je još jedan od razloga da se ne nade u potrošackoj korpi naših gradana.
U Srbiji nema zvanicnih podataka da se neko bavi intenzivnom proizvodnjom kivana.

Porodica Janjic, iz Race Kragujevacke, vec trecu godinu uzgaja ove neobicne plodove u svom dvorištu. Poceli su sa nevericom, uz sugerisanje Rastka Jankovica, ing. šumarstva koji gaji egzoticne i retke biljke, šaleci se na svoj racun: «kad raste i rada u pustinji Kalahari što ne bi i u Šumadiji». Posle setve i nicanja rasadili su biljke na medurednom rastojanju od 50cm. Kad je stablo pocelo da raste u visinu (2 - 3m), podigli su ga sa zemlje na drveni ram kako bi plodovi bili izloženi suncevoj svetlosti. Iako pripada familiji tikava, cvet kivana svojim izgledom podseca na cvet krastavca, kao i stablo i listovi koji su obrasli sitnim bodljama. Sa velikim strpljenjem su Janjici, posebno gospoda Zdravka, okopavali, prihranjivali, tretirali pesticidima, zalivali i negovali ovu, kod nas, malo poznatu biljku. Zbog morfološke slicnosti kivana i krastavca sprovodili su mere nege slicne kao kod krastavca. Poceli su da prikupljaju podatke o gajenju kivana iz više nego oskudnih izvora. Saznali su da je optimalna temperatura klijanja semena od 20 - 35°C, da biljka uspeva na srednjim nadmorskim visinama, da je osetljiva na niske temperature, dok suvi uslovi pogoduju njenom rastu i razvoju. Od bolesti podložan je mozaicnom virusu i svim bolestima koje prete lubenici. Vegetacioni period traje od 3 - 6 meseci, zavisno od uslova u kojima se gaji. U Šumadiji od setve do ubiranja plodova kivana prode 6 meseci, tako da je porodica Janjic kao nagradu za uloženi trud dobila 30 kg plodova neobicnog izgleda dinje sa bodljama, mase oko 300gr, zelene boje koja sazrevanjem prelazi u narandžastu.U ishrani se koristi zeleno meso, riznica vitamina A i C, koje ima osvežavajuci ukus i skoro da je bez kalorija.

Ko zna, ako bi se neko usudio da intenzivno uzgaja kivano možda bi uspeo da nade nacin da ga izveze i plasira na strano tržište. Nikad se ne zna dok se ne pokuša.

Vesna Jankovic, dipl.ing.