Slično drugim organizmima, i osobine koje karakterišu varou nastaju i menjaju se pod selekcionim pritiskom. To može biti rezultat prirodne selekcije, ali te promene takoðe mogu nastati i pod uticajem pčelarske prakse. Na primer, na nekim lokacijama, odnosno pčelinjacima, varoa je postala otporna na fluvalinat, a u poslednje vreme i na amitraz. Oba akaricida su dosta dugo bila efikasna u suzbijanju varoe. Meðutim, pošto populacije bilo koje vrste variraju u pogledu osetljivosti baziranoj na fiziologiji i ponašanju, tako i kada se radi o varoi, neki od parazita su preživljavali još u vreme prvobitne primene tada izuzetno efikasnih akaricida. Ženke varoe koje su preživljavale davale su potomstvo koje je nastavljalo sa zaražavanjem pčelinjaka. Izuzetno otporne jedinke su vremenom sve više uzimale maha, ne samo u konkretnom pčelinjem društvu, već su se širile i okolinom. Tako je praksa suzbijanja varoe izazvala bitne promene, zadržavajući samo otporne gene u populaciji ovog parazita. Danas se došlo do toga da otpornih varoa ima skoro svuda.
Širenje varoe
O varoi je moguće izvesti neke zaključke. Na primer, parazit mora imati načina da se širi kako bi izbegao sopstveno uništenje zajedno sa domaćinom, u ovom slučaju sa pčelinjim društvom. Znači, mehanizam širenja je od ključnog značaja za preživljavanje varoe, u slučaju da pčelinja zajednica propadne. Jedan od načina za prirodno širenje varoe je rojenje i to u vreme kada varoa ne ugrožava razvoj i zdravstveno stanje pčelinje zajednice. Zaista, u tom stadijumu razvoja pčelinjeg društva, rast populacije varoe je spor zbog niske reproduktivne moći koja se povećava kasnije u sezoni.
Da bi se pratila moć razmnožavanja varoe i odredilo potrebno vreme za dostizanje nivoa zaraž enosti koji će dovesti do uginuća pčelinjeg društva, DeGrandi-Hoffman i R. Curry (2005) napravili su model programa. Simulacija je počela sa inicijalnom populacijom od 2 000 varoa 1. aprila uz stepen reprodukcije od 1,2 ćerke po jednoj majci varoi u radiličkom leglu i 2,7 u trutovskom leglu.
Ako je reproduktivni stepen oploðenih ćerki 1,2, pčelinje društvo će preživeti četiri godine i dostići u kasno proleće i početkom juna 26 do 28 hiljada pčela, što će uzrokovati rojenje. Na taj način će se izbeći tretiranje akaricidima. Meðutim, ako je reproduktivni stepen 1,5 oploðenih ćerki, pčelinje društvo može preživeti samo malo duže od jedne godine bez tretiranja akaricidima. Ukoliko je stepen reproduktivnosti povećan na 1,7 ćerki, to će uzrokovati drastično smanjenje snage pčelinje zajednice tokom iste jeseni, na 5 do 6 hiljada kratkovečnih pčela, koje u uslovima umerene klime neće preživeti zimu.
Na osnovu ovoga je sasvim jasno da je brzina propadanja pčelinjih društava usko povezana sa genetski uslovljenom plodnošću varoe. To znači da postoje sojevi ili populacije varoe koje kroz parazitiranje u leglu daju više ili manje plodnih potomaka (ćerki), od čega će u odsudnom periodu (druga polovina leta) zavisiti stepen oštećenja pčelinjeg društva.
Ako su pčelinja društva tako oštećena, ona su često podložna grabeži, pogotovo u bespašnom periodu koji najčešće pada krajem leta i u jesen. Tokom odvijanja grabeži, zajedno sa opljačkanim medom biće odnešene i ženke varoe, čime će se dodatno povećati stepen zaraženosti pljačkaša. Na taj način se spašavaju ženke varoe sa prirodno visokim reproduktivnim potencijalom. To isto se postiže spajanjem varoom oslabljenih zajednica sa jakim društvima neoštećenim od varoe. Takoðe će se isto dogoditi ako se izvrši spajanje nekoliko varoom oslabljenih zajednica.
Postoji osnovana mogućnost da je zahvaljujuć i dugogodišnjoj pčelarskoj praksi spašavanja oštećenih društava i tolerisanja grabeži vremenom došlo do selekcije sve destruktivnijih sojeva parazita u odnosu na prvobitno zaražavanje iz sedamdesetih godina prošlog veka. Jedan dodatni faktor koji bi mogao doprineti formiranju populacije varoe sa većom reproduktivnošć u je veliki broj pčelinjih društava na malom prostoru. To posebno važi za pčelinjake u paviljonima, prikolicama, autobusima i slično.
U prirodi, staništa pčela su obično razbacana i udaljena jedna od drugih. Ako pčelinje društvo propadne od varoe, obično ne dolazi do grabeži i zato izostaje spašavanje parazita, tako da neće doći do daljeg širenja destruktivnog soja varoe u druga društva. Na taj način kod pčela u prirodi dolazi do pozitivne selekcije, odnosno opstajanja pčelinjih društava sa varoom niske reproduktivne moći. Takva društva skoro se redovno roje, pa se i na taj način smanjuje pritisak parazita u kritičnom periodu kada se odgaja leglo sa zimskim dugovečnim pčelama.
U zaključku, DeGrandi-Hoffman i R. Curry (2005) kažu da kao i kod ostalih živih organizama, sastav pčelinjih populacija se formira pod uticajem prirodne selekcije. Svaka pčelareva intervencija u pčelarskoj praksi ima izvestan uticaj na frekvenciju (učestalost) genetski uslovljenih osobina u populaciji pčela na svakom pčelinjaku, pa i van njega. Pošto je rast populacije varoe usko vezan za razvoj pčelinjeg društva, pčelarska praksa odnosno tehnika rada sa pčelama takoðe ima selektivno dejstvo na genetsku kompoziciju i veličinu populacije varoe. Ovo se može najbolje sagledati kroz selekciju otpornih varoa na akaricide. Selekcija na veći stepen reproduktivne moći varoe je manje shvatljiva nego otpornost na akaricide, ali zato može biti veoma prisutna i to sa opasnim posledicama po zdravstveno stanje i opstanak pčelinjih društava.
Dobra vest u celom ovom problemu jeste da pčelarska praksa, sem što može doprineti nastanku negativnih selekcionih osobina, isto tako može favorizovati one pozitivne. Dobar primer je selekcija na mirnoću ili produktivnost. Na isti način kako pčelari mogu doprineti selekciji mirnijih pčela, svojom praksom mogu doprineti i da na pčelinjaku budu prisutne manje destruktivne varoe. Jedan od načina je da se nikada ne spajaju i spašavaju pčelinja društva koja su pred propadanjem zbog visoke zaraženosti varoom. Sem toga, ne zadržavati na pčelinjaku varoom oslabljena društva zajedno sa jakim pčelinjim dru- štvima i ni u kom slučaju ne dozvoliti da se pojavi grabež. Ovo isto važi i kada je u pitanju američ ka trulež legla.
Autori dalje objašnjavaju kako su na bazi kompjuterskog programa došli do zaključka da je za suzbijanje varoe kod visoke zaraženosti ključno tretiranje oko 15. avgusta, znatno lošije oko 15. septembra, a bez ikakvog efekta u oktobru. Na osnovu toga se naglašava da je veoma riskantno težiti ka iskorišćavanju neke kasne paše, pa da se posle vrcanja meda sa nje preduzimaju mere za suzbijanje varoe. Nadam se da je ovo dobro poznato svakom našem pčelaru.
Kulinčević i Rinderer (1988) u istraživanju na uzorcima od po 100 ćelija radiličkog legla sa lutkama pčela pred izvoðenjem, našli su da se stepen reproduktivnosti, to jest broj ćerki po jednoj majci varoe kretao od 1,0 do 1,82 sa srednjom vrednošću od 1,44. Još tada sa pokazalo da postoji veliko variranje u pogledu stepena reproduktivnosti kod 11 analiziranih pčelinjih društava. Ovo istraživanje poslužilo je kao osnova za ispitivanje mogućnosti selekcije na otpornost i osetljivost pčelinjih društava prema varoi, što je bio predmet tadašnjeg istraživačkog projekta koji je finansirala Poljoprivredna naučna služba (ARS) američkog Ministarstva poljoprivrede.
Prof. dr Jovan Kulinčević
Apicentar
ul. Vojvode Stepe br. 57
11000 Beograd
++381 11 397-45-40
kulincevic@bigfoot.com
