„Glavni bič za zimovanje pèela jeste vlaga. Vlaga je jedan od najgorih neprijatelja pčela za vreme zimovanja…“, pisalo je u ruskom časopisu „Severno pèelarstvo“ pre 110 godina, a isto važi i danas. Vazduh je mešavina gasova.Zapreminski sastav suvog vazduha (bez vodene pare) izgleda ovako: azot (78,03%), kiseonik (20,99%), argon (0,93%), ugljen-dioksid (0,03%), vodonik (0,01%) i ostali gasovi (0,01%). Ako posmatramo neki prostor ispunjen vazduhom, recimo neku posudu zapremine 1 m3, onda ćemo u svakom delu te posude naći ravnomerno rasporeðen svaki od navedenih gasova. Svaki gas se ponaša kao da je sam u posmatranom prostoru, pa tako i (nezavisno od drugih) vrši pritisak na sve zidove posude. Ti pritisci zavise od količine (gustine) svakog gasa posebno. Te pritiske nazivamo parcijalnim pritiscima tih gasova. Pošto je vazduh mešavina gasova, ukupan pritisak vazduha je jednak zbiru parcijalnih pritisaka svih gasova koji ga čine. Ako u posmatrani prostor ubacimo dodatnu količinu nekog gasa, npr. ugljen-dioksida, i on će se u kratkom vremenu ravnomerno rasporediti po celom prostoru, kao dim iz cigarete ili dimnjaka. Pošto je u slobodnom prostoru atmosferski pritisak vazduha relativno stabilan, ukupan pritisak vazduha neće porasti za veličinu porasta pritiska ugljen-dioksida, već će ostati konstantan, a pridošli ugljen-dioksid iz posmatranog prostora istisnuće odgovarajuću količinu drugih gasova, meðu njima i kiseonik. Čovek i druga živa bića to odmah registruju kao otežano disanje. Atmosferski vazduh nikada nije potpuno suv. U njemu uvek ima manje ili više vlage, u vidu vodene pare, koja se u njemu ponaša kao navedeni gasovi, ili vodene pare i vode (magla, rosa, kiša). Količina (gustina) vodene pare (meri se u gramima), koja može da se pomeša sa 1 m3 vazduha je ograničena, jer parcijalni pritisak vodene pare ne može da prekorači pritisak zasićenja (stanje kad vazduh ne može da primi novu količinu vodene pare), koji odgovara temperaturi tog vazduha. Količina se menja sa promenom temperature. Veća je što je viša temperatura i obrnuto. Vodena para koja ima najveću gustinu, odnosno najveći parcijalni pritisak koji je moguć kod odreðene temperature zove se maksimalna gustina ili zasićena para. Vazduh u kome je vodena para zasićena nazivamo i zasićen vazduh. Vodena para koja ima gustinu manju od maksimalne gustine zove se nezasićena vodena para, a vazduh sa nezasićenom parom – nezasićeni ili suv vazduh.
Na priloženom dijagramu br. 1, gde su na ordinati količine vodene pare u g/m3 (gustina) vazduha, a na apscisi temperatura vazduha u °C, ucrtana je kriva maksimalne gustine (zasićeno stanje) vodene pare (crvena linija), za pripadajuće temperature vazduha od –10 °C do +35 °C. Tu krivu nazivamo i graničnom krivom. Ispod je područje suvog vazduha (vazduh + vodena para), a iznad, vlažnog vazduha (vazduh + vodena para + voda). Temperatura zasićenja često se naziva i tačka rose. U toj tački počinje kondenzacija vodene pare u vodu (magla, rosa, kiša).
Količina vodene pare, merena u gramima, koju u nekom trenutku sadrži 1 m3 vazduha zove se apsolutna vlažnost tog vazduha (Av). Za žive organizme i fizičke pojave u atmosferi mnogo važniju ulogu ima relativna vlažnost vazduha (Rv).
Ona predstavlja odnos izmeðu apsolutne vlažnosti (Av) i maksimalne količine vodene pare (Mv), koju vazduh zapremine 1 m3 može da primi na temperaturi merenja. Obično se izražava u procentima. Rv = (Av / Mv) × 100 Brzina isparavanja vode u otvorenom prostoru zavisi od relativne vlažnosti vazduha. U potpuno suvom vazduhu je najveć a. Sa rastom relativne vlažnosti, brzina isparavanja opada, tako da isparavanje potpuno prestaje kada relativna vlažnost dostigne vrednost od 100% (zasićeno stanje).
Radi lakšeg korišćenja i jednostavnijeg objašnjavanja promene vlažnosti vazduha na istom dijagramu su iscrtane krive relativne vlažnosti Rv=40%, 50%, 60% i 80%.
Dijagram nam daje jednostavan uvid u stanje vlage u vazduhu, kada su poznati relativna vlažnost i temperatura, kao i promene koje nastaju kada se ti parametri menjaju. Na primer:
Na dijagramu se lako uočava da se 1 m3 vazduha na temperaturi od 0 °C može pomeš ati maksimalno sa 4,8 g vodene pare, a na temperaturi od 30 °C sa 30,4 g, što je približno 6,3 puta više. To pored ostalog pokazuje da sa nekom količinom vlage (apsolutna vlažnost), hladniji vazduh ima vrlo visoku relativnu vlažnost, kao u našem primeru sa 4,8 g na 0 °C, Rv=100% (vlažan vazduh), dok je sa tom apsolutnom vlažnošću na +30 °C vrlo suv Rv=15,8%. Uopšteno: U zimskim mesecima (hladni dani) apsolutna vlažnost je niska, a relativna visoka, dok je u toplim mesecima situacija obrnuta. Pošto znamo da relativna vlažnost vazduha zavisi od gustine vodene pare i temperature tog vazduha, šta se može očekivati, ako se menjaju gustina ili temperatura?
1. Zasićena vodena para prelazi u nezasićeno stanje:
1.1. Povećavamo zapreminu
Zasićen (vlažan) vazduh u nekom posmatranom prostoru, prelazi u nezasićeno stanje (suv vazduh), ako se taj prostor pro- širi tj. neposredno spoji sa prostorom suvog vazduha, jer se tada u posmatranom prostoru gustina vodene pare snizi na neku vrednost manju od maksimalne.
1.2. Povećavamo temperaturu
Povećanjem temperature, jer ona količina vodene pare, koja kod niže temperature daje, u posmatranoj zapremini, maksimalnu gustinu (zasićeno stanje), kod više temperature nije dovoljna za gustinu, koja pripada zasićenoj vodenoj pari, kod te temperature. Na primer: Tačka A na dijagramu pokazuje da se na temperaturi od +14 °C, 1 m3 vazduha može pomešati maksimalno sa 12,1 g vodene pare. Relativna vlažnost u toj tački je Rv=100%. Ako taj vazduh, bez dovoðenja nove količine vodene pare, zagrevamo do +26 °C, tačka A1, vidimo da se relativna vlažnost spustila na Rv=50%. Prethodno vlažan vazduh sada je suv. Znači, povećanjem zapremine ili temperature, relativna vlažnost se smanjuje. Na primer, zamagljena stakla u automobilu mogu se osušiti otvaranjem ventilacije ili uključivanjem grejanja. Ne može nikakvo brisanje stakala, kao ni razni sakupljači vode u košnici, naprotiv.
2. Nezasićena vodena para (suv vazduh) prelazi u zasićeno stanje (vlažan vazduh) u tri slučaja:
– smanjivanjem zapremine (za nas nije interesantno),
– smanjivanjem temperature i
– dovoðenjem nove vlage uz promenu ili bez promene temperature.
2.1. Smanjivanjem temperature (hlaðenjem), jer tada stvarna gustina vodene pare (apsolutna vlažnost), kod neke niže temperature dostiže maksimalno moguću gustinu (zasićeno stanje). Na primer: Tačka V na dijagramu pokazuje, da je na temperaturi od +14 °C gustina vodene pare (vidi na ordinati) 7,3 g/m3, znatno manja od maksimalno moguće 12,1 g/m3, a relativna vlažnost Rv=60%. Vazduh je suv. Ako taj vazduh hladimo, vidimo da će u tački V1, na temperaturi +6 °C vodena para dostići maksimalnu gustinu (zasićeno stanje), a relativna vlažnost vrednost Rv=100%. Nastavljamo hlaðenje do temperature –2 °C, tačka V2 presečna tačka vertikale iz –2 °C i granične krive koja se kao što znamo ne može prekoračiti. Do sada smo kod zagrevanja išli iz tačke A u A1 i kod hlaðenja iz tačke V u V1 po pravim linijama, paralelnim apscisi, jer smo posmatrali primere kod kojih se apsolutna vlažnost ne menja. Meðutim, kod daljeg hlaðenja sa +6 °C na –2 °C (iz tačke V1 u V2) to nije moguće. Iz tačke V1 do tačke V2 promena se kreće po graničnoj liniji koju nije mogu- će prekoračiti i na kojoj je kao što znamo, vazduh zasićen vlagom (relativna vlažnost Rv=100%). U tački V2 maksimalna gustina (apsolutna vlažnost) iznosi 4,1 g/m3. Razlika do tačke V1 iznosi 3,2 g. To je količina vodene pare koja više nije u vazduhu. Ona se kondenzovala u rosu po zidovima, ili inje, ili u maglu itd. Da zaključimo: vazduh koji je na +14 °C bio suv sa 7,3 g vodene pare u sebi, relativne vlažnosti Rv=60%, na –2 °C je vlažan, Rv=100%, sa 4,1 g vodene pare i 3,2 g vode u vidu kondenzata na zidovima ili nekim drugim predmetima, koji su smešteni u tom prostoru. Ovaj simulirani primer je vrlo sličan realnim slučajevima u košnicama u rano proleće, kada su razlike izmeðu dnevne i noćne temperature velike.
2.2. Prelazak suvog vazduha u vlažan (u zasićeno stanje), u ograničenom prostoru sa promenljivom ili konstantnom temperaturom, uz stalnu produkciju vodene pare u njemu.
To je za svakog pčelara najveći problem. Zato ćemo ga malo detaljnije razmotriti.
Pčele sakupljene u klube nekoliko meseci „miruju“ izvan klubeta i ne vrše nikakve aktivnosti. Nemaju leglo i proizvode samo onoliko toplotne energije koliko im je potrebno da održe svoj organizam u životu. One ne troše med da bi zagrevale okruženje, kao što to ne rade ni druga živa bića. Da bi se životni proces odvijao normalno, potrebno je da hrane i kiseonika bude dovoljno, da budu neprekidno dostupni (na pravom mestu) i da bude mira na pčelinjaku. Tako se stiču uslovi da klube iz okruženja lako uzima potrebne količine meda i kiseonika, a u okruženje ispušta produkte „sagorevanja“: vodenu paru, ugljen-dioksid, nešto toplotne energije i u povoljnom trenutku u šire okruženje nešto izmeta. U ovoj analizi nas zanimaju samo vodena para i ugljen-dioksid.
Uzmimo za primer najjednostavniji slučaj društva bez legla, koje za 30 dana potroši oko 800 g meda. Poznato je da med sačinjavaju: šećeri oko 76%, voda oko 18%, ostalo oko 6%. To znači da u 800 g meda ima oko 600 g šećera, oko 145 g vode i oko 50 g ostalih materija. Da bi 1 molekul šećera „sagoreo“ potrebno je 6 molekula kiseonika.
Produkt sagorevanja je: 6 molekula vode i 6 molekula ugljen-dioksida.
C6H12O6 + 6O2 = 6H2O + 6CO2
šećer + kiseonik = voda + ugljen-dioksid
ili težinski dnevno:
20 g + 21,3 g = 12 g + 29,3 g
Na dnevnu proizvodnju vode iz šećera treba dodati i pripadajuć u dnevnu količinu vode iz meda od 4,8 g pa je ukupna dnevna proizvodnja vodene pare oko 16,8 g. Uz ovu analizu ili bilansiranje ulazno-izlaznih količina materije, važno je da se neprekidno ima u vidu da klube funkcioniše na potpuno isti način na kraju petog, petnaestog ili pedesetog dana, jer od dana svog formiranja pčele nisu u stanju da utiču na cirkulaciju vazduha izvan klubeta. Ako uzmemo da su najniže temperature vazduha i pčela na spoljnoj površini klubeta podjednake i kreću se oko +8 °C onda tu temperaturu uzimamo kao referentnu. Neka relativna vlažnost na toj površini bude Rv=60%, što odgovara apsolutnoj vlažnosti Av=5 g na istoj temperaturi. Maksimalna količina vodene pare koju vazduh može da primi na njoj je 8,3 g (vidi dijagram 1).
To znači da bi 1 m3 vazduha Rv=60% na temperaturi od +8 °C mogao da primi, do zasić enja, još 3,3 g vodene pare. Pošto klube za 24 sata ispusti 16,8 g vodene pare, ta količina je dovoljna da do zasićenja dopuni 5 m3 na +8 °C. Ako jedna LR košnica sa 2 nastavka ima slobodnog (vazdušnog) prostora oko 50 litara (0,05 m3), to je naših 5 m3 zasićenog – vlažnog vazduha dovoljno za 100 LR košnica! Odavde se lako izrač una da bi jedna hermetički zatvorena LR košnica bila zasićena vodenom parom za približno 15 minuta. Isparavanje vode iz traheja bi prestalo i pčele bi počele da se guše! Razmotrimo sada problematiku ugljen-dioksida. Klube za 24 sata ispusti u okruženje 29,3 g. U normalnim atmosferskim uslovima u 1 m3 vazduha ima 5,8 g ugljen-dioksida. Proizvedenih 29,3 g je dovoljno za 5,05 m3 vazduha. Poznato je da pčele povećavaju koncentraciju ugljen-dioksida u klubetu sa 0,03% na oko 3% (oko 100 puta).
Povećana koncentracija usporava razmenu materija u organizmu pčela, smanjuje potrebu za hranom i tako poboljšava uslove za dobro zimovanje. Kroz simulirani primer pokuš aćemo da utvrdimo kolike su potrebe klubeta za ugljendioksidom. Posmatramo najveće klube. U praksi, u našim krajevima, praktično nema klubeta većeg od 8 litara (oko 25 000 pčela). Prečnik takvog klubeta je oko 25 cm i zahvata oko 7 ramova. Neka je u njemu po potpuno slobodnoj proceni, pola zapremine slobodno, a drugu polovinu zapremine neka popunjavaju tela pčela. To znači da u 4 litra slobodnog prostora, pčele koncentrišu količ inu ugljen-dioksida dovoljnu za 400 litara vazduha u normalnim atmosferskim uslovima, odnosno 29,3 g je dovoljno za 12,6 klubeta.
Iz ovoga se jasno vidi da će se potrebe formiranog klubeta za povećanom koncentracijom ugljen-dioksida podmiriti za približno 115 minuta. To znači, celokupnu količinu ugljen-dioksida, koju pčele proizvedu u narednim satima i danima klube ispušta u okruženje. Prema tome, unutrašnja potreba klubeta je zanemarljiva prema ukupnoj proizvodnji. Moramo takoðe imati na umu da atmosferski pritisak u klubetu neće porasti zbog povećanog prisustva (parcijalnog pritiska) ugljen-dioksida. Ugljen-dioksid iz vazduha istiskuje odgovarajuć u količinu drugih gasova, meðu kojima i vrlo bitni kiseonik. Pčele su se privikle na nižu (do 13%) koncentraciju kiseonika u klubetu bez legla, bez posledica po životne funkcije. Ova niska koncentracija ne va- ži za okruženje klubeta, naprotiv, vazduh oko njega mora biti bogat kiseonikom.
Sve do sada izloženo imalo je za cilj da pčelaru ukaže na punu ozbiljnost problema vodene pare i drugih gasova u okruženju klubeta. Iako su izabrani primeri najpovoljniji, sa najmanjom potrošnjom meda, sa najmanjom količinom isporuč ene vodene pare i ugljen-dioksida, u uslovima relativno stabilne spoljne temperature i tako dalje, oni potvrðuju veličinu problema. Sa pojavom legla stanje se bitno pogoršava, jer se povećava potrošnja meda i količine emitovane vodene pare i ugljen-dioksida.
Sa druge strane potreba za kiseonikom znatno raste. Meteorološ ke prilike se znatno menjaju i/ili pogoršavaju. Podrazumeva se da su i tada pčele u klubetu i nisu u stanju da ventiliraju košnicu. Taj problem mora da reši pčelar. Iz košnice vlaga treba da izlazi u formi gasa (vodena para), a ne kao potočić vode. On takoðe mora da zna da je smer kretanja vodene pare uvek iz košnice u okruženje (od izvora ka ponoru).
Praktično rešenje?
Polazeći od navedenih činjenica, treba dati odgovor na pitanje: Kako pčelar ipak može da obezbedi optimalne uslove za kvalitetno zimovanje pčela?
Do konačnog odgovora možemo doći ako analiziramo bitne faktore za koje je nadležan isključ ivo pčelar, kao što su: ko- šnica i prostor u njoj, veza ko- šnice sa okruženjem (ventilacija) i izbor lokacije za pčelinjak. Neki ventilacioni otvor je dovoljno veliki za dane velikih hladnoća, kada je klube bez legla i kada je relativno mala produkcija vodene pare i ugljen-dioksida. Tada su vremenske prilike relativno stabilne.
Kada je u okruženju košnice temperatura niska, vazduh suv, apsolutna vlažnost je niska. U košnici je apsolutna vla- žnost nešto viša, zbog čega vodena para brzo izlazi napolje.
Uz neznatno višu temperaturu u košnici, relativna vlažnost je niska (dijagram br. 2). Razlika izmeðu gustina ugljen-dioksida i kiseonika u košnici i napolju je mala. Veličina tog otvora postaje mala kada se u klubetu pojavi leglo. Potrošnja hrane poraste, shodno tome i produkcija vodene pare i ugljendioksida. Poraste i potreba za kiseonikom. Skoro u isto vreme u okruženju košnice takoðe nastaju značajne meteorološke promene. Javljaju se nagle i velike temperaturne promene.
Od kako je napravljena savremena košnica, pčelari imaju problema sa zimskom ventilacijom tog pčelinjeg staništa
Velika su kolebanja relativne vlažnosti izvan košnice, što se odražava na relativnu vlažnost u košnici (dijagram br. 3). Va- žna napomena: Prikazano stanje na dijagramima je bilo takvo u trenutku merenja. Pre i posle toga bilo je drugačije. Stalno se menja. Dijagram br. 3 ne prikazuje najnepovoljnije stanje. Realan je i ovakav primer:
Napolju je naglo otoplilo, temperatura vazduha je +15 °C, relativna vlažnost Rv=80% (vazduh je suv apsolutne vlažnosti 10,2 g). U košnici sa debelim zidovima, malim letom, slabo osunčanoj, temperatura sporo raste, kasni za spoljnom i iznosi +10 °C. Na ovoj temperaturi maksimalna količina vodene pare koju vazduh može primiti je 9,4 g (dijagram br. 1) i manja je od apsolutne vlažnosti ispred košnice za 0,8 g. Znači, nema izlaska vodene pare iz košnice. U njoj je relativna vlažnost vazduha Rv=100%, vazduh je vlažan. U ovom slučaju se sva vodena para koju klube neprekidno ispušta kondenzuje po zidovima i ramovima košnice. Stanje u košnici uvek zavisi od stanja u okruženju i mora da ga prati bez većeg kašnjenja. Ako se razmena gasova izmeðu košnice i okruženja odvija priguš eno, sporo, vlažnost u ko- šnici biće dugo ili trajno visoka, pogubna. Pčele u klubetu nemaju adekvatnu odbranu.
Utvrðeno je da pčele vrlo dobro zimuju, ako relativna vla- žnost oko klubeta ne prelazi Rv=85%. Dugotrajna vlažnost oko klubeta Rv=97% skraćuje pčelama život za jednu četvrtinu. Vraćamo se na dijagrame br. 2 i 3. Iz njih se vidi da u ko- šnici, na malim rastojanjima, razlika u relativnoj vlažnosti može biti jako velika. Očigledno je da je unutrašnja cirkulacija vazduha vrlo slaba (prigu- šena), košnica je pretrpana ramovima. Iz dijagrama se tako- ðe vidi da relativna vlažnost raste od ventilacionog otvora (leta) prema zadnjoj stranici i uglovima. To su najugroženiji delovi u košnici. Da bi tu pojavu potpuno ili delimično eliminisao, pčelar treba pravilno da organizuje prostor u košnici. Na svom pčelinjaku to radim na sledeći način: Kod pripreme za zimu iz košnice vadim sve nepotrebne ramove.
Bez obzira na trenutni broj pčela u DB košnicama ostavljam 8 ramova (slobodan prostor je za 3+1 ili 1+1 ram). U LR košnicama u gornjem nastavku ostavljam takoðe 8 ramova (slobodan prostor je 1+1 ram), a dole 5 ramova (slobodan prostor je 3+2 rama). Med sa svih izvaðenih ramova centrifugiram i preko hranilice vraćam pčelama. Prethodno se pobrinem da leglo kod svih LR košnica bude u gornjem nastavku. Posle meda prihranjujem sirupom. Na kraju je sva hrana na pravom mestu – iznad klubeta. Po pravilu, u toku zime u košnici treba da ostanu samo ramovi koje zahvata klube. Podrazumeva se da na njima mora da bude i sva potrebna hrana (kao u dupljama stabala ili trmkama) i još po jedan ram sa dosta hrane sa obe strane klubeta, što znači maksimalno 8 ramova. Ispod DB plodišta stavljam prazan polunastavak. Sve košnice uključujući i nukleuse imaju duboku podnjač u. U toku zime u košnici su samo ramovi sa potrebnom hranom i pčele.
Pored obezbeðivanja slobodnog prostora za dobru cirkulaciju vazduha u košnici, pčelar mora da iz nje izbaci materijale koji su bolji provodnici toplote od referentnog drveta. Meðu takve spadaju i razne PVC folije. Paronepropustljiva folija položena po ramovima iznad klubeta predstavlja najhladniju površinu u gornjem delu košnice. Uz lošu ventilaciju i visoku relativnu vlažnost na delovima folije, koji su izvan dodira sa klubetom (kod slabih i iznad klubeta), kondenzuje se voda. Taj kondenzat kaplje po ramovima i kvari saće i med.
Neki pčelari tvrde da pčele tu vodu piju!?! Video sam dosta mokrih folija, a nikada pčele da sa njih piju vodu. Zašto bi pile ono što su prethodno upotrebile i izbacile, to niko ne radi. Šta će im destilat? Zato sam ih u rano proleće video mnogo na orezanim granama voća, čitave rojeve na prosutoj stočnoj hrani, izvoru mineralne vode, oko štala itd. Potrebni su im minerali. Kada bi mogle da idu iz klubeta po vodu mogle bi i po hranu, pa ne bi ugibale od gladi.
Umesto paronepropusne folije korisno je staviti punije, mekano platno koje pokriva telo plodišta i njegovu spoljnu gornju površinu, sa prednje i zadnje strane plodišta, u visini 3–4 cm. Tako se kod naslona za ramove štiti tanak zid košnice od podhlaðivanja i kondenzovanja vlage. Umesto platna, u kasnu jesen, može se staviti hartija. Preko toga platna dolazi drugi utopljavajući materijal, ili poklopna daska od lesonita, a preko nje stiropor ili novine. Nije loša ni dobro naležuća poklopna daska od drveta sa novinama odozgo. Na svom pčelinjaku preko plodišta stavljam platno, pa poklopnu dasku od lesonita. Na lesonitu je stiropor od 20 mm koji nikada ne skidam. Preko stiropora i hranilice (koju takoðe ne skidam) krajem jeseni stavljam novine. Iznad je ravan krov.
Kad je unutrašnjost košnice dobro sreðena ostaje da se obezbedi dobra ventilacija. Nije moguće dati jedinstven prorač un. Pogodnija su iskustvena rešenja. Postoji više dobrih. Ventilacija kroz podnjaču je najbolja. Podrazumeva se da i leto za izlazak i ulazak pčela mora biti otvoreno. Odavno se proizvode košnice sa većim zamrež enim otvorom na podnja- či. Većina pčelara je već napustila pogrešnu preporuku, da te otvore treba krajem zime zatvoriti, da bi pčele „sačuvale“ toplotu. Već je rečeno da pčele ne troše med da bi zagrejale svoje okruženje, a pogotovo ne prostor ispod klubeta. Taj otvor treba da bude otvoren pre svega krajem zime i u rano prole- će. Svi primeri prezimljavanja pčelinjih društava sa stalno otvorenim otvorom na podnjači, a znam ih mnogo, su pozitivni. Kod novih podnjača, gde je cela podnica otvorena, pogotovo ako nisu duboke (dubina najmanje 10 cm) korisno je da se ispod plodišta podmetne jedan ili više polunastavaka ili nastavak. Tako se dobijaju ko- šnice sa većom zapreminom, a u košnici toplotni efekat sličan toplotnom efektu dugačkog kaputa.
Drugo rešenje (koristim ga na pčelinjaku) je gornje i donje leto. Gornje okruglo leto preč- nika 25 mm na sredini prednje strane je uvek otvoreno. Regulator donjeg leta je u položaju prolećnog razvoja (otvor 150×15 mm). Preko njega je limeni štitnik protiv miševa. Na štitniku je dvostruki red vrlo gustih okruglih rupa prečnika 7,5 mm. Početkom marta skidam štitnik. Duboka podnjača nije hermetički zatvorena, pa i ona doprinosi solidnoj ventilaciji. Pčelari koji imaju klasičnu podnjaču, a na plodištu nemaju i ne žele da otvore gornje leto, moraju u drugoj polovini novembra, kada prestane nalet osa, tuðih pčela i muva, da potpuno otvore donje leto (dimenzija 450/375×20 mm). Preko tog otvora treba da stave limeni štitnik sa trostrukim redom gustih okruglih otvora prečnika 7–8 mm. Postoje i druga dobra rešenja. Generalna smernica za svakog pčelara i pčelinjak na konkretnoj lokaciji može da glasi: Pčelar treba da povećava otvor (otvore) za ventilaciju sve dok u košnici primećuje vlagu.
Na kraju, pčelar treba da na najbolji način reši i spoljni uslov za dobru ventilaciju ko- šnice. Treba da izabere dobru lokaciju za pčelinjak. Imajući u vidu sve rečeno o problemu vlage, pčelar mora za stacionarni pčelinjak ili zimovnik da odabere lokaciju sa što manje magle, sa što nižom prosečnom relativnom vlažnošću, osunčanu, oceditu i dobro provetrenu. Treba izbegavati lokacije sa ekstremno jakim udarima vetra. Pčelar uvek mora da ima u vidu funkcionalnu zavisnost izmeðu veličine ventilacionog otvora i lokacije pčelinjaka. Što je pčelinjak manje provetren, više vlažan, maglovit, to otvor (otvori) za ventilaciju mora da bude veći!
Dobre zalihe meda za dobro zimovanje
