Savremene tendencije u proizvodnji jabuke

Savremene tendencije u proizvodnji jabuke

Piše: Branislav Gulan

Voćarstvo predstavlja jednu od najrentabilnijih grana poljoprivrede. Korist od voćarstva je višestruka. Sama vrednost voćaka izrečena je u mudroj narodnoj izreci ,,Voćke u proleće razveseljavaju čoveka, u leto ga hlade, a u zimu greju’’. Plodovi voća imaju korisnu ulogu u poboljšanju ishrane, obezbeđenju zdravlja i u lečenju mnogobrojnih bolesti. Pored korišćenja voća svežem stanju, u ishrani se koriste i razne prerađevine od voća, suvo voće, kompoti, sokovi, džemovi, marmelade, sirupi, voćno vino... Nijedna poljoprivredna grana ne može doneti toliku zaradu, kao voćarstvo, pogotovo u brdsko-planinskim područjima. To je jedna od najproduktivnijih poljoprivrednih grana, koja višestruko nadmašuje rentabilnost drugih grana. Proizvodnjom voća se ostvaruje 10-15 puta veća vrednost proizvodnje po hektaru, nego pri proizvodnji pšenice i kukuruza. Bavljenje voćarstvom zahteva mnogo živog rada, tako da se, u krajevima gde ima dosta radne snage može doprineti njihovom racionalnijem korišćenju, a ujedno i zadržavanju poljoprivrednog stanovništva u tim krajevima. Voćarska proizvodnja zapošljava po jedinici površine oko 20 puta više radne snage nego pri proizvodnji pšenice. Veliko je angažovanje radne snage u nizu pratećih delatnosti, koje su vezane za poljoprivrednu proizvodnju. Nekada su se voćke gajile na okućnicama, baštama i pored puteva i to su bile pretežno otpornije sorte na prouzrokovače bolesti i štetočina i na lošije agroekološke uslove. Međutim, danas je voćarstvo postala unosna grana i njeni plodovi se ne koriste samo za sopstvene potrebe domaćinstva, već su namenjeni i za tržište. U vrednosti izvoza poljprivrednih proizvoda, voće i prerađevine učestvuju sa 15 do 20 odsto. Stoga je voće jedan od najznačajnijih izvoznih proizvoda, pa bi ovoj grani trebalo posvetiti daleko veću pažnju nego do sada. Poljoprivrednim domaćinstvima u ovoj oblasti nije poklanjana dovoljna pažnja, mada su najveće potencijalne mogućnosti za povećanje proizvodnje baš u ovom sektoru. Ako se želi ići napred u voćarskoj proizvodnji, nije bitno samo imati ogroman zemljišni fond i mehanizaciju nego kako to zemljište najracionalnije koristiti. Među najznačajnije voćke u našoj zemlji spada jabuka - godišnje se proizvodi prosečno 200.000 tona i u poslednje vreme prosečno po stablu 12,3 kilograma. Proiozvodnja jabuka oscilira, tako da je 1990. godine u zemlji bilo proizvedeno 231.000 tona (16,7 kilograma po stablu), zatim 1995. godine 163.000 tona (11,8 kilograma po stablu), 2000. godine 197.000 tona ili 138 kilograma po stablu, pa 2003. godine 246.000 tona, odnosno 16,8 kilograma po stablu, a 2004. godine 183.000 tona ili 12,3 kilograma po voćki.

Imamo jabuku prijateljstva

Tvorac naših visokorodnih sorti jabuka profesor novosadskog Poljoprivrednog fakulteta dr Zoran Keserović ističe da je komercijalna proizvodnja naših jabuka oko 160.000 tona, da je najveći deo veoma kvalitetan i da ima kupce u zemlji i svetu. To ni približno ne koristimo, ali ipak poslednjih godina se nešto pozivitno kreće i vraćamo se njenoj proizvodnji koja će nas i više spajati sa svetom. To znači, kaže on, da imamo jabuku prijateljstva, a ne razdora sa svetom. Sa usponom njenog uzoja, nadamo se da će se ponovo širiti naše prijateljske veze sa svetom. Dokaz za to je da se godišnje izvozi oko desetak hiljada tona, da je lane ostvaren i rekord u prodaji na svetskom tržištu sa 27.432 tone u vrednsoti 8,6 miliona dolara. Za sada najveći kupac naših jabuka je Rusija u koju je prošle godine bilo izvezeno blizu 18.000 tona i to je donelo prihod od preko 6,6 miliona dolara. U našu zemlju se istovremeno i uvoze jabuke, prosečno oko 10.000 tona godišnje i to iz Italije, Poljske, Slovenije... ,,Jabuka je voćna vrsta čiji se plodovi najduže i najviše koriste u svežem stanju. Obim proizvodnje jabuke u svetskoj proizvodnji čini trećinu od ukupnih koli~ina glavnih gajenih vrsta vo}a. U svetu se proizvede 47 miliona tona jabuka, a vodeći proizvođači su Kina, Rusija, SAD, Francuska, Italija, Nemačka i Poljska. Od ukupne proizvodnje u našoj zemlji od oko 200.000 tona, najviše čak 77.000 tona se proizvede u Vojvodini. Iako su zasadi u Vojvodini daleko intenzivniji nego u drugim delovima Srbije, ipak se može konstatovati da prirodni uslovi nisu ni približno dovoljno iskorišćeni i da se treba okrenuti intenzivnoj proizvodnji’’, kaže Keserović.

Ko (to tamo) ne voli jabuku

Kada je reč o potrošnji jabuka po jednom stanovniku mi tu zauzimamo 15 mesto u Evropi, ističe dr Maja Štrbac, iz Instituta za ekonomiku poljoprivrede u Beogradu. Međutim, nije dobro što se stalno beleži pad potrošnje, pa je to od 1992. do 2002. godine bilo čak 4,79 odsto! Po njenim rečima procena je da će u ovoj godini u našoj zemlji prosečna potrošnja jabuka po stanovniku biti 9,7 kilograma, dok će to u Evropi biti čak 19 kilograma. Mi se nalazimo po potrošnji iza Švedske, Italije, Nemačke, Francuske i drugih razvijenih zemalja, ali smo ispred Makedonije, Bosne i Hercegovine i zemalja tog nivoa razvoja. Jabuka spada među one voćne vrste čija je tehnologija proizvodnje veoma slo`ena i zahteva vrlo velka ulaganja rada i sredstava, ali je zato visoko akumulativna i ekonomski vrlo interesantna. S druge strane, tehnologija njenog gajenja spada u one koje su ekološki i sa aspekta zdravstvene bezbednosti po čoveka vrlo složene. Po rečima Keserovića jabuka je jedna od voćnih vrsta koja zahteva najveći broj prskanja za suzbijanje bolesti i štetočina. Pogotovu veliki broj prskanja se izvodi za suzbijanje prouzrokovača pepelnice i čađave krastavosti. Kada je proizvodnja jabuke za stonu upotrebu, hemijska zaštita se mora smanjiti do granice koja ne utiče na negativno na kvalitet plodova. Ako su plodovi namenjeni za preradu može se u značajnijoj meri smanjiti zaštita protiv prouzrokovač a bolesti i štetočina, jer je ekonomski prag ispod koga se može tolerisati smanjenje kvaliteta, znatno niži. Da bi iskoristili prirodne mogućnosti za uzgoj jabuka potrebno je da to postane i sastavni deo strategije razvoja koje stvara svaka nova vlast, ali oni uglavnom ostaju u fiokama.

Posustao izvoz kalemova

‘’Naša nauka je stvorila više desetina visokorodnih sorti jabuka, ali posle otvaranja granica mi i uvozimo one sorte koje nemamo u našoj zemlji. Nekad smo bili i poznati izvoznici kalemova jabuka pa smo samo u Rusiju izvozili za 30 miliona dolara godišnje, pa smo bili i zemlja kalemova, ne samo jabuka već i ostalog voća. Me|utim, sve što se dešavalo na ovim prostorima uticalo je da se taj izvoz smanji, pa je bilo godina kada je to bilo samo simbolično. Najbolji primer je 2005. godina kada je uvezeno jabuka za 4,5 miliona dolara, a izvezeno samo za 0,12 miliona dolara’’, ističe saradnik u Centru za naučno-istraživački rad Privredne komore Srbije Vojislav Stanković. Stvaranje novih zasada jabuka je veoma skupo. Primera radi, u Maloj Remeti na Fruškoj Gori se sad na 18 hektara stvara najmoderniji zasad jabuka. Na jedan hektar sadi se 4.800 stabala. Vlasnik ovog budućeg jabučnjaka ističe da će to biti posed na čak 100 hektara. Za ovaj prvi jabučnjak on uvozi iz Italije 64.000 sadnica. Jedna sadnica se plaća po 2,20 evra. To je dobro jer ćemo imati nove sorte jabuka na našem tržištu. Tako jedan hektar novih zasada jabuka, ako hoćemo sve da primenimo, od kvalitetnih kalemova, do protivgradne zaštite i navodnjavanja staje od 15.000 do 25.000 evra.

Koristiti bogatstvo prirode

Dobro je što je u Srbiji donet Zakon o sadnom materijalu, i on će za nekoliko godina dati rezultate. Jer, ako država shvati da je bogatstvo koristiti ono što je priroda ponudila, a to je da proizvodi voće, u ovoj oblasti će se uvesti red, obnovićemo naše voćnjake, sa domaćim, ali i kvalitetnim, zdravim uvoznim sortama, pa ćemo imati i više voća kako za domaće potrebe tako i za izvoz. To, znači, naglašava Keserović, da voćnjake moramo podizati kao i druge razvijene zemlje, a u sve to moramo ugraditi i evropske propise. Za proizvodnju jabuke u razvijenim zemljama karakteristika je intenzifikacija proizvodnje uz zadržavanje ili porast obima proizvodnje na manjim površinama. Ovo se postiže kod jabuke povećanjem broja stabala po jedinici površine ( kod nas se do sada sadilo 2.500 stabala, a u svetu 4.800 stabala). Sa sortama ,,zlatni delišes’’, ,,klon rainders’’, ,,jonagored’’, ,,štajmanred’’, ,,breburs’’ i ,,fud`i’’ dobija se visok prinos i kvalitet plodova. Sve sorte postižu punu rodnost u trećoj godini. Za to je potrebna i kvalitetna mehanizacija koju mi još uvek nemamo niti je kupujemo jer smo siromašna zemlja. Po rečima Keserovića, u razvijenim zemljama kojima mi težimo ide se na sadnju gušćih i srednje gušćih zasada jabuka. To su zasadi dimenzija po jednom stablu na 2,80 do 3,20 metara, dok je kod nas to još uvek 3,80 do četiri metra. Za to je od velikog značaja i izbor sorti jabuka. Primera radi, na našim područjima gde je i najveša proizvodnja u Vojvodini, danas najbolje prinose daje ,,ajdare,’’ ,,zlatni delišes’’, ,,jonagold’’, ,,meltoz’’, ,,greni smit,’’ a u manjoj meri ‘’gloster’’, ,,mucu’’ i druger sorte. Danas vodeća sorta sa više od 50 odsto u plantažnim zasadima u našoj zemlji je ,,ajdared’’, ali sa tendencijom smanjenja. Da bi što brže u ovoj oblasti napredovali potrebno je pojednostaviti proceduru priznavanja novih sorti. Da bi povećali prodaju na svetskom tržištu, potrebno je primeniti sve ovo što nauka zahteva, da bi imali kvalitetno plodove, a tek zatim i dobar marketing i pakovanje plodova. Primer uspešnog marketinga je integralna proizvodnja u Južnom Tirolu gde se godišnje ulaže više od tri miliona evra, a taj novac se veoma brzo vraća. Ali, pored integralne treba uvoditi i biološku proizvodnju jabuke, za stočnu ishranu ali i povećati proizvodnju industrijskih plodova. Za sve to potreban je novac, kako bi se izgradile hladnjače za čuvanje plodova, a ne samo da se oni mogu unovčiti odmah posle sazrevanja, a da posle toga propadaju. Dakle, da bi se mogla povećati proizvodnja potrebno je izgraditi prihvatne centre odakle bi se roba plasirala kako na domaćem tako i stranom tržištu. Potrebne su i savremene hladnjače, a sve to je sastavni deo koncepta nove integralne proizvodnje.

Šarka „jede“ ugled

Ceh naše nepažnje i nedovoljne kontrole je da nam je krajem prošle godine iz Slovenije vraćen kontigent izvezenih svežih jabuka uz obrazloženje da su na njima pronađeni ostaci pesticida, odnosno aktivne materije MCF, iznad dozvoljene granice. Uprava za zaštitu bilja Vlade Srbije je utvrdila da je firma ,,Đukić-Dobrava’’ iz Šapca, koja je izvozila jabuku to činila uz korišćenje falsifikovanih fitosertifikata. Reč je o dokumentima kojima država Srbija garantuje zdravstvenu ispravnost pošiljke, a po rečima direktora Uprave za zaštitu bilja Miroslava Vujovića, u toj izvoznoj firmi su izjavili da su fitosertifikate dobili od jednog fizičkog lica iz Mačve. Utvrđeno je da je bilo 11 falsifikovanih dokumenata. To je nanelo velike štete ugledu naše zemlje, a stvorilo je i posebne teškoće prilikom obavljanja sledećih izvoznih poslova jer će uvek sve biti pod sumnjom. Nauka tvrdi da je potrebna edukacija proizvo|ača da bi imali kvalitetan plod, ali i daleko stroža borba protiv onih koji se bave prevarama i falsifikatima kao što je ovaj slučaj. Jer, tu je bio u pitanju samo lični interes jedne firme, a daleko veća šteta za sve proizvođače u zemlji. Uz to jedna pošiljka sadnog materijala zaustavljena je prilikom redovne kontrole na ulasku u EU (na granici Srbije i Mađarske). Tokom uobičajene fitosanitarne kontrole i laboratorijskih analiza utvrđeno je postojanje virusa šarke u sadnicama iz Srbije i one su vraćene u zemlju. Reč je bila o izvozu sadnog materijala breskve i kajsije u Holandiju.