ĐUBRENJE VOĆAKA

ĐUBRENJE VOĆAKA

Za pravilan razvoj i dobru rodnost voća neophodni su sledeći elementi: azot (N), fosfor (P), kalijum (K), magnezijum (Mg), kalcijum (ca), sumpor (S), bor (B), hlor (cl), bakar (cu), gvožđe (Fe), mangan (Mn), molibden (Mo) i cink (Zn). Pre unošenja dodatnih količina ovih elemenata, analizom treba ustanoviti njihovo prisustvo u zemljištu. Unošenje većih količina od onih koje su biljkama zapravo potrebne nepotrebno povećava troškove proizvodnje, a može dovesti i do opadanja kvaliteta ploda, pojave toksičnosti i nedostataka nekih drugih elemenata.

Ako se ne primenjuju na adekvatan način, đubriva mogu biti zagađivači jezera, reka i podzemnih voda. Ona povećavaju količine nitrata u podzemnim vodama i fosfora u jezerima i rekama. Primenom đubriva na odgovarajući način i u odgovarajućim koncentracijama smanjuju se štetne posledice kretanja hranljivih materija iz biljaka i troškovi proizvodnje.

IDENTIFIKACIJA I OTKLANJANJE
NEDOSTATAKA HRANLJIVIH ELEMENATA

Potrebe biljaka za hranljivim elementima i identifikacija njihovih nedostataka mogu se odrediti vizuelno na osnovu odgovarajućih simptoma na biljci i putem analize zemljišta ili biljnog tkiva. Pošto svaki od ova tri načina ima svoje prednosti i nedostatke, treba ih kombinovati i redovno primenjivati.

Vizuelna identifikacija

Nedostatak ili suvišak hranljivih elemenata obično izaziva određene simptome na biljci koji ukazuju na to da prisustvo pojedinih elemenata nije zadovoljavajuće. Ukoliko se poznaju tipični simptomi, pažljivim pregledom biljaka mogu se identifikovati poremećaji u prisustvu mineralnih hraniva. Nažalost, često je veoma teško uspostaviti pravilnu dijagnozu, pošto su “klasični” simptomi nedostatka ili suviška nekih elemenata međusobno veoma slični i jedan isti simptom u voćnjaku se može javiti u više oblika. Dijagnoza je dodatno komplikovana kada na stablu istovremeno postoji više simptoma nedostatka nekoliko hranljivih elemenata.

Najveći problem kod identifikacije nedostatka ili suviška hranljivih elemenata na osnovu simptoma jeste taj što oni ukazuju da problem već postoji i ogleda se u smanjenom porastu, količini ili kvalitetu roda. cilj đubrenja jeste da spreči probleme koji se javljaju kao posledica neadekvatnog đubrenja i manifestuju u obliku odgovarajućih simptoma. Najčešće se javljaju nedostaci azota i kalijuma, zatim nedostaci P, Mg, B, Mn i Zn javljaju se sporadično, dok nedostaci ca, S, cl, cu, Fe i Mo se ređe pojavljuju.

1.deo šeme - Nedostatak {belo polje}, 2.deo šeme - Optimum hraniva {zeleno polje}, 3.deo šeme - Toksičnost{belo polje}.

Azot (N)

Stabla sa nedostatkom azota imaju kratke vršne izdanke. Poređenja radi, na stablima sa odgovarajućom količinom azota vršni izdanci su sledeće dužine: kod još nerodne jabuke, kruške i trešnje – 30 do 60 cm; kod nerodne breskve – 35 do 60 cm; kod rodnih stabala jabuke, kruške i trešnje – 20 do 30 cm; kod rodne breskve – 30 do 38 cm. Nedostatak azota na listovima jabuke, breskve i trešnje ogleda se u svetlozelenoj do žutoj boji, a na listu kruške mogu se javiti bronzani tonovi. Ovi listovi su sitni, a njihova boja je ujednačena, bez šarenila ili pega. Azot se u biljci kreće iz starijeg tkiva ka mladim listovima koji aktivno rastu, pa se simptomi javljaju najpre na starijim listovima. Lišće obično opada rano u jesen, a izdanci su tanki. Zametanje plodova je slabo, i oni dosta opadaju u junu. Takode, mogu biti manji i često sazrevaju i dobijaju boju ranije nego obično. Suvišak azota javlja se periodicno i može ozbiljno smanjiti kvalitet i čvrstinu ploda. Na suvišak azota ukazuju veliki, tamnozeleni listovi koji se zadržavaju na biljci do kasne jeseni. Plodovi su neodgovarajuće boje, a uskladišteni lakše gube čvrstinu. Porast se nastavlja do kasnog leta i jeseni i biljke su podložnije oštećenjima od zimskih temperatura. Porast izdanaka uveliko premašuje gore navedene optimalne dužine.

Fosfor (P)

Ima važnu ulogu u fotosintezi i disanju biljaka. U zimaju ga u obliku P2O5. Ulazi u sastav belančevina i niza fermenata i vitamina. Pomaže formiranju cvetnih pupoljka i ubrzava sazrevanje plodova i drveta čime se povećava trajnost plodova pri čuvanju i otpornost drveta prema mrazu.
Manjak fosfora usporava stvaranje cvetnih i lisnih pupoljka, kao i razvoj mladara. Novo lišće je uspravno, tamnije zeleno i ne dostiže normalnu veličinu. Kasnije lišće dobija ljubičasto crvenu nijansu naročito peteljka i nervatura bliža njoj. Izraženo je u vreme hladnijih proleća i leta. Pri vrhu mladara ostane samo par listova purpurne crvene boje. Plodovi bivaju neugledni bez čvrstine. Višak fosfora ne utiče negativno na biljke, ali može izazvati manjak cinka.

Kalijum (K)

Nedostatak se prvenstveno ogleda u žutilu tkiva duž ivica listova. Ono kasnije dobija bronzanu boju i odumire, a sa povećanjem nedostatka ivice listova postaju suve i krte. Suve zone ne javljaju se izmedu lisnih nerava. Pošto se kalijum kreće kroz biljku, simptomi se javljaju prvo na starijem lišću, a u slučajevima ozbiljnijeg nedostatka mogu se pojaviti i na mladim listovima. U plodovima voća akumuliraju se velike količine K, pa su simptomi nedostatka ozbiljniji i uočljiviji kako se plodovi približavaju fazi pune zrelosti u veoma rodnim sezonama. Iako suvišak kalijuma sam po sebi nije toksičan za biljku, velike količine ovog elementa u zemljištu mogu inhibirati usvajanje Mg ili ca i na taj način dovesti do njihovog nedostatka.
Ove nedostatke videšete na sledeše tri fotografije:
Simptom nedostatka kalijuma na jabuci- nekroza i sušenje ivica listova, breskvi i višnji - nekroza ivica i uvrtanje listova

Magnezijum (Mg)

Nedovoljna količina magnezijuma dovodi do pojave hloroze tkiva duž ivica listova i izmedu glavnih lisnih nerava. Slično kao kod nedostatka kalijuma, prvi simptomi javljaju se duž ivica listova. Kako se nedostatak magnezijuma nastavlja, hlorotične zone tamne i odumiru, a iza njih ostaje zvezdasta zona zelene boje duž glavnih nerava i u srednjem delu lista. Magnezijum se takode kreće kroz biljku, i simptomi se prvo javljaju na starijim listovima, i to obično sredinom vegetacione sezone. Višak toksicmo deluje posebno na mlado lišće voćaka.

Bor (B)

Nedostatak bora na trešnji – odumiranje terminalnih delova izdanaka, na jabuci listovi su zadebljali i sitniji, nepravilnog oblika i nekroza unutrašnje strane kore zbog odumiranja kambijalnog tkiva. Nedostatak B kod kruške izaziva pucanje ploda

Do nedostatka bora obično dolazi kod koštičavog voća i njegov simptom su sitniji listovi, bez jasnog šarenila na pojedinačnim listovima. Porast novih izdanaka je jako smanjen, a vrhovi izdanaka u težim slučajevima nedostatka odumiru. Zametanje plodova je slabije, a oni koji su zametnuti pucaju. Na mladim izdancima jabuke može doci do tamnjenja zone neposredno ispod kore, slično kao kod pojave krastavosti koju izaziva suvišak mangana.

Kalcijum (ca)

Slika:
Nedostatak kalcijuma na plodu jabuke uzrokuje “gorku pegavost” – nekrotične lezije odmah ispod pokožice ploda.

Utiče na razvoj korenovog sistema mladara i lišća kao i na izgradnju koštice, zbog čega je posebno potreban koštičavom voću. Važan je za neutralisanje kiselosti zemljišta, s obzirom da takva nisu pogodna za gajenje voća. Plodovi su boljeg kvaliteta. Manjak kalcijuma izaziva smolotočinu, posebno kod koštičavih vrsta voća, a kod jabučastih dolazi do pojave ožegotina na obodu lista. Višak kalcijuma izaziva žućenje lista pri vrhu mladara, naročito na kruški i dunji.

Gvožđe (Fe)

Pomaže u obrazovanju hlorofila i učestvije u oksidacionim procesima. Utiče na povećavanje sadržaja organskih materija; masti uljenih hidrata i belančevina. Doprinosi jačanju voćaka prema mrazu, bolestima i štetočinama. Manjak gvožđa izaziva hlorozu na lišću. Ono je obično bledožuto i znatno sitnije, dok su nervi i dalje zeleni. Hloroza se često javlja kod dunje i u voćnjacima na tepkim zemljištima alkalne reakcije.

Sumpor (S)

Sastavni je deo belančevina. Ima znatan uticaj na razvoj korena i i drugih organa voćaka. Manjak se može odraziti na slabiji razvoj korenovog sistema, ali do ovoga ne dolazi s obzirom da sumpora ima u dovoljnim količinama u svim zemljištima. često se nalazi u nekim đubrivima i pesticidima. Višak sumpora pokazuje promene kao što su povrede na lišću i plodovima, naročito kod agruma i to samo na kiselim zemljištima.

Bakar (cu)

Učestvuje u oksidoredukcionim reakcijama. Potpomaže proces fotosinteze i biosintezu belančevina i aminokiselina. Povećava sposobnost tkiva da upija vodu. Manjak bakra pruzrokuje promenu vršnih listova, koji se vitopere, savijaju i otpadaju od vrha mladara prema osnovi. Hloroza tkiva izmedu nerava mladog lišća, dok su ivice i vrhovi normalne zelene boje; sledi hloroza nerava i na kraju brza nekroza cele lisne ploče. Manjak se javlja na zemljištima sa dosta organske materije kao što je treset i dr.

Molibden (Mo)

Reguliše prenošenje elektrona u najznačajnije delove voćke - koren i krunu. Utiče na transformaciju azotnih jedinjenja i vezivanje atmosverskog azota iz zemljišta.

Mangan (Mn)

Nedostatak mangana obično se javlja u zasadima podignutim na alkalnim zemljištima (pH iznad 7.0) i u sušnim periodima. Takođe na zemljištima sa lošom drenažom i visokom koncentracijom dostupnog gvožđa mogu dovesti do nedostatka mangana. Simptomi su slični onima koje izaziva nedostatak gvožđa, kada se javljaju na mladim listovima, i onima koje izaziva nedostatak magnezijuma, kada se javljaju prvo na starijim listovima. Duž lisnih nerava najmlađih listova dolazi do hloroze, dok glavni lisni nerv ostaje zelen. U ozbiljnijim slučajevima nedostatka, simptomi se mogu raširiti i na starije listove izdanka. Toksične količine mangana dovode do pojave sitne krastavosti koja se obično javlja na stablima jabuke posađenim na zemljištu čija je pH vrednost ispod 5.5. Kambijalno tkivo ispod kore mladih izdanaka odumire, što dovodi do pucanja kore. Ovaj simptom javlja se na mladim stablima na mestima na kojima se voće ne sadi prvi put i gde u zemljište nije unešen kreč. Suvišku mangana posebno je podložna jabuka crveni Delišes.

Cink (Zn)

Simptomi nedostatka cinka vidljivi su na listovima, koji su mnogo sitniji i uži od normalnih. Tkivo između glavnih lisnih nerava žuti i postaje hlorotično. Vršni delovi izdanaka ne dostižu svoju normalnu dužinu, što ima za posledicu skraćivanje internodija i pojavu bokora ili rozete listova na vrhu. Visoka pH vrednost i visok nivo fosfora ili mangana mogu dovesti do nedostatka cinka.

ANALIZA ZEMLJIŠTA

Analizom zemljišta može se odrediti pH vrednost zemljišta i proceniti sadržaj hranljivih elemenata u njemu. Međutim, u višegodišnjim zasadima, postoji velika razlika u koncentracijama hranljivih materija u zemljištu i u samim biljkama. Često se dešava da su u samim stablima elementi prisutni u dovoljnoj količini, iako analize pokazuju da njihovo prisustvo u zemljištu nije zadovoljavajuće. Isto tako, dobra snabdevenost zemljišta hranljivim materijama ne znači i da su te iste količine dostupne biljkama. Ipak, kod kultura sa plitkim korenovim sistemom, kao što su jagode i maline, analize zemljišta istovremeno mogu dati solidnu procenu prisustva hranljivih materija i u samim biljkama.

Uzorkovanje zemljišta pre sadnje.
Godinu dana pre sadnje iz svih delova voćnjaka treba uzeti uzorke zemljišta. Uzorci se posebno uzimaju sa dubina do 20 cm i od 20 – 40 cm, tako da se analiziraju i oni horizonti zdravice zemljišta koji su kisele reakcije ili sadrže kalcijum. Ako to vreme dozvoljava, pre sadnje može se izvršiti kalcifikacija ili acidifikacija zemljišta. Kalcifikaciju zemljišta koja se obavlja pre sadnje treba izvršiti dok pH ne dostigne vrednost 6.5-6.8. Može se izvršiti i inkorporacija fosfornih ili kalijumovih đubriva u koncentracijama po preporukama na osnovu analize zemljišta.

Pre sadnje treba uzeti uzorke zemljišta i sa onih mesta namenjenih podizanju voćnjaka koja su nivelisana ili cija je konfiguracija na neki način promenjena. Pošto se završi premeštanje zdravice zemljišta, površinski deo zemljišta se obično uklanja i zamenjuje novom zemljom.

Kako uzorci površinskog sloja zemljišta ne daju dovoljno informacija o variranju pH vrednosti i nivoa hranljivih materija u zdravici, treba uzeti uzorke sa površinskog dela (do 20 cm dubine) i iz zdravice zemljišta (30-45cm dubine). Takođe bi trebalo uzeti posebne uzorke iz delova pija je dubina smanjena uklanjanjem zdravice ili povećana njenim dodavanjem. Na ovakvim mestima pH vrednost i količina hranljivih materija se često značajno razlikuju.

Uzimanje uzoraka u već uspostavljenim zasadima. S obzirom da većina višegodišnjih voćaka ima dubok korenov sistem, čak iako analize pokazuju nezadovoljavajući sadržaj mineralnih materija u zemljištu, biljke obično mogu da usvoje dovoljne količine najvećeg broja hranljivih materija. U ovakvim uslovima, biljke neće odreagovati na dodatno đubrenje, i ono će predstavljati nepotreban trošak. U nekim drugim situacijama, može se desiti da biljke ne mogu da usvoje dovoljnu količinu hranljivih materija čak iako ih u zdravici ima dovoljno. Stoga se pri praćenju kvaliteta ishrane zasada ne treba oslanjati samo na rezultate analize zemljišta.

U već uspostavljenim voćnjacima i vinogradima, analiza zemljišta je najbolji način za posmatranje njegove pH vrednosti. Zemljišna pH vrednost u velikoj meri utiče na dostupnost hranljivih materija biljkama, i nedostaci mnogih od njih mogu se izbeći ako se pH održava izmedu 6.0 i 7.0. Nedostaci ili suvišci hranljivih materija češće se javljaju kada je pH vrednost van ovih granica.

Niska pH vrednost može biti prirodna osobina zemljišta ili posledica stalne primene kiselih azotnih đubriva. U starijim voćnjacima pH je niža zbog primene đubriva kisele reakcije.

Količine hranljivih materija i pH vrednost menjaju se postepeno, pa je preporučljivo vršiti uzorkovanje na svakih 3 do 5 godina, kako bi se imao uvid u stanje uspostavljenih zasada. Uzorke treba uzimati iz međurednog prostora koji zahvata prskalica kod suzbijanja korova. Sa delova voćnjaka na kojima su drugačiji tipovi zemljišta ili koji su na različit način izluženi ili đubreni treba uzeti posebne uzorke. Sa površine veće od 10 ari ne bi trebalo uzimati više od jednog uzorka, a svaki uzorak treba da se sastoji od najmanje 20 proba.

ANALIZA TKIVA

Koncentracija hranljivih elemenata u biljnim tkivima jeste najpouzdaniji pokazatelj snabdevenosti voćaka hranom. Kako bi se izbegli poremećaji u sadržaju hranljivih materija, treba obavljati analize biljnog tkiva koje će omogućiti lakšu identifikaciju simptoma i pružiti uvid u snabdevenost biljaka mineralnim elementima. Već prisutni simptomi poremećaja sadržaja hranljivih materija ukazuju na to da biljke nisu dobro snabdevene, što može dovesti do smanjenja prinosa ili kvaliteta ploda. Kako bi se na vreme sprečili nedostaci hranljivih materija, pre nego što dođe do prvih simptoma ili smanjenja prinosa potrebno je sprovesti analizu tkiva.

Kako bi se odredio najbolji način za popravljanje nedostatka koji je ustanovljen analizom lisnog tkiva, ponekad je neophodno izvršiti i analizu zemljišta. Na primer, nedostatak Mg može biti posledica niske pH vrednosti zemljišta ili veoma visoke koncentracije ca u njemu. Ako je pH vrednost previše niska, savetuje se unošenje krečnjaka, a visoka koncentracija ca može se smanjiti unošenjem magnezijum sulfata u zemljište.

Analize biljnog tkiva su od najveće koristi ako se uzorci uzimaju na svakih 2-5 godina. Mlade zasade treba uzorkovati češće, pošto se sadržaj hranljivih materija u njima mnogo brže menja. Njihov sadržaj u starijim zasadima se takođe menja, ali postepeno, pa nije potrebno vršiti analize tako često. Koncentracija hranljivih materija menja se i tokom godine pod uticajem vremenskih uslova i težine roda. Redovno uzorkovanje tokom nekoliko godina omogućiće najbolji uvid u promene i potencijalne poremećaje u sadržaju hranljivih materija.

ĐUBRIVA

Đubriva su supstance koje sadrže hranljive elemente. Kada se odlučuje koje će se đubrivo primeniti, najviše pažnje treba obratiti na sadržaj određenog minerala i na cenu. Treba uzeti u obzir i reakciju zemljišta (kisela ili bazna), način rukovanja, uslove pod kojima biljke usvajaju te elemente i dodatne elemente koji se u tom đubrivu nalaze.

Đubriva mogu dovesti do korozije opreme za njihovu primenu i, ako se ne koriste i ne čuvaju na pravilan način mogu predstavljati opasnost po domaće životinje, ljude i životnu sredinu. Treba nabavljati samo neophodne količine i izbegavati skladištenje velihih količina đubriva.

Azotna đubriva

Biljke se obično snabdevaju azotom godišnje i na tržištu se mogu pronaći različita đubriva sa ovim elementom. Ona sadrže azot u obliku nitrata, amonijuma ili njihove kombinacije. Nitrati se ne vezuju čvrsto za zemljišne čestice, pa su podložni ispiranju, dok se amonijum zadržava na česticama zemljišta i teže se ispira. Tokom zime češće se đubri nitratnim nego amonijumovim đubrivima. Većina voćnih vrsta lakše usvaja nitrate od amonijuma, ali kada temperatura zemljišta poraste i koren postane aktivan, amonijum se u zemljištu transformiše u nitrate. Ispitivanjima je ustanovljeno da su amonijumova i nitratna đubriva skoro podjednako efikasna.

Urea sadrži visoku koncentraciju azota (46%), lako se primenjuje, a cena je pristupačna. Ima kiselu reakciju i koeficijent neutralizacije krečnjaka od 1.8, što znači da će biti potrebno oko 816 g krečnjaka za neutralizaciju kiselosti iz svake količine od 454 g uree koja se unese u zemljište. Ureu je najbolje primeniti po hladnom prolećnom vremenu, jer ako đubrivo ostane na površini zemljišta po toplom vremenu, deo azota može se izgubiti isparavanjem. Urea može sadržati i različite količine nusproizvoda, koji u velikim koncentracijama može oštetiti mlada stabla, pogotovo na peskovitom zemljištu.

Amonijum nitrat je još jedan izvor azota i sadrži oko 32% ovog elementa. Isto kao i urea, ima kiselu reakciju i traži oko 816 g krečnjaka za neutralizaciju svakih 453,6 g azota primenjenog preko ovog đubriva. Ovo đubrivo sadrži nitratni azot, koji je odmah dostupan biljkama, i amonijacni azot koji se zadržava u zemljištu i sporije postaje dostupan biljkama. Ako se primeni tokom jeseni ili zime, odnosno pre nego što temperatura zemljišta poraste u proleće i koren postane aktivan, ispiranjem se može izgubiti velika količina nitratnog azota.

Kalcijum nitrat se veoma često koristi u voćnjacima. Sav azot nalazi se u vidu nitrata, pa je odmah dostupan biljkama i ne smanjuje pH vrednost zemljišta. Najveći nedostatak ovog dubriva je nizak sadržaj azota – 15%, i veoma često, visoka cena. Pre nego kalcijum nirat jednom u toku godine, mnogi proizvodači, kako bi održali pH vrednost zemljišta, radije nekoliko puta primenjuju jeftinija azotna đubriva kisele reakcije, kao što je urea ili amonijum nitrat i krečnjak. Da bi se izbegli eventualni gubici azota isparavanjem do koga može doći posle primene uree po toplom vremenu koje je uobičajeno za ovaj period, kalcijum nitrat se često primenjuje dopunski u maju ili junu. Kalcijum nitrat ne treba primenjivati tokom jeseni i zime pošto odmah dolazi do ispiranja nitrata.

Amonijum sulfat ima veoma kiselu reakciju, mali sadržaj azota – 21% i relativno je skup. Često se primenjuje u borovnicama, koje zahtevaju nisku pH vrednost zemljišta i može biti pogodan za primenu u voćnjacima na zemljištima bazne reakcije, gde postoji potreba za snižavanjem pH vrednosti. Sav azot nalazi se u obliku amonijuma.

Di-amonijum fosfat (DAP) i momo-amonijum fosfat (MAP) sadrže relativno malu količinu azota – DAP 17 %, a MAP 11 % - i imaju jaku kiselu reakciju. Mogu biti pogodni za primenu u voćnjacima u kojima je potrebno uneti fosfor, s obzirom da sadrže oko 50% fosfor oksida.

Kalijum nitrat sadrži veoma nisku koncentraciju azota – 13%, i njegova cena je visoka. Može se koristiti u zasadima u koje je potrebno uneti kalijum. Sav azot je u lako dostupnom nitratnom obliku, koji se lako ispira.

Kalijumova đubriva

Postoji nekoliko vrsta đubriva koja sadrže kalijum. Đubrivo treba izabrati u zavisnosti od cene po jedinici kalijum oksida i od toga da li ono sadrži još neke korisne elemente. Nekoliko đubriva pokazuje visoku efikasnost obezbeđivanja odgovarajuće količine kalijuma biljkama.

Kalijum hlorid (KCl) je kalijumovo đubrivo čija je upotreba široko rasprostranjena. Ima visok sadržaj kalijuma – 60 – 62% kalijum oksida i pristupačnu cenu. Do toksičnog dejstva hlorida može doći ako se u tek uspostavljenim voćnjacima primenjuju velike količine ovog đubriva ( 360 kg/a) ili ako kalijum hlorid dode u direktan kontakt sa mladim stablima. Ako postoji potreba za unošenjem velikih količina ovog đubriva, preporučuje se jesenja primena, kako bi bilo dovoljno vremena da dode do ispiranja hlorida iz zone korena pre početka prolećnog porasta.

Kalijum sulfat takođe ima široku primenu. Sadrži nešto manje kalijuma (50% kalijum oksida) i obično je skuplji od kalijum hlorida. Najčešće se koristi u borovnicama, koje su na toksičnost hlorida osetljivije od ostalih voćnih zasada.

Kalijum magnezijum sulfat koristi se ako postoji potreba za unošenjem magnezijuma u zemljište. U ovom đubrivu ima manje kalijuma (22% kalijum oksida), ali zato sadrži i 11% magnezijuma. Obično je skuplje od kalijum hlorida.

Kalijum nitrat sadrži 44% kalijum oksida i 13% azota i u zasadima voća se primenjuje u izvesnoj meri, ali spada u skupa kalijumova đubriva.

Fosforna đubriva

Kriterijumi pri odabiru ovih đubriva trebaju da budu sadržaj fosfora P2O5, cena kao i rastvorljivost fosfora, tj. njegova dostupnost biljkama. Normalni superfosfat ne upotrebljava se tako puno kao ranije zbog niskog sadržaja fosfora (18-20%) P2O5. Oko 85% od ovog sadržaja u superfosfatu rastvorljivo je u vodi i odmah dostupno biljkama.

Koncentrovani superfosfat se češće koristi zbog visokog sadržaja P2O5 – 46%. Od ove količine, 87% je rastvorljivo u vodi i obično se koristi u mešavinama đubriva.

Monoamonijum fosfat može da se primenjuje kako samostalno, tako i u mešavinama đubriva. MAP sadrži 48% fosfor P2O5, od kojih je skoro celokupan sadržaj odmah dostupan biljkama, i 11% azota. Primenom MAPa povećava se kiselost zemljišta, ali je ovo đubrivo cenjeni izvor fosforP2O5.

Diamonijum fosfat (DAP) ima nešto manji sadržaj fosfor(V)oksida - 46% i više azota (18%) od MAP-a. Skoro celokupna količina oksida fosfora u DAP je odmah dostupna biljci. I ovo đubrivo uvećava kiselost zemljišta, ali je njegova primena veoma ekonomična.

Kameni fosfat ima mali sadržaj fosfor P2O5 (3-8%), koji je slabo rastvorljiv u vodi (ispod 1%) i iz upotrebe ga izbacuju gore opisana đubriva sa većim sadržajem P2O5.

ORGANSKA ĐUBRIVA

Stajnjak, mešavina stajnjaka i slame i biljni ostaci (seno i slama) mogu biti koristan izvor hranljivih materija. Da bi se izračunale odgovarajuće količine primene stajnjaka, treba poznavati sadržaj hranljivih materija u njemu. Uobičajene koncentracije hranljivih materija u stajnjaku predstavljene su u tabeli, ali je ipak za utvrđivanje sadržaja azota potrebno uraditi posebne analize. Uopšte, celokuopna količina amonijačnog azota i 20-50% organski vezanog azota dostupni su biljkama u godini primene stajnjaka. Izveštaji o analizi stajnjaka obično sadrže podatke o koncentraciji ukupnog azota, amonijačnog azota, P2O5 i K2O. Stajnjak treba primenjivati u količinama u kojima procenat dostupnog azota ne prelazi preporučene granice. U zemljišta koja sadrže više od 75ppm fosfora, stajnjakom ne treba unositi više od 22,7 kg/a fosfora, s obzirom da biljke obično usvajaju ovu količinu fosfora iz zemljišta. Stajnjak ne bi trebalo unositi u zemljišta sa visokim sadržajem fosfora (iznad 150 ppm). Kod živinskog stajnjaka sadržaj hranljivih materija značajno varira, i zavisi od načina na koji se on sakuplja i čuva. Đubriva sastavljena od sveže organske materije imaju visok sadržaj hranljivih elemenata i mogu oštetiti koren stabala ako se primenjuju u velikim količinama.

Sporedni proizvodi koji nastaju preradom voća, povrća i šećerne repe mogu se takođe koristiti kao izvor hranljivih i organskih materija za snabdevanje voća. Za ove proizvode nisu potrebne dozvole koje se zahtevaju za primenu ostalih čvrstih otpada. Ipak, količine primene treba odrediti tako da sadržaj azota i fosfora u njima ne prede preporucene granice. Pošto se sastav ovih nusproizvoda razlikuje, treba izvršiti analizu reprezentativnih uzoraka kako bi se odredio sadržaj hranljivih materija u njima. Generalno, celokupna količina amonijačnog azota i 50% organski vezanog azota u nusproizvodima dostupni su biljkama u godini primene ovih đubriva.

PREPORUKE ZA ĐUBRENJE VOĆA

U daljem tekstu nalaze se preporučene količine primene azotnih đubriva, koje treba prilagoditi razlkama u tipovima zemljišta i tehnologijama gajenja na pojedinim lokacijama. Preporuke za primenu ostalih hranljivih materija date su pod pretpostavkom da postoje potrebe za njihovim dodatnim količinama.

Primena azota

Iako se potreba za optimalnim količinama azota razlikuje od jedne lokacije do druge, preporuke raznih proizvođača treba uzeti kao okvirni vodič. Pre određivanja treba upoznati reakcije zasada na đubrenje. Mnogo je lakše primeniti dodatne količine azota nego izaći na kraj sa preteranim porastom do koga dovodi suvišak ovog elementa. Preterani porast posebno nanosi štete u mladim, gusto sađenim zasadima jabuke.

U pojedinim voćnjacima može postojati potreba za primenom manje ili više azota od preporučenih količina. Ove količine treba prilagoditi uslovima u voćnjaku koji se određuju na osnovu koncentracije azota u listu, bujnosti stabala, kvaliteta ploda i rodnosti. Na potrebu biljaka za azotom najviše utiču tip zemljišta, rezidba i način obrade međurednog prostora. Voćnjacima podignutim na plodnoj ilovači mogu biti potrebne samo polovine preporučenih količina azota, a onima na peskovitim zemljištima i do 50% više od dole navedenih količina. Mesta na kojima je prethodno sejana lucerka mogu imati povećani sadržaj azota i tu treba uneti mnogo manje đubriva. U voćnjake podignute na travnjacima i utrinama treba uneti 20-50% više azota nego u čiste i dobro obrađene. Isto tako, veće količine unose se i u jako zakorovljene voćnjake.

Jaka rezidba podstiče vegetativni porast i može smanjiti potrebe za azotom. Ovakva stabla treba đubriti malo ili ih skoro uopšte ne đubriti.

Đubrivo treba rasuti na mesto sa koga je ono dostupno biljci, ali tako da se opasnost od ožegotina na korenu svede na najmanju meru. Većina đubriva koja se nalaze na tržištu su soli, i ako se biljkama dostave u visokoj koncentraciji, mogu izazvati oštećenja korena. Kod mladih stabala voća i vinove loze, treba rasuti đubrivo u prečniku od 90 – 120 cm oko biljke, a 20-25 cm dalje od stabla. Tek posađene sadnice voća i vinove loze treba đubriti posle dovoljnih količina kiše i tek pošto se zemlja slegne. Oko starijih stabala đubrivo treba rasuti u prečniku širine krošnje. U starijim vinogradima, đubrivo treba rasuti u redu, u traci širine 1,5-1,8 m.

Na veoma peskovitim zemljištima preporučuje se prolećno đubrenje, pošto posle jesenje primene može doći do ispiranja. Dosta proizvođača azot primenjuje iz dva puta – prvu polovinu određene količine u martu ili aprilu, a drugu u junu, posle zametanja plodova. Količina u drugoj primeni može se smanjiti ili potpuno izostaviti ako nije zametnuto puno plodova, kako bi se izbegla prevelika bujnost u drugom delu vegetacione sezone.
Ako se koristi stajnjak ili neko drugo organsko đubrivo, pre primene treba ustanoviti sadržaj azota u njima i količinu primene prilagoditi količinama azota u mineralnim đubrivima koja se već primenjuju, tako da ukupna količina unetog azota ne prelazi preporučene količine primene. Teško je pretpostaviti koliko se azota može obezbediti iz sena ili slame. Moguće je da će biti potrebno smanjiti količine azota koje se u zemljište unose iz organskih đubriva ili ovu primenu potpuno prekinuti dok se ne vidi kako biljke na nju reaguju.

Primena fosfora ,kalijuma, kalcijuma i magnezijuma

Ove elemente ne treba primenjivati ukoliko za njima ne postoji dodatna potreba.

Fosfor (P2O5) Ako postoji potreba, treba primeniti 90-180 kg P2O5 po jednom aru. Pošto se fosfor u zemljištu kreće veoma sporo, ove količine biće dovoljne najvećem broju voćnih vrsta tokom niza godina.

Tabela: Preporučene količine primene fosfora u pre sadnje u jabukama, kruškama, koštičavom voćću, grožđu, jagodama i malinama

Tabela:Preporučene količine kalijuma za primenu pre sadnje u zasadima raznog voća

Kalijum (K2O) Primena 68-136 kg/a kalijum oksida nadoknadi će većinu nedostataka ovog elementa. Kako bi se u zasadima koštičavog voća na lakim, peskovitim zemljištima održao odgovarajući nivo kalijuma, biće potrebno primenjivati ove količine na svakih 3-5 godina.

Kalcijum (Ca) Ako se pH vrednost održava iznad 6.0., retko dolazi do nedostataka ovog elementa. Unošenje krečnjaka u količini od 2-4 t/a ispraviće nedostatke ukoliko do njih dođe.

Neodgovarajući nivoi kalcijuma u stablima jabuke mogu da dovedu do poremećaja kao što su gorka pegavost, pucanje ili prerano smekšavanje ploda. Prskanje kalcijumom može smanjiti ove probleme, ali ih retko može potpuno ukloniti. Najbolje je prskati 8-10 puta u periodu od kasnog juna pa do berbe u intervalima od dve nedelje. Treba prskati kalcijum hloridom u količini od 26–40 g/l u junu i julu i 40-65 g/l u avgustu i septembru, što će imati isti efekat kao i primena ostalih đubriva koja sadrže istu količinu kalcijuma. Treba prskati rastvorom kalcijuma, i koncentracije treba smanjiti ako je vreme toplo i vlažno ili ako od prethodnog prskanja nije pala kiša. Primeniti 9-13.5 kg kalcijum hlorida po aru tokom vegetacionog perioda kako bi se postigli najbolji rezultati.

Magnezijum (Mg) Ako treba uneti dodatne količine magnezijuma, dolomitni krečnjak je najjeftinije đubrivo. Primenjuju se 2-4 t/a ili količine preporučene na osnovu izveštaja o analizi zemljišta. Može se upotrebiti magnezijum sulfat (gorka so) u koncentraciji od 131 g/l u prva dva prskanja tokom dve ili tri godine dok krečnjak ne odreaguje u zemljištu.

Primena mikroelemenata

Gde postoje nedostaci B, Fe, Mn ili Zn preporučuje se primena sledećih koncentracija đubriva:

Bor (B) Bor se primenjuje inkorporacijom u zemljište u količini od 450-600 g/a za jabuke i kruške, 225-450 g/a za trešnju i 225 g/a za breskve. Može se primeniti i folijarno u koncenraciji od 6 g bora u litri vode u prva dva prskanja ili 12 g bora u litri vode u septembru ili oktobru dok je lišće još aktivno.

Koncentraciju ne treba povećavati više od dva puta. Pošto je razlika izmedu nedostatka i suviška bora mala, treba ga primenjivati samo ako postoji potreba za time. Folijarnom primenom može se bolje kontrolisati količina bora koju biljka usvoji. Solubor je naviše korišćeno đubrivo sa borom.

Breskve su veoma osetljive na suvišak bora – treba ga primenjivati samo ako analize listova pokazuju njegov nedostatak.

Gvožđe (Fe) Do nedostatka gvožđa dolazi na zemljištima sa visokom pH vrednosti ili slabom drenažom. Ako simptomi na biljkama ukazuju na nedostatak gvožđa, a pH je iznad 7.5, treba je smanjiti dodavanjem sumpora, aluminijum sulfata ili kiselih azotnih đubriva. Unošenje gvožđa preko zemljišta na zemljištima sa visokom pH vrednosti su se pokazala nedovoljnim ili neefikasnim. Za privremenu popravku treba koristiti fungicide koji sadrže gvožđe, ili komercijalne helate gvožđa u koncentracijama koje se preporučuju za ranija prskanja.

Mangan (Mn) Ukoliko je prisutan nedostatak mangana, treba primeniti vodeni rastvor mangan sulfata u koncentraciji od 66 g/l vode ili helate mangana u koncentraciji preporučenoj za prva dva prskanja. Koncentracija se ne sme povećavati više od dva puta. Ukoliko je prisutan suvišak Mn, proveriti pH zemljišta i uneti krečnjak u potrebnoj količini.

Cink (Zn) Reakcije na unošenje Zn preko zemljišta nezadovoljavajuće su na zemljištima sa visokom pH vrednosti. Savetuje se folijarna prihrana i helati cinka u preporučenim koncentracijama i vremenima prskanja. Takođe se može koristiti i cink sulfat u kombinaciji sa jednakim količinama hidriranog krečnjaka za prva dva prskanja (12-26 g/l ) ili 1,3-2,3 kg u septembarskom prskanju posle berbe. Fungicidi Ditan i Cineb su takođe dobri izvori cinka ako se primenjuju u zasadima za koje su registrovani i u koncentracijama i vremenu primene naznačenim na etiketi.

Đubrenje preko sistema kap po kap

Đubrenje preko sistema kap po kap treba pažljivo isplanirati. Najvažniji faktori koje treba uzeti u obzir su: ujednačen protok vode (ravnomerna primena đubriva moguća je samo ako je i protok vode ujednačen), način ubrizgavanja đubriva u sistem, vrsta đubriva, kapacitet injektora i određivanje trajanja primene.

Preko sistema kap po kap se najcešce primenjuje azot. Prednosti ovakvog načina đubrenja ogledaju se u značajnoj uštedi samih đubriva (troškovi su manji i do 50% ), manjem oslanjanju na kišu da sprovede azot do korenovog sistema, ravnomernijem i redovnijem snabdevanju biljaka azotom tokom čitavog vegetacionog perioda i smanjenim gubicima od ispiranja azotnih đubriva.

Ujednačenost protoka

Najvažniji preduslov za efikasno injektiranje đubriva u sistem jeste ujednačen protok vode u njemu. Biljke se ne mogu ravnomerno snabdeti đubrivom ako protok vode nije ujednačen. Da bi protok vode u sistemu za navodnjavanje bio ujednačen, iz svakog kapljača u jedinici vremena treba da ističe apsolutno jednaka količina vode. Iako je skoro nemoguće postici 100% ravnomeran protok, za primenu đubriva preko sistema je neophodno da ova ujednačenost bude najmanje 80%. Ako je ovaj procenat ispod 80, treba ga poboljšati ili uopšte ne đubriti na ovaj način.

Neravnomeran protok vode javlja se kao posledica loše projektovanog sistema, razlike izmedu kapljača ili njihovog zapušavanja, pa je zato najbolje da se projektovanje i postavljanje sistema poveri kvalifikovanim licima. Začepljenje kapljača obično se sprečava upotrebom filtera i pravilnim održavanjem sistema.

Izlazni kapacitet pumpe, pritisak u sistemu i protok u glavnoj cevi se u izvesnoj meri razlikuju od sistema do sistema. Ujednačenost protoka može se poboljšati produženjem vremena primene i injektiranja đubriva dotle dokle je to isplativo.

Jadnostavan, brz i precizan način merenja ravnomernosti protoka opisan je na grafiku. Za merenje protoka iz pojedinačnih kapljača koristie se male posude (od oko 200 mililitara). Svaka posuda obeleži se crtom na istoj visini, postave se ispod kapljača i meri se vreme u sekundama potrebno da nivo vode dostigne naznačenu crtu. Dalje se saberu tri najduža vremena i ta vrednost (oznčena kao Tmax) pronađe na vertikalnoj osi grafika koja je označena. Na grafiku je dat primer zbira tri najduža vremena od 200s. Sledeće treba sabrati tri najkraća vremena i tu vrednost, označenu kao Tmin, pronaći na horizontalnoj osi. U datom primeru, zbir tri najkraća vremena je 100s. Povuci vertikalnu liniju od Tmin i horizontalnu od Tmax. Vrednost ravnomernosti protoka nalazi se u preseku ove dve linije. U datom primeru, ova vrednost je jedva zadovoljavajuća (77%) i ukoliko se ona ne može povećati, injektiranje đubriva u sistem se ne preporučuje.

Azotna đubriva koja se mogu injektirati u sistem

Azotna đubriva koja se obično ubrizgavaju u sistem su u obliku 28%-og rastvora azota, amonijum nitrat i urea. Rastvor azota se može direktno uneti u sistem, dok se amonijum nitrat i urea moraju prvo rastvoriti u vodi i tako injektirati u sistem.

Stepen rastvorljivosti nekoliko suvih azotnih đubriva prikazana je u tabeli. Ovo su maksimalne količine čiste supstance (zasićeni rastvori), dok je realna rastvorljivost đubriva obično malo slabija. Ove vrednosti treba koristiti kao osnovu za određivanje stvarne rastvorljivosti đubriva u vodi za navodnjavanje.

Vrste injektora

Postoji nekoliko vrsta injektora, ali se u najširoj upotrebi nalaze tri: Venturi – tečna đubriva ili rastvorena čvrsta đubriva unose se u sistem na osnovu razlike u pritisku koja nastaje na suženom delu glavne cevi na mestu injektiranja; pretakajuća pumpa – rastvor đubriva se unosi u sistem pomoću pumpe; tank sa delom za ubrizgavanje đubriva – deo vode za navodnjavanje vraća se u tank zbog razlike u pritisku izmedu ulazne i izlazne cevi na tanku u kome se nalazi rastvoreno đubrivo.

Iako koncentracija đubriva u sistemu za navodnjavanje može varirati u zavisnosti od vrste injektora koja se koristi, tip injektora neće uticati na ravnomernost primene đubriva dok god je vreme ubrizgavanja dovoljno dugo da se celokupna količina đubriva rasporedi u voćnjaku.

Kolicina dubriva za injektiranje

Koju količinu đubriva treba koristiti i u kom momentu ga treba ubrizgati u sistem? Količina i vreme zavise od starosti stabala, sorte,potencijalnog prinosa, sposobnosti korena da sprovodi rastvor hranljivih materija,tipa zemljišta i iskustva i ciljeva proizvodača. Injektiranje đubriva daje proizvodaču veći stepen fleksibilnosti od primene đubriva preko zemljišta pošto se na ovaj način đubrivo dostavlja biljkama baš onda kada im je to potrebno.

Količine azota koje se unose injektiranjem mogu biti manje i do 50-65% u poređenju sa onima koje se unose preko zemljišta. Tako, stablo kome je normalno potrebno 450g amonijum nitrata koji se primenjuje jednom godišnje po površini zemljišta će imati istu bujnost, prinos i iste koncentracije azota u lišću ako se đubri injektiranjem sa 1/3-1/2 manjom količinom azota.

Stabla lakše usvajaju injektiranjem unešen azot zbog preciznije određenog vremena primene i unošenja đubriva direktno u zonu korena. Injektiranje preko sistema kap po kap bi bilo najbolje zapođeti količinom azota koja je upola manja od one koja bi se inače rasula po površini zemljišta. Tu količinu dalje treba povećati ili smanjiti u zavisnosti reakcije drveta na đubrenje.

Ne treba injektirati celokupnu količinu azota koja je namenjena za tu godinu u samo jednoj primeni. Ako je jednom stablu potrebno 200 g amonijum nitrata godišnje, ovu količinu treba podeliti na tri ili više jednakih doza i injektirati ih u intervalima od 2 nedelje, od kojih će prvi biti negde u vreme cvetanja. Npr. 60 g po stablu uneti u vreme cvetanja, a još 60 g i 80 g dve, odnosno četiri nedelje kasnije. Kada se ustanovi koja je količina đubriva potrebna jednom stablu, nju treba pomnožiti sa brojem stabala koja su pod sistemom kap po kap, kako bi se odredilo koliko je đubriva potrebno za svaku sekciju pod sistemom. Po gornjem primeru, svakom stablu treba dostaviti 60 g amonijum nitrata u vreme cvetanja. Ako u datoj sekciji koja se navodnjava ima 500 stabala, u nju treba uneti 500*60g, odnosno 30 kg amonijum nitrata u vreme cvetanja.

Efikasnost i ispiranje

Kada se injektiranje đubriva uskladi sa planom navodnjavanja i očekivanom količinom padavina, visok procenat đubriva ostaje u zoni korenovog sistema. Iz ove zone đubrivo se može isprati ako se u sistem unosi rastvoreno u velikoj količini vode ili u vremenu neposredno pre ili posle navodnjavanja ili jake kiše. Zato ne bi trebalo navodnjavati pre ili posle primene đubriva ili ako su prognozirane jake kiše. Kako bi se povećala efikasnost đubrenja i izbeglo spuštanje đubriva do podzemnih voda, ispiranje treba svesti na najmanju moguću meru.

Veoma je važno poznavati tip zemljišta u voćnjaku i dubinu do koje se prostire korenov sistem. Opšte pravilo je da u peskovitim zemljištima svakih 38.3 l zemljišta zadržava 2.3 l vode. Krečnjak zadržava 4.5 L vode na 38.3 l zemljišta, a glinuše oko 6 l.

Može se desiti da jedan kapljač po stablu ne bude dovoljan da obezbedi dovoljnu količinu vode i hranljivih materija korenovom sistemu. Obično su dovoljna dva kapljača, dok se tri ili četiri kapljača po stablu mogu koristiti na jako peskovitim zemljištima ili kod velikih stabala.

Dužina vremena injektiranja

Sistem za navodnjavanje treba da bude u funkciji duži vremenski period od onog koji je potreban za injektiranje đubriva. Pre nego što se započne sa unošenjem đubriva, sistem treba uključiti i pustiti da dostigne ravnotežu ili stepen apsolutne operativnosti. Ako jedna sekcija koja se navodnjava pomoću jednog ventila ima oko 10a ili manje, sistemu na toj sekciji je potrebno oko 20-30 min da dostigne ravnotežu.

Pošto se injektiranje đubriva završi, sistem treba ostaviti uključen 20-30 min kako bi celokupna količina đubriva izašla iz sistema. Ovako se izbegava rizik da đubrivo ostane u sistemu posle njegovog isključivanja i da dode do začepljenja kapljača.

FERTILIZING FRUIT CROPS, Eric Hanson
sa enleskog prevela: Katarina Marković, dipl.ing.