PROIZVODNJA ŠPARGLE

PROIZVODNJA ŠPARGLE

Velika rasprostranjenost ovog roda (Liliaceae), pokazuje sposobnost prilagođavanja razlčitim klimatskim i edafskim uslovima. Autohtone vrste Asparagus acutifolius i Asparagus tenuifolius, od davnina, se koriste kao povrće i lekovito bilje, a mladi izbojci, skupljaju u makiji mediteranskog područja. Asparagus offcinalis, gaji se već više od 2.000 godina i koristi se kao povrće, a neke vrste koriste se kao ukrasne biljke.

Poreklo i istorijski razvoj

Špargla potiče iz zapadnog Mediterana, a gaji se od pradavnih vremena. Rimski pisac Katon (234. do 149.) detaljno je opisao način njenog gajenja, a spominje je i Plinije, Kolumela, Julije Cezar i Dioklecijan. Iz južne Evrope, proširila se u srednju i severnu Evropu. Gajila se u manastriskim baštama, uz dvorove, a kasnije, u okolini gradova. Uvek je bila povrće visokog standarda. Glavni razloga za to je velika potreba za radnom snagom i relativno mali prinos po jedinici površine.

Hranjiva i zdravstvena vrednost

Mladi izbojci špargle su sezonsko povrće koje se, u priobalnom području, bere u aprilu i maju, a u kontinentalnom području, u maju i junu. Kao sveže prolećno povrće, delikates je po mnogim osobinama. Najviše se koristi kuvana, ili kuvana na pari, začinjena sosovima, sirom ili jajima. Posebno je cenjena supa od špargle, pa je industrija proizvodi u koncentrisanom obliku. Nežni i krhki vrhovi izbojaka mogu se koristiti i sveži, kao salata, začinjeni vinskim sirćetom i maslinovim uljem. Špargla se najviše konzerviše zamrzavanjem i tako najbolje sačuva aromu, zatim sterlizacijom, u limenkama i staklenkama, i sušenjem. U Evropi se više ceni bela špargla, iako zelena ima bolju hranjivu i zdravstvenu vrednost. Specifični ukus i miris špargle potiče od eteričnih ulja, tirozina i metilmerkaptana, glikozida, cilibarske i asparaginske kiseline, arginina, holina, saponina i flavonoida. Sve to, više je izraženo kod zelene špargle

Špargla se ceni kao dijetalno povrće, posebno za dijabetičare. Od davnina je poznato njeno stimulativno delovanje na rad jetre i bubrega, a preporučuje se i za bronhitis i reumatizam.

Proizvodnja u svetu i privredna vrednost

Špargla se, u svetu, proizvodi na 148.630 ha, od toga na 93.730 ha se gaji zelena špargla, a na 54.900 ha, bela špargla. Budući da je to višegodišnja biljka, stari zasadi se dopunjavaju novim, pa se te površine, ponešto, menjaju.

Prema Nickolas, površine u ha ovako su raspoređene:
U Evropi, najveće površine špargle su u:
Španiji - 21.000 ha, a prosečni prinos je 3,52 t/ha Francuskoj - 16.112 Ha, uz prinos 3,17 t/ha Nemačkoj - 5.233 ha, u prinos 2,28 t/ha Holandiji – 2.783 ha, uz prinos 4,13 t/ha.

Porast površina pod šparglom, u poslednje vreme, zabeležen je u Nemačkoj, na 10.500 ha uz proizvodnju od 37.000 t. Uz uvoz 45.000 tona, potrošnja špargle je porasla na 1,2 kg/glavi stanovnika. Površine u proizvodnji špargle porasle su i u Grčkoj, na 7.100 ha s prosečnim prinosom od 4,2 t/ha. Više od 90% tih količina izvozi se u zemlje zajedničkog evropskog tržišta, a najviše u Nemačku. Pošto se u Grčkoj, špargla bere ranije nego u drugim područjima Evrope, postiže dobru cenu (2,4 US$/kg), pa je ta proizvodnja visokoprofitabilna.

Kod nas je špargla malo zastupljeno povrće, i to pretežno u porodičnim baštama. Bilo je više pokušaja zasnivanja zasada za proizvodnju za tržište, ali u to vreme, tržište nije moglo da prihvati proizvedene količine špargle, a one su bile tolike da konkurišu na evropskom tržištu.

Morfološke i biološke osobine

Špargla je trajnica, sa životnim vekom od 15 i više godina. Ona ima sposobnost da, u nepovoljnim uslovima, uđe u mirovanje i odbaci nadzemne delove. Koren špargle ima dvostruku funkciju. Sitno i nežno korenje ima apsorpcijsku funkciju, a velika masa korenja, debljine oko 5 mm, koja obrasta podanak, služi za deponovanje rezervi za rast novih nadzemnih organa posle perioda mirovanja. Ovo debelo korenje odumire posle tri godine, a iznad njega, razvije se novo, na gornjem delu podzemne stabljike, podanka, što je razlog postepenog dizanja podzemnog busa. Apsorpcijsko korenje nalazi se na donjem delu podzemnog busa, a u gornjem delu ga je vrlo malo. Zbog toga se, glavnina apsorpcijskog korenja, nalazi na većoj dubini.

Na razgranatom podanku, pri kraju aktivne vegetacije u jesen, formiraju se pupoljci koji će, u sledećoj vegetaciji, dati nove stabljike. Na četvorogodišnjem, do petogodišnjem podanku, može biti 10 do 15 pupoljaka, a ima pojedinih biljaka sa 30 pupoljaka.

U početnoj fazi rasta - kad su stabljike- izbojci dugi 15 do 25 cm, debeli na bazi 1 do 4 cm, sa zatvorenim vrhom i priljubljenim ljuskastim listovima – koriste se kao povrće.

Ako se izdanak ne ubere, iz njega se razvije razgranata stabljika, visine 80 do 120 cm. Iz pazuha sitnih, ljuskastih listova, razvijaju se grane s igličastim filokladijima koji, zjedno sa stabljikom, imaju asimilacijsku funkciju.

Špargla je jednopolna, dvodoma biljka. Počinje cvetati u drugoj, ili trećoj godini, a zatim, cveta svake sledeće godine. Biljke koje nose muške cvetove, obično imaju više tanjih izbojka (stabljika), s više sitnijih filokladija, ali su oni duži. Cvetovi su pojedinačni. Ženski cvetovi imaju trogradnu plodnicu sa 6 semenih zametaka i 6 zakržljalih prašnika. Krunica je neugledna, žutozelena, kao i kod muških cvetova. Muški cvetovi imaju zakržljaju plodnicu i 6 prašnika. Oprašuju se insektima. Plod je sočna boba, veličine zrna graška, u fiziološkoj zrelosti crvene boje, s najviše 6 crnih semenki, nepravilno okrugog oblika. U jesnom gramu, može biti 40 do 60 semenki.

Seme špargle sporo klija, a minimalna temperatura klijanja je 15 0C. Pri temperaturama bliskim minimalnoj, do nicanja može proći do 6 nedelja. To je zbog toga, i to je glavni razlog, što seme teško bubri pri temperaturi nižoj od 21 0C. Potapanjem semena, tokom 4 do 5 dana, u toplu vodu (29 do 32 0C) može se, znatno, pospešiti nicanje. Pri temperaturi od 24 do 29 0C, nicanje može početi vec za 10 do 12 dana.

Za rast i razvoj optimalne su temperature od 12 do 26 0C, a unutar tog raspona, pojedine faze imaju specifične potrebe. Posle perioda mirovanja zimi, novi izbojci počnu terati kad se zemljište, na 10 cm dubine, ugreje na 10 do 12 0C. Pri višim temperaturama, rast novih izbojaka je brži, a kod proizvodnje zelene špargle, na vrhu izbojka, brzo se pojavljuju sekundarne grane. U prvoj godini posle sađenja, špargla raste vrlo brzo, naročito podzemni deo (podanak i masa debelog korenja).

Odnos nadzemnog i podzemnog dela, u maju je bio 1:1,3, u septembru 1:2,4, a početkom decembra 1:4,2. Petogodišnja biljka može razviti korenov sistem prečnika 2 do 3 m, a podanak i masa mesnatog korenja, može imati 10 do 20 kg i do 1 m prečnika. Belo, novo mesnato i apsorpcijsko korenje, ima najmanje suve materije, pa se zbog toga, tokom zime, može smrznuti. Smeđe korenje ima najviše aktivne rezerve i ima više suve materije, a tamnosmeđe, gotovo crno, korenje ima najveći procenat suve materije, ali već gubi svoju funkciju. Podzemni bus, dobro podnosi niske temperature u vreme mirovanja, što omogućava gajenje špargli čak i u Sibiru.

Sl. 2 Plod špagle.

Kad, na 20 cm dubine tla, temperatura naraste na 12 0C, počinje ubrzani rast mladih izbojaka, naročito posle berbe prvog, čime se poništava vršna dominacija. U proizvodnom području južne Evrope, berba počinje u martu, ili početkom aprila, a u kontinentalnom području, u drugoj polovini aprila, ili početkom maja. U periodu berbe, promenom srednje dnevne temperature za 1 0C, menja se prosečan prinos za 0,7 t/ha. Posle završetka berbe, optimalan razvoj nadzemne mase je kada srednje temperature ne prelaze 19 0C, uz ravnomerno snabdevanje vodom.

Kad nastupe nepovoljni uslovi za rast i razvitak, špargla ulazi u mirovanje. Nadzemni delovi požute i odumiru, a životni procesi, u rizomu i korenju, svode se na najmanju meru. To se, u našim klimatskim uslovima, događa krajem jeseni i zimi. U uslovima vrućeg i suvog leta, u severenoj Africi, špargla miruje i leti, pa se tako dobijaju dva perioda berbe, u proleće i u jesen, posle prvih obilnijih kiša. U optimalnim uslovima rasta, špargla ne mora ulaziti u mirovanje, ali posle dužeg perioda iskorišćavanja, izbojci bivaju sve slabiji. Iz toga proizlazi da je, u proizvodnji špargle, mirovanje ipak preko potrebno. Na osnovu istraživanja, utvrđeno je da je temperatura glavni faktor ulaska u mirovanje, a to su temperature od 2 do 15 0C. Na temperaturama višim od 15 0C, u klima komori, ni posle 70 dana, nije došlo do žućenja nadzemnih delova. Razumevanje tih procesa potrebno je za izvasezonsko gajenje špargle.

Seme, iz kojeg će se razviti ženska biljka, brže klija. U sledećem periodu rasta, biljke su podjednake, a prednost muških se pokazuje, tek, u trećoj godini. Muške biljke imaju veći broj, nešto tanjih, izbojaka, više filokladija i veću asimilacijsku površinu. Njihova dugovećnost, najbolje se vidi kod starijih zasada. Prvobitni odnos muških i ženskih biljaka je 1:1, a posle 8 do 9 godina, muških biljaka ima i do 85%, što znači da je već 90% ženskih biljaka uginulo. Ženske biljke, po pravilu, daju manji broj, nešto debljih, izbojaka. Ako ženska biljka ima malo plodova, sledeće godine će dati više izbojaka.

Zemljište, klima i proizvodna područja

Velika masa podzemnih organa špargle, bolje se razvija na lakšim zemljištima, manjeg fizičkog otpora i bolje aeracije. Organsko đubrenje, ili veći procenat humusa u tlu, povoljno deluje na rast i razvoj špargle, uticajem na stabilnost strukture zemljišta, mikrobiološku aktivnost i vodni kapacitet, što je naročito važno na peskovitim zemljištima.

Sl. 3 Nicanje špargle iz semena.

Za proizvodnju bele špargle pogodnija su peskovita zemljišta, uz obilno đubrenje organskim đubrivima, a za zelenu šparglu prikladna su srednjeteška, ali ne i teška, zemljišta. Neutralna i blago alkalna zemljišta, pogodna su za šparglu, iako ona podnosi i kisela zemljišta do pH 5. Špargla može da uspeva i na malo zaslanjem zemljištima, pa je gajenje moguće i na priobalnim terenima, uz more. Nivo donje vode ne sme biti viša od 120 cm. Čak i privremeno previsoka podzemna voda može delimično, ili potpuno, da uništi apsorpcijsko korenje. Iako se ono kasnije može obnoviti, to izaziva, sledeće godine, delimični zastoj u rastu, trošenju rezervi i smanjenju proizvodnje izbojaka.

Prema klimatskim uslovima, za šparglu je povoljnije kontinentalno područje, s lakšim zemljištima u dolinama reka, gde srednje temperature, tokom leta, nisu visoke. Berba, u tim područjima, počinje sredinom aprila i traje do sredine juna. U toplim područjima, za šparglu su povoljnija lakša zemljišta, u dolinama reka, i na položajima polja, gde zimi nije visoka podzemna voda, a leti se može navodnjavati. Tamo, berba može početi već krajem marta, ili početkom aprila, a može se brati do kraja maja.

Mesto u plodoredu

Špargla je višegodišnja kultura koja ostaje na istom mestu 10 do 12 godina. Zasnivanje novog zasada, na istoj površini, ne preporučuje se pre 4 do 5 godina. Neki proivođači su dodavali ostatke korena stare špargle u „novo“ zemljište, što je inhibiralo rast nove špargle. To je upozorilo na autotoksičnost. Međutim, kada se zemljište starog šparglišta dezinfikuje, nove biljke nisu zaostajale u rastu. Iz toga je proizišlo tumačenje da mikroorganizmi, kao Fuzarium i sl, stimulišu proizvodnju toksičnih eksudata iz korena stare špargle.

Potreba za hranivima i đubrenje

O đubrenju špargle ima mnogo, vrlo različitih, podataka. Svi autori se slažu da je, pri osnovanju šparglišta, korisno i potrebano organsko đubrenje. Preporučuje se 30 do 100 T/ha stajskog đubriva, do 25 t/ha treseta ili komposta, zeleno đubrenje zaoravanjem useva boba, soje, grahorice, deteline ili žitarice, uz dodatak azota. To je, posebno, potrebno na peskovitim zemljištima siromašnim humusom. Za zemljišta koja imaju više od 3% humusa, tako obilno, organsko đubrenje nije preko potrebno. Količina mineralnih đubriva, pre sadnje, zavisi od stanja zaliha hraniva u tlu, ali je posebno važno da se fosfor i kalijum zaoru što dublje ispod zone klijanja, jer se apsorpcijsko korenje manje razvija u površinskom sloju. O đubrenju tokom vegetacije sprovedena su brojna istraživanja, a podaci su dosta različiti. Organsko đubrenje se preporučuje svake treće godine, a kroz mineralno đubrenje, preporučuje se sledeće količine hraniva u kg/ha:

Pored navedena količine azota, koristi se još oko 30 kg/ha, iz zaliha zemljišta, odnosno od razgradnje organskih đubriva.

U proizvodnji zelene špargle, navodi ove potrebe hraniva u kg/ha tokom vegetacije kada je, u trećoj godini, prinos špargle bio 2,5 t/ha, a u četvrtoj 5 do 6 t/ha:

Povećanjem količine azota iznad 100 kg/ha, nije bilo povećanja prinosa, kao ni povećanjem P2O5, od 50 do 150 kg/ha. Naprotiv, povećanje đubrenja kalijumom, od 150 do 350 kg/ha K2O, dalo je opravdano povećanje prinosa.

Đubrenje je imalo mali uticaj na kvalitet špargle. Primena mineralnih đubriva, preporučuje se pre početka berbe, u proleće, ili posle završetka berbe, a azot i kalijum primenjuju se i tokom vegetacije. U prvim godinama proizvodnje, primena mineralnih đubriva, iznad redova špargle, dala je bolje rezultate, a u kasnijim godinama, po celoj površini.

Za orijentaciju, mogu poslužiti podaci, koji navodi normalan sadržaj osnovnih hraniva u izbojcima špargle i u vrhovima grana, tokom leta, u dobro ishranjenoj, starijoj biljci:

Biljka špargle može mobilisati hraniva iz rezervnih organa (podzemnog busena), pa stanje hraniva u nadzemnim organima, može i zavarati.

Budući da se, kod višegodišnjih iskorišćavanja šparglišta, hraniva odnose samo kroz prinos tržišne špargle, a sva ostala zelena masa vraća se u zemljište, na dobro snabdevenom zemljištu, nije više potrebna velika količina hraniva.

Podatci o iznošenju hraniva, kod različitog prinosa tržišne robe, i preporuke da se, navedena količina hraniva, poveća za 25 do 30%, računajući na netržišni deo prinosa, i otpad kod pakovanja. Iznošenje hraniva kg/ha:

Fiziološki poremećaji

Šuplji izbojci se pojavljuju, na vrlo bujnim biljkama, pri brzom rastu i visokim temperaturama zemljišta. Parenhimsko tkivo u unutrašnjosti izbojka, degeneriše se. Ta pojava je češća kod debljih izbojaka. Najjače dolazi do izražaja kad je temperatura zemljišta, na dubini od 20 cm, viša od 23 0C. Ako temperatura padne, sledeći izbojci su, opet, normalni. Intenzitet ovog poremećaja zavisi od kultivara.

Uzdužno pucanje izbojaka, posle berbe, pre, ili posle pranja, može biti ozbiljan nedostatak za belu šparglu. Za prvu klasu, ne sme biti više od 10% napuklih izbojaka. Glavni razlog za tu pojavu je razlika između temperatura zemljišta i vazduha, posebno pri većim temperaturama vazduha. Vlaga zemljišta nije imala opravdan uticaj na ovu pojavu.

Odrveneli izbojci, zbog više ligninskih sastojaka, javljaju se pri nižim temperaturama, na težim zemljištima, a na tu pojavu utiče i genetski faktor.

Obojeni izbojci pojavljuju se kada se bela špargla prekasno bere. Tada se pojave zeleni ili ljubičasti vrhovi. Crveni, ili ružičasti izbojci bele špargle, javljaju se u toplom i suvom tlu, ili prilikom pokrivanja crnom folijom, uz više temperature vazduha. Izbojci boje rđe, pojavljuju se u proleće, na hladnom i vlažnom zemljišu.

Venuće vrhova grana tokom vegetacije, češće je kod novih grana, koje se pojavljuju u julu i avgustu. Vrhovi mladih grana, venu i povijaju se poput štapa. U njima je ustanovljena manja kolićina kalcijuma, nego u normalnim granama. Pojava je izraženija u sušnim godinama, kad su pH vrednosti manje od 2,5.

Izbor kultivara šrargle

Od početka osamdesetih godina, sve je više novih kultivara špargle, selekcionisanih u Holandiji, Francuskoj i Španiji, kao i u Americi za aridna i humidna područja. Prema načinu gajenja i berbe, kultivari su namenjeni za belu, ili zelenu šparglu. Samo neki od kultivara za belu šparglu, prikladni su i za gajenje zelene. Evropski kultivari su, prvenstveno, za gajenje bele, a američki za gajenje zelene špargle. Stariji kultivari, većinom su dvodomi, tj. imaju oko 50% muških i 50% ženskih biljaka. Prednosti muških biljaka, veći broj ujednačenih izbojaka po biljci i veća dugovečnost biljaka, bile su glavni razlog selekcije kultivara sa pretežno muškim, ili samo muškim, biljkama. Kod špargle se pol nasleđuje samo jednim genom. Ženske biljke su recesivne (mm), a muške, najčešće, genetske konstitucije (Mm), pa je, zbog toga, odnos muških i ženskih, 1:1. Ako se na muškoj biljci nađe dvopolni cvet, iz semena dobijenog samooplodnjom takvih cvetova, dobijaju se biljke ove genetske kontitucije, s obzirom na pol: 25% (MM), 50% (Mm) i 25% (mm), to jest 75% muških i 25% ženskih. Ako se homozigotne muške biljke, testiranjem kroz potomstvo, izdvoje i vegetativno umnože, u semenskom usevu, s izabranim ženskim biljkama, daju samo muško potomstvo (Mm).

Muški hibridni kultivari pokazuju izraziti heterozis u mnogim osobinama. To su: raniji početak berbe (već u drugoj godini) i veći, rani i ukupni, prinos.

Sl. 5 Hibridna bela špargla - Larac.

Sl. 6 Hibridna zelena špargla - KB-3.

Od ostalih osobina, poželjne su: dobra, oblikom i bojom, ujednačenost izbojaka, priljubljeni ljuskasti listovi i čvrsto zatvoren vrh, u tehnološkoj zrelosti, kao i otpornost na šparglinu rđu (Puccinia asparagai) i venuće (Fusarium oxiporum f. asparagi).

U različitim klimatskim i edafskim uslovima, kultivari različito reaguju. Višegodišnji rezultati međunarodnog sortnog ogleda, na više lokacija širom sveta, pokazuju da isti kultivar ili hibrid, na jednoj lokaciji, zauizima prvo mesto, a na drugoj je u sredini, ili čak na kraju serije. Zbog toga, za svako proizvodno područje, treba testirati kultivare, a to je otežavajuća okolnost zbog dužine trajanja takvog ogleda.

Proizvodnja špargle

Špargla je višegodišnja biljka i višegodišnja kultura, koja ostaje na istoj površini 10 do 12 godina. Zbog toga, kod osnivanja šparglišta, mora biti unapred određen cilj proizvodnje, odnosno proizvodnja bele, ili zelene špargle, proizvodnja u glavnoj sezoni berbe, ili za izvansezonsku berbu uz pospešivanje, vodeći računa o potrebama i zahtevima tržišta i ekonomičnosti buduće proizvodnje.

Šparglište se može zasnovati direktnom setvom, što se primenjuje samo u proizvodnji zelene špargle. Takvo šparglište se počinje brati u trećoj godini gajenja. Većina proizvođača se odlučuje za proizvodnju iz rasada, bilo da ih sami proizvode, bilo da ih nabavljaju od specijalizovanih proizvođača. Takav zasad, može početi da se ograničeno bere, već u drugoj godini posle sađenja. Glavna prednost, proizvodnje iz rasada, je što se trajni zasad zasniva izabranim, ujednačenim, kvalitetnim, biljkama.

Proizvodnja rasada

Rasad špargle gaji se na otvorenom, celu vegetacijsku godinu. Pošto će biljke ostati na tom tlu samo jednu godinu, dovoljno je đubrenje mineralnim đubrivima na bazi 150-75-195 N, P2O5 i K2O. Seje se na lagano, strukturno i ceđeno zemljište, u proleće, kad je temperatura zemljišta oko 15 0C. Za brže nicanje, korisno je seme potapati u toploj vodi (20 do 20 0C), tokom nekoliko dana, a zatim prosušiti i, odmah, sejati. Seje u se u redove, na razmak 40 do 60 cm, red od reda, i razmak semenki u redu, 7 do 12 cm. (prikladna je mehanizacija za šećernu repu). Za jedan hektar, potrebno je 5 do 8 kg semena.

I pored primene potapanog semena, do nicanja može proći i do 3 nedelje, a i, u prvih mesec dana, rast biljke je vrlo spor. Zbog toga su vrlo važne mere protiv korova. Od herbicida, dobre rezultate je pokazala primena Diurona, 750 g/ha, ili smeša Diurona i Paraquata (800 g + 600 ml/ha). Da se ne naruši film sredstva na površini zemljišta, treba, što je moguće duže, odgoditi međurednu obradu zemljišta, a eventualne korove počupati.

Prvi debeli korenovi se pojavljuju 6 do 10 nedelja posle nicanja, a posle toga, može se primetiti pojava podanka. Premeštanje asimilata u podanak i debelo korenje, počinje krajem jula i traje sve do prelaska u mirovanje. U to vreme, dobar rasad, ima 5 do 6 nadzemnih stabljika, visine 20 do 30 cm, koje se, na završetku vegetacije, uklone. Rasad je, najbolje, vaditi neposredno pre sađenja. Mehanizacija za vađenje krompira, prikladna je za taj poduhvat, uz maksimalno izbegavanje oštećenja. Pre sađenja, ili isporuke za dalju prodaju, rasad se sortira prema veličini. Jednogodišnji rasad mora imati najmanje 20 debelih korenova, a na podnaku krupnije pupoljke. Najmanja težina rasada za prodaju je 40 do 50 g. Rasadi, koji na podanku imaju mnogo sitnih pupoljaka, daju grmaste biljke, što nije poželjno. Ako se rasad mora skladištiti, treba izbegavati velika pakovanja. Uz relativnu vlagu vazduha 90 do 95%, najprikladnija temperatura u skladištu je oko 5 0C.

Na taj način može se proizvesti 150 do 175 hiljada rasada po hektaru.

Sl.7 Mlada špargla u kontejnerima.

Italijani navode gušći sklop u proizvodnji rasada, kada dobijaju i do 40 biljaka/m2. Takođe, i setva leti, u junu ili julu, a vađenje rasada posle 18 do 20 meseci. Moguće je korišćenje i dvogodišnjeg rasada, ako se ne uspe, na vreme, rasad posaditi ili prodati. Prema istraživanjima u Poljskoj, razlike u prinosu šparglišta, zasnovanih jednogodišnjim i dvogodišnjim rasadom, na težem i lakšem zemljištu, u petogodišnjem proseku, nisu bile opravdane.

U poslednje vreme, usvojena je tehnologija proizvodnje rasada špargle, u optimalnim uslovima, u zaštićenom prostoru, u kontejnerima, što ima niz prednosti:

*smanjuje se trajanje proizvodnje, od jedne vegetacijske godine, na nekoliko meseci
*upotrebom dezinfekcionog supstrata, ograničava se mogućnost prenošenja uzročnika bolesti iz rasadnika (Fusarium)
*ušteda semena; manja količina skupog, hibridnoig semena
*mogućnost mehanizovanog sađenja
*izbegavanje oštećenja i gubitka korena
*mogućnost presađivanja izvan optimalnog roka za rasad u mirovanju
*mogućnost početka berbe u drugoj godini od presađivanja

Za prolećno sađenje, seje se obično krajem januara, ili u februaru, u sandučiće. Potopljeno seme, pri temperaturi vode od 22 0C, niče je za 13 dana. Biljčice, visine 10 do 12 cm, pikiraju se u kontejnere, veličine saksije 200 do 300 cm3.

Pri temperaturi zaštićenog prostora od oko 18 0C, s rasponom od 14,4 do 28,4 0C, rasad je spreman za presađivanje za 90 do 105 dana, u zavisnosti od intenziteta svetlosti. On ima 3 do 5 zelenih izbojaka, a ukupna dužina korena im je do 4 m. Pre presađivanja, važno ga potepeno ih privikavati na spoljašnje uslove, jer je vrlo osetljiv na UV zračenje i preveliko isparavanje, pa se posle sađenja, mora odmah dobro zaliti.

Sl. 8 Gajenje špargle u plasteniku.

Sl. 9 Obrada zemljišta za šparglu.

Priprema zemljišta, setva i sađenje

Za prolećno zasnivanje šparglišta, pripremu zemljišta treba započeti već prethodne jeseni, ili zime, dubokim oranjem na 40 do 60 cm, ili oranjem na 30 do 40 cm, s podrivanjem do 70 cm, u zavisnosti od zemljišta. Uz taj posao, unosi se stajsko đubrivo, ili drugo organsko đubrivo, kao i kalijum i fosfor, uz manju količinu azota. Na zemljištima kiselijim od pH 5,5, može se, uz to, dodati i određena količina kreča.

Za direktnu setvu zelene špargle, u proleće se zemljište višestruko površinski obrađuje, da se unište iznikli korovi. Seje se seme, prethodno potpoljeno u toplu vodu, kao što je već spomenuto, u redove, na razmak 1,2 do 2 m, ili u dvoredne trake, s razmakom redova u traci od 30 do 40 cm. Razmak semenki u redu se planira na 10 do 15 cm, uz dubinu setve do 5 cm. Za takvu setvu, potrebno je 1 do 2 kg semena po hektaru.

Za sađenje jednogodišnjeg, ili tromesečnog rasada, namenjenog gajenju zelene špargle, posle prolećne pripreme, otvore se brazde, a rasad se sadi na dno brazde. Pošto se, zbog obnavljanja mesnatog korenja, celi podanak postepeno diže prema površini zemljišta tokom vegetacije, redovi se postepeno zagrću.

Ako se jednogodišnji rasad sadi ručno, debelo korenje se ravnomerno rasporedi na sve strane. Kod mašinskog sađenja, obično, smešteni su u smeru jarka. Rasad se prekrije sa oko 10 cm zemljišta, i ostaje u jarku. To će omogućiti zagrtanje redova pre berbe. Tromesečni rasad iz zaštićenog prostora, sadi se odgovarajućim sadilicama, koje se koriste za sađenje paradajza iz kontejnera.

Nega šparglišta tokom vegetacije

U prvoj godini posle sađenja, glavne mere nege su: borba protiv korova, očuvanje površinske strukture i potrebne vlage. Budući da je špargla monokotila biljka, velik je izbor različitih herbicida koji se mogu koristiti u borbi protiv korova, pa će izbor zavisiti od preovlađujućih korova. Međuredna obrada, posebno u prvim godinama, mora biti sasvim plitka, da se ne ošteti korenje, jer je oštećeno korenje više izloženo bolestima venuća, posebno fuzariozi. U narednim godinama, korovi se mogu suzbijati, pre berbe izbojaka, prskanjem zagrnutih redova, sredstvima na bazi Simazina ili, posle berbe, Senkorom. Posle završetka berbe, u vreme vegetacije špargle, međuredovi se mogu tretirati Deherbanom, uz primenu štitnika, čuvajući zelenu masu špargle.

Od ravnomernog snabdevanja vodom i hranivima, tokom aktivne vegetacije, zavisi prinos špargle u sledećoj godini. Zbog razdoblja berbe, aktivna vegetacija, kada se stvaraju asimilati, skraćena je za 3 do 8 nedelja, zavisno od starosti zasada. U uslovima letnje suše, a zbog smanjenog snabdevanja hranivima, biljka može trošiti rezerve, iz podanka i korenja. U vreme aktivne vegetacije, optimalna je količina padavina 240 mm, a od toga, u julu i avgustu, 160 mm. Prema tome, u nekim područjima, špargla se može gajiti i bez navodnjavanja, ali tamo gde su česte i dugotrajne letnje suše, samo navodnjavanje može osigurati dobar prinos sledeće godine.

Zaštita od bolesti i štetočina započinje sađenjem zdravog i dezinfikovanog rasada, ako se sadi jednogodišnji rasad u mirovanju. Od bolesti, najveće štete su od venuća, koje izaziva Fuzarium spp. i srodni uzročnici, a mogu smanjiti broj aktivnih biljaka u zasadu. Kad se primeti žućenje i venuće, korisno je, takve biljke, pažljivo iskopati i spaliti. Drugih mera zaštite, nema. Šparglina rđa može, sorusima, prekriti veci deo zelene površine biljke, pa pojedini izbojci požute i osuše se. Prskanjem, odgovarajućim fungicidima, na vreme, bolest se može kontrolisati, a postoje i tolerantni kultivari.

Larve špargline zlatice oštećuju zelene delove biljke. Štetočina prezimljuje u tlu, pa je korisna mera ostaviti lovne biljke na početku berbe, i na njima, prvu generaciju, uništiti mehanički, ili insekticidom. Mlade zasade treba često pregledati i, prema potrebi, prskati, jer masovna pojava ove štetočine, može izazvati golobrst. Larve špargline muve buše hodnike u izbojcima. Najvažnije je dobro zaštiti, jednogodišnje i dvogodišnje zasade koji se još beru, odgovarajučim insekticidima.

Sl. 10 i 11 Simptomi gljivičnih oboljenja na špargli.

Berba i prinosi špargle

U područjima blage klime, i dugog perioda vegetacije, berba špargle može započeti 2 do 3 nedelje pošto prođe godinu dana od sađenja, a u predelima sa oštrijom klimom, posle dve godine. U prvoj godini, berba traje 3 do 5 nedelja, a u sledećim godinama, 6 do 8 nedelja. Prinos špargle, obično postepeno, raste do šeste godine, a posle toga stagnira i postepeno pada. Šparglišta, starija od 14 godina, više ne daju ekonomski opravdane prinose.

Iz podzemnog podanka, novi izboji počinju terati kad temepratura zemljišta dostigne 12 0C. Tada počinje berba. To, u prvom redu, zavisi od proizvodnog područja, ali i od godine. Intenzitet rasta novih izbojaka zavisi od temeprature zemljišta. Porast ili pad temperature, odražava se na količinu ubranih izbojaka, posle dva dana. Maksimalni kapacitat rodnosti špargle, postiže se ručnom berbom, dva do ti puta nedeljno, a neki proizvodači beru svaki dan, što omogućava veću zastupljenost viših klasa. U prvom delu perioda berbe, postiže se više ekstra i I. klase, što opravdava mere koje pospešuju ranozrelost.

Zelena špargla bere se kad je izbojak 18 do 23 cm dug, a vrh mu je još sasvim zatvoren. Posebnim nožem, odreže se malo ispod površine zemljišta, jer je na tom delu više sklerenhimskog tkiva, pa su posle berbe manji gubici u odnosu na berbu iznad zemljišta. Visoki troškovi berbe, podstakli su istraživanja za mehanizaciju berbe, barem berbe špargle namenjene preradi. U Sjedinjenim Amerićkim Državama, već se koriste kombajni koji režu izbojke na samoj površini zemljišta, ili malo ispod površine, što onda obuhvata, delom prevelike, a delom premale izbojke, uz izbojke standardne veličine. Berbom jedamput nedeljno, gubi se 40 do 60% kapaciteta rodnosti šparglišta. Postoje i kombajni za selektivnu berbu. U Evropi, gde su površine šparglišta manje, takva mehanizacija nije ekonomična. Efikasnost berbe poboljšava se pokretnim platformama, na kojima berači sede u prikladnijem pložaju, bliže izbojcima, a ta se oprema koristi i za drugo povrće.

Iako je zelena špargla, sa stanovišta hranljivosti, kvalitetnija, na evropskom tržištu se više ceni bela špargla, tj. izbojci koji još nisu dospeli na svetlost. Klasični način proizvodnje bele špargle sastoji se u zagrtanju redova špargle, tako da se, iznad reda, formira humka rastresitog zemljišta visine 30 do 40 cm. Ta operacija se izvodi u proleće, oko 2 nedelje pre očekivanog početka berbe. Za to se koriste različita ratila koja, iz međureda, nabace zemlju na humku i, istovremeno, je poravnavaju.

Sl. 12 Ručna berba šparle.

Sl. 13 i 14 Mašinska berba špargle.

Kad su izbojci već blizu površine humke, to se može primetiti, pa berač posebnim, zakrivljenim nožem odgrne zemlju, ubere izbojke dužine 16 do 22 cm, pa nazad zagrne i poravna površinu humke. Razumljivo je da, takav rad, zahteva mnogo vremena i dobro uvežbane berače. U zavisnosti od broja izbojaka po busu, razmaka sadenja i vremenskih uslova, može se ubrati 5 do 10 kg/h. U standardnoj proizvodnji bele špargle u Grčkoj, uz prinos od 5.930 kg/ha, i svakodnevnu berbu, tokom 57 dana, troši se 1.091 sat/ha (5,43 kg/h), a to je 92% ukupnog utroška rada u godini berbe. Nakon završetka berbe, humke se razgrnu.

Zbog velikih troškova berbe i nedostatka sezonske radne snage, sve više se koristi tehnologija berbe bele špargle, pokrivanjem redova crnom PE folijom. Za taj način nije potrebno zagrtnaje. Dve do tri nedelje pre očekivanog početka berbe, redovi se pokriju crnom PE folijom 0,03, ili 0,05 mm debljine. Jedna strana se zagrne zemljom, a druga pričvrsti raspoloživim materijalom (kamen, vrećice peska). Folija ne sme biti napeta, odnosno mora biti postavljena tako da dopusti uspravan rast izbojaka. Berači, s jedne strane otkriju foliju, uberu standardne izbojke i red, ponovo, pokriju. Neki proizvođači, iznad redova postavljaju niski tunel s nosivom konstrukcijom od žice ili šiblja. Taj način berbe ima još jednu prednost. Ispod folije, zemljište se brže zagreva i sporije hladi, pa berba počinje nešto ranije. Međutim, u drugoj plovini perioda berbe, tokom vrlo toplih dana, temperatura ispod crne folije je još veća, pa izbojci mogu dobiti ružičastu boju.

Primeri rezultata ogledne mehanizovane berbe bele špargle na jednom starijem zasadu. Na zagrnutim redovima, radno telo mašine za berbu, prolazilo je 5 cm iznad busa i nije bilo oštećenja busa. Posle svake berbe, humke se moraju ponovo zagrnuti. Odrezani izbojci, mašinski se odlažu na površinu humke, odakle ih radnici pokupe, ili se otpremaju na mesto za čuvanje. Tokom tog posla, izbojci mogu biti malo oštećeni. Postignuto je 35% izbojaka dužih od 17 cm, 18% od 12 do 17 cm, 22% 7 do 12 cm i 25% neupotrebljivih izbojaka (izbojci bez vrha, slomljeni i manji od 7 cm).

U evropskim zemljama, koje proizvode šparglu za tržište, prosečni prinosi su, od 3 do 4 t/ha, što obuhvata nove zasade, one u punom rodu i one pri kraju proizvodnje.
Kako se kreću prinosi po godinama, jednog dobrog proizvođača u Grčkoj, uz trinaestogodišnji prosek od 4,09 t/ha.

Pospešivanje i izvansezonska proizvodnja špargle

U početku sezone berbe, špargla obično ima znatno višu cenu pa, različite mere pospešivanja, daju dobar ekonomski rezultat. U proizvodnji bele špargle, zagrtanjem redova, humke se prekrivaju providnom PE folijom, koja se ne orošava. Zemljište ispod folije se brže zagreva, pa berba počinje ranije. Ta folija se ne diže, nego se zareže nožem iznad busa, a izbojci uberu na isti način kao i s nepokrivene humke. Prinos pokrivenog šparglišta, do polovine juna, je 6.490 kg/ha, a nepokriveno šparglište se, do tog datuma, još nije bralo.

U Italiji se pospešuje, zasad normalne proizvodnje, uz pomoć bioenergetskog materijala (svežeg stajskog đubriva, ili otpadaka od prerade pamuka). Duž redova špargle, otvore se jarkovi i napune bioenergetskim materijalom, uz potrebno vlaženje. Iznad toga, postavlja se tunel od providne, ili crne folije, za berbu zelene, odnosno bele špargle.

U Holandiji, Belgiji i Francuskoj razvijaju se tehnologije za zimsku proizvodnju špargle koja, naravno, ima najvišu cenu. OgledI su u komori za pospešivanje radiča Witloof. Jednogodišnji rasad špargle 4 kultivara, gajen je na otvorenom uz razmak 55 x 35 cm, tj. 55.000 biljaka/ha. Za pospešivanje, izvađen rasad je posađen u kontejnere, veličine 1 m2 i 15 cm duboke, na sloj smeše za saksije, od 5 cm i pokrivene sa 5 cm iste smeše. U najpovoljnijoj varijanti ogleda, 30 biljaka/m2 dalo je 6 kg belih izbojaka, tokom mesec dana berbe, što se pokazalo ekonomski opravdano.

Sl. 15 i 16 Hidroponski način gajenja špargle.

Belgijska tehnologija pospešivanja špargle u, takođe, komorama za pospešivanja radiča, uz temperaturu od 18 do 22 0C i oko 90% relativne vlažnosti vazduha. Jednogodišnji rasad, gaji se u kontejnerima dimenzija 50 x 50 x 60 cm, na otvorenom, uz fertirigaciju. Tokom zime, kontejneri se unose u komoru, beru 4 do 6 nedelja, a zatim iznose, i postavljaju sledeći. Tako, komora od 500 m2, služi za pospešivanje špargle proizvedene na jednom hektaru.

Sl. 17 Sadnja špargle.

Sl. 18 Razvoj špargle.

Sl. 19 Špargla pod folijom.

Sl. 20 Mlad zasad špargle.

Prve godine, po jednom busu, postiže se prinos od 100 g, a sledećih godina, prinos raste.

Sličnu tehnologija opisuje se u Francuskoj. Špargla se hidroponski uzgaja u kontejnerima, i tako se bolje kontroliše ishrana i zdravstveno stanje busova. To omogućava programiranje berbe, bez obzira na vreme i klimatske uslove, povećava se prinos po busu i postiže odličan kvalitet. Od dvogodišnjeg busa hibridnog kultivara Boonlim, postignut je prinos od 600 g, a od toga je bilo 56% izbojaka debljih od 16 mm.

Dorada, pakovanje i skladištenje

Mladi izbojci bele i zelene špargle vrlo brzo rastu. Pri temperaturi od 18 do 22 0C, dnevno narastu 5 do 7 cm. Tkiva su im jedra i puna ćelijskog soka, a to uslovljava veliku osetljivost posle berbe. Već tokom berbe korisno je ubrane izbojke pokriti vlažnom tkaninom, a put od berbe do dorade, treba da bude što kraći. Bela špargla, ubrana na standardan način, obično se potopi u hladnu vodu, da joj se snizi temperatura i da se čestice zemljišta raskvase. Zatim se peru, pod jakim mlazom vode, a prema potrebi, i uz lagano četkanje. Posle toga se sortiraju, po dužini i debljini, skrate na jednaku dužinu, i slažu u snopiće od po 0,5 kg, koji se mogu pojedinalno pakovati u perforiranu PE foliju. Ako se vezuju, snopiči se slažu u obložene gajbice ili kartonske kutije, s vrhovima prema sredini, i pokriju folijom. Za taj nalin, koriste se jedinice pakovanja od 3 do 8 kg. Posle rashlađivanja, na udaljena tržišta otprema se hladnjačama, uz temperaturu od 1 do 5 0C. Bela špargla se može skladištiti do 15 dana, na temperaturi od 1 0C i pri relativnoj vlažnosti vazduha od 95%.

Zelana špargla je, takođe, vrlo osetljiva, pa put od berbe do dorade, mora biti što kraći. Nju, često, ne treba prati, nego se odmah klasira po dužini i debljini, slaže u snopiće i ravno podreže. Pre otpremanja na tržište, snopići se mogu, tokom nekoliko sati, staviti uspravno u bazen sa 1 do 2 cm vode. Tako izbojci nadokande vodu koji su izgubili tokom berbe i dorade, pa bolje izdrže put do potrošača.

Upoređivanje održivosti suvog i vlažnog pakovanja zelene špargle. Snopići „suve“ špargle su pakovani horizontalno u kutije i pokriveni PE folijom.

Sl. 21 Pakovanje šparle.

Za vlažno pakovanje, na dno kutije, stavljeno je nekoliko slojeva navlaženih papirnih peškira i snopići su složeni uspravno. Posle skladištenja, pri 4 0C i 95% relativne vlažnosti vazduha, tokom 13, odnosno 16 dana, vlažno pakovana špargla povećla je težinu za 0,5 do 10,5% i ostala sveža, a u istom periodu, suvo pakovana špargla izgubila je 5,3 do 9,2% težine i, na kraju perioda, delovala uvelo.

Norme kvaliteta špargle na evropskom tržištu

Kvalitet ekstra: izbojci špargle moraju biti ravni, zatvorenog vrha, s rđastim tragovima koji se, pri normalnom ljušćenju, odstranjuju. Kod bele špargle, stabljika i vrh moraju biti beli, a dopuštena je, samo neznatna, ružičasta nijansa. Zelena špargla mora biti sasvim zelena, baza mora biti ravno odrezana, bez odrvenelih delova.

I. klasa: uz čvrsto zatvoreni vrh, dopušteni su blago zavijeni izbojci, kao i tragovi rđaste i ružičaste boje. Zelena špargla mora biti najmanje 80% zelena. Kod bele špargle ne sme biti odrvenelih delova, a kod zelene špargle je to dozvoljeno pri osnovi, što se, prilikom čišćenja, odstarnjuje.

II. klasa: u ovu klasu se svrstavaju izbojci koji nisu sasvim ravni, s malo otvorenim vrhom, koji kod bele špargle može biti malo obojen. Zelena špargla mora biti, najmanje, 60% zelena, sme biti malo odrvenela, s delimično kosim rezom..

Sortiranje prema dužini: Više od 17 cm - duga špargla; 12 do 17 cm - kratka špargla; manje od 12 cm - vrhovi špargle; 12 do 22 cm u II. klasi za pakovanje bez vezivanja.

Sortiranje prema prečniku, koji se meri u sredini izbojka:

Iz svega se vidi da je špargla kultura sa velikim zahtevima, za koju se koristi mnogo živog rada, a prinosi po jedinici površine, u odnosu na drugo povrće, srazmerno su mali, pa moraju imati višu cenu.

Izvor: Asparagus Information Bulletin,
Pest and disease asparagus
tekst: Prof. dr Ružica Lešić, Povrćarstvo