Ovo je mogla da bude suvoparna novinarska vest: "Udruženja sportskih ribolovaca "Šaran" iz Kikinde i "Smuđ" iz Kisača, su u julu i početkom avgusta ove godine organizovali dva susreta druženja i takmičenja svojih članova u šaranskom ribolovu". Ispalo je da nije samo novinarska vest, već i skromna priča u vremenu beznađa i razmirica, jedna od priča koje rađaju nadu i potvrđuju veru u ljude.
Najpre su Kikinđani otišli u pohode Kisačanima. Kako su ih oni dočekali najviše potvrđuje to što Kikinđani i danas o tome pričaju. Kako su, potom, Kikinđani dočekali svoje prijatelje iz Kisača, pokušaćemo da Vam ovde opišemo. Šta o tome misle Kisačani, ne znamo, ali slike koje donosimo u prilogu, a koje je snimio Kisačanin Mihalj Madacki- Miša, zamenjuju njihove reči.
Elem, čekali smo ih te subote da, po dogovoru, stignu do iza podneva. Malo su okasnili, a mi smo u restoranu "Šaran" vreme prekraćivali uz najsvežiju "domaću", ispečenu od ovogodišnjeg roda. Kako se i da pretpostaviti, raspoloženje je krenulo. Što raspoloženje od toga, a što od očekivanog susreta sa novim drugarima i planiranog pecanja šarana bez prekida 24 časa, tek, sve je bilo na vrhuncu kad se na vratima prvi pojavio nasmejani, učtivi, simpatični i neposredni Miša! (Po zanimanju umetnik, po opredeljenju dobar čovek i strastan ribolovac. Čovek, za koga se kasnije iz dugog noćnog razgovora i čavrljanja ispostavilo da je alfa i omega "Smuđa" u Kisaču. On je osmislio i sa ostalim članovima "Smuđa" organizovao Udruženje, koji je jedan od najzaslužnijih za uređenje sportsko-rekreativnog terena uz Kanal pored Kisača. Iskreni je nosilac ideje ujedinjenja svih ribolovaca Vojvodine na novi i savremeniji način.) Uz njega, a ko će drugi, opet Madacki, ali Miloslav, sekretar "Smuđa". Iza njih ulazi vižljsti, opet Madacki, ali Andrej, pa Milan , pa pospani Rudi. Ušavši u restoran uneli su svojim osmehom svu širinu Bačke i obližnjeg Srema, a širinu Banata smo odmah i mi dodali. Tako je počelo.
U divnom i još uvek divljem pejzažu "Peskare" nadomak Kikinde, čekao nas je veliki šator sa pripremljenim osveženjem. Potpaljen je i kazan u kome se već krčkala riblja čorba. Užurbani Mile Srejin, ribočuvar ovdašnji, je gostima odmah odredio najbolja mesta za ribolov, ali tmurni oblaci su iz pravca Iđoša najavljivali kišu. "Neće, valjda, baš sad", promrmlja zabrinuti predsednik "Šarana" Dragan Micić i označi početak pecanja. Kako je označio, tako je počeo i pljusak. Prvo nekoliko kapi, pa još nekoliko, pa udri! Ko u kola, ko u šator, a vaš izveštač hrabro u kabanici nastavi po pljusku da postavlja kukuruz "na dlaku", baš onaj kukuruz na koji će se polakomiti šaran ili amur od najmanje pet kilograma. "Zabaci tu, bliže trsci. Imaćeš amura garantovano!", reče mi Imre Bicok, ex-predsednik ovdašnji. Zabacih. Bilo nas je jedno trideset komada pecaroša koji su se rasporedili duž obale jezera-bare od oko desetak hektara površine. Broj pecaroša koji smo naveli je, ispostavilo se, bio varljiv, jer se kad je javljeno da je čorba gotova i da večera može da počne, stvorilo najmanje još njih dvadeset. Pljusak je prošao, rod-podovi sa šaranskim parabolicima su postavljeni, karike majmunčići su napeto očekivale prve poteze, pa da histerično poskoče i jave pecaršu da preuzme štap u ruke. Sunce je polako počelo da najavljuje da završava posao za taj dan. Razleže se aplauz, uzvici odobravanja i hvale. Prvi ulov! Bravo! Svaka čast! Lepa riba, krupna. Jeste da je babuška, ali je prva! Uhvatio ju je Dragoslav, Kikinđanin, prvi takmičar Udruženja. A ko će, ako ne on!? Dobro je krenulo, zadovoljno konstatuje predsednik Micić.
- Veečeeeraaa! - razleže se Peskarom. Dobro rasoloženi Martinov Steva, koji se našao oko kuvara, poziva udarajući u šerpu.
- Ne viči, rasteraćeš mi svu ribu - odvrati mu jedan.
Liske i patke panično pobegoše iz obližnje trske i prebaciše se u trsku na prekoj obali. Što je sigurno, sigurno je! Kako su kuvari puni elana i željni dokazivanja, a pecaroši ogladneli na svežem vazduhu, ko zna…
- Dooobra! - ganuto reče gost Miša Madacki za čorbu, dok su mu suze navirale na oči.
Kuvari su priznali da u njoj ima i ribe, a za ostalo nisu hteli da kažu. I drugim pecarošima su od divljenja i ganutosti krenule suze, ali i svi traže repete. Kuvar Duško Anđelković zadovoljan samo sipa velikom kutlačom. "Svetsko, a naše", pa hladno, dopuni gastonomski užitak. Neki su se opredelili da svoje pecaroško druženje nastave sa "Svetskim", ali na naš način, ostavljajući elektronici i svingerima da obave posao umesto njih. Nekoliko klinaca, koji su sa tatama došli da ovde prenoće, dotrčaše da se pohvale da već imaju dve babuške.
- Dobro je krenulo - zadovoljno će, opet, predsednik Micić.
- Eheeeej, ima li šta kod vas? - dovikuju sa preke obale, a ovdašnji odvikuju: "Nemaaaaa!".
- A mi imamo jednog linjaaakaaa - pobedonosno uzvraćaju prečani, ribolovci članovi "Šarana" iz Banatske Topole.
- Ne vičite, rasteraćete mi svu ribu - opet će jedan.
Glasovi se polako utišavaju i zrikavci se oglasiše. Pospani i kršni kisačanin Rudi Cesnek klonuo na stolici i hrče li hrče. Preostala čorba u kazanu još mlaka, ali se niko više ne maša. Svi su napeti, vreme je za potez. Ovo je noć šarana, krupnih amura, možda po kojeg smuđa, štuke ili soma. Kikinđani znaju na kojoj vodi da ugoste svoje prijatelje, ta ovo je Peskara, ej! Mistika noći punog Meseca i sjajnih zvezda, polako osvaja prostor. Vetrić je prestao da pirka, komarci zuje i vampirski cijuču oko ušiju.
- Dobro je, neće biti kiše - zadovoljno će, ponovo, predsednik ovdašnji Micić.
- Pa, šta ako i padne, pa mi smo ribolovci! - uzvraća Kisačanin, sekretar Miloslav Madacki.
Neki od Kikinđana se povlače, jer imaju obaveza kod kuće, a i za sutra treba pripremiti za goste nastavak. Ostali ostadosmo, žaleći ih što neće prisustvovati pravim pecaroškim događajima kad riba krene, a samo što nije!
Tu smo, kod šatora i stolova. Mlađani pospani Rudi promenio stolicu i opet spava dubokim snom. Malo se naherio, skoro će pasti. Da nije bolestan, zabrinuto pitamo. Ma, jok, celu prošlu noć je terao kera, odgovaraju gosti. Već je skoro ponoć. Pijuckamo, ćaskamo, iščekujemo. Neće, pa neće. Kisačani odnekud vade svoj nadaleko čuven bački kulen. Sečemo ga na tanke kolutove, a hleb na kockice, pa polako nabadamo. Neko je pripremio kafu, pa je polako srčemo. Zvezde trepere, a trepću i svetla aviona koji su na putu za nekud. Pun Mesec, k'o lavor, rasuo svoje bledo lice preko Peskare i meri nam svaki pokret. Tražimo Velika kola, spajamo ih sa Malim kolima, upiremo pogled na sever. Osluškujemo štapove, elektroniku, zvonca, ali čujemo samo zrikavce koji i dalje neumorno jednolično i uspavljujuće zriču. Miša Madacki se i dalje osmehuje i priča svoju priču o ujedinjenju svih ribolovaca, o zaštiti prirode, o očuvanju ribljeg fonda, unapređenju ribolovačkog sporta, Kisaču, borbi sa ribokradicama… Pričamo o njegovom umetničkom radu, pričamo o kosmosu, pričamo o veri, o praznoveri, idejama i uverenjima, o posvećenosti ma koja bila, o zabludama, ne zaboravljamo rodoljube i patriote o čijim smo tragedijama slušali dok smo rastali, pričamo o manastirima i vekovima koji su iza njih, o ljudima koji su ih gradili i ljudima koji su ih sačuvali, pominjemo Miku Antića i njegovu strastvenu vojvođansku dušu, zvezde kojih je postao deo, pričamo o ljudima svih fela, o ljudima dobre volje, o lošim i zlim ljudima koji su svuda i uvek… Pijuckamo, nabadamo bački kulen i banatski hleb, raspravljamo o najboljim receptima za njihov bački kulen i našu kikindsku belolučnu, osluškujemo štapove, ponovo pričamo. Pokatkad palimo lampe i obilazimo svoja mesta, proveravamo zategnutost najlona. Povremeno stolu prilaze pecaroši sa udaljenijih mesta, pridružuju se našoj priči o vremenu prošlom, sadašnjem i onom koje će doći. Zvezde su nam sve bliže, ćutljivi Mesec nam se pridružio na dohvat ruke, oko nas su i šarani, amuri, štuke i somovi, okupiše se i zrikavci, obližnje vrbe nadviše svoje grane nad našim glavama, svi nas slušaju. A mi pričamo, šapućemo, smejemo se, galamimo, ćutimo, osluškujemo štapove i sve odjednom i svi spojeni jednom niti.
Stiže nam usplahireni Kuzmančev, sa udaljenog mesta. Dok je dremao, nešto mu je odvuklo štap u vodu. Šta da radi? Nema druge nego da sačeka jutro, savetujemo ga.
Skoro je već dva sata po ponoći.
- Dajte suvog granja - reče uvek nasmejani Miša i iz prtljaga vadi meso pripremljeno za roštilj. Skočiše da pomognu mladi Kikinđani, a prvi je Raša Nedeljkov, koji svoje gurmanske sklonosti ne krije nastavljajući slavnu tradiciju starijih. Časno izdržava ljut dim i nipošto ne ispušta štap na kom je nabodeno meso dok ga drži iznad žara. Dim odbija komarce, ali privlači desetak gladnih i neumornih pecaroša iz bliže i dalje okoline. I opet se otvaraju flaše, toče čaše, nabadaju ražnjići i kockice hleba, počinju šale i vicevi. Miša neumorno priča kao Lala, kao Crnogorac, kao Sosa, nadjačavamo se sa Rusima, Amerikancima, Francuzima i Englezima i uvek smo pametniji, brži, snalažljiviji… Voda na Peskari kao ogledalo i da li se zvezde oslikavaju na nebu ili se zvezde sa neba oslikavaju na vodi? Vreme je stalo, oči nam se polako već sklapaju, a Miša je i dalje neumoran. Cerekamo se ponovo na Mišine masne viceve. Rudnjača! Daleka, daleka zora. Možda malo i odremamo pre jutarnjih izazova? Razmilesmo se po kolima, uporniji i izdržljiviji kunjaju na ribarskim stolicama. Utihnu sve. Pospani Rudi, bez uzbuđenja, ovog puta još uvek na istoj stolici, nastavlja da hrče. Da, ipak, nije bolestan?
Jutro. Magla nagoveštava sunčan dan. Niko ništa nije upecao. Niko nije razočaran. Proveravaju se i obnavljaju mamci, zabacuje se na "bolja" mesta, na veće, na manje daljine, svako ima svoju tajnu koju nije rad da oda. Srče se prva jutarnja topla kafa. Miša mi pozajmljuje klip mladog kukuruza za mamac; Raša gubi varalicu, a malo posle lomi i štap dok je pokušavao da prelomi štuku; Kikinđanin Rale tvrdi da je imao na belom silikoncu dve manje štuke koje je vratio nazad u vodu; pospani Rudi koji se netom probudio, gleda u svoje štapove i pokušava da se seti gde je.
- Ej, ljudi, izvukao sam štap! - zadihano nam javlja vest Kuzmačev.
- Jel' šaran? - iščekujući pitamo.
- Ma, ne, velika babuška - reče, sav srećan što je spasao štap koji mu je "razjarena" babuška odvukla na "pučinu" bare. Kako li je samo uspela?
Čuje se zvuk automobilskog motora. Stiže predsednik Micić sa vrućim burekom i hladnim jogurtom. Pita je li bilo šta. Nije, odgovaramo otvarajući široko usta i hladeći ih od vrelog bureka.
- Celu noć, a ništa? - uporan je predsednik.
Kako ništa? Kako da mu objasnimo da nismo ništa upecali, ali da smo i Peskara i mi imali noć koju ćemo pamtiti. Kako da mu prenesemo sve tajne priče koje smo razmenjivali sa punim Mesecom i zvezdama, sve viceve koje je Miša ispričao, kako da mu pričamo kada nije bio tu, a priče vrede samo dok si tu.
- Doručaaak! Dooođite na bureeek! - opet Martinov Steva doziva one na udaljenijim mestima.
- Ne viči, rasteraćeš mi svu ribu - nervozno će jedan.
- Dobro je - zadovoljno reče predsednik - biće dovoljno bureka i jogurta za sve!
Dolazi kamion da nosi stvari. Polako se pakujemo, prošlo je podne. Demontiraju se sistemi, slažu se stvari u kola, slikamo se svi zajedno. Novinar sa mikrofonom intervjuiše kikindskog predsednika i kisačkog ex-predsednika. Tovare se šator, kazan , stolovi i stolice u kamion. Preostalu čorbu ne može niko da jede, svi su siti.
- Jedite ljudi, ionako ćemo je baciti kerama - reče neko.
Smejemo se, pozdravljamo, odmahujemo. Pospani Rudi već drema na zadnjem sedištu auta. Miša mi pruža ruku, opet se osmehuje, poljubismo se drugarski. Ja napisao priču, a on slikao.
- Opet ću morati sam da istovarujem kamion. Uvek ista priča! - reče pomalo rezignirano Mile Srejin.
Kako ista priča? Ni nalik!
