Kad se seje a ne žanje

Ove godine neki proizvodaci pšenice u Sremu, a verovatno i drugim mestima su sejali, ali nisu žnjeli, a neki su ipak žnjeli, ali su ostvarili veoma nizak prinos pšenice. Logicno, oni se pitaju: šta se desilo i hoce li se opet to ponoviti i da li mogu na jesen pšenicu sejati ponovo na istoj njivi? Evo odgovora.
Pšenica je, posle kukuruza, naša najznacajnija i najviše gajena biljka. Ukupno se u nas gaji na oko 600-700.000 ha. Kod nas se ostvaruje prosecan prinos pšenice od oko 3,9 t/ha. Mada ima i onih koji sa lakocom osvaruju 6, 8 pa i više t/ha suvog zrna pšenice. Pšenica se kod nas uglavnom gaji u plodosmeni sa kukuruzom i drugim okopavinama, ali izvesne površine se seju i u monokulturi. S agrotehnickog stanovišta monokultura se ne preporucuje, ali se u praksi upražnjava. Ranije se pšenica više sejala u monokulturi zbog toga što su gajeni hibridi kukuruza sa dugom vegetacijom pa ratari nisu stizali da oberu kukuruz zbog kasnog zrenja, stoga se ponekad pšenica morala sejati u monokulturi. Danas je manje razloga za gajenje pšenice u monokulturi. Ona pored niza drugih nepovoljnih okolnosti, dovodi do cešce i jace pojave nekih bolesti koje u znatnijoj meri mogu umanjiti prinos.

Pšenicu, kao i druge gajene biljke , napadaju mnoge bolesti. Do sada je u svetu opisano blizu 200 bolesti biotske i abiotske prirode. Posebno su na pšenici znacajne bolesti kao što su: crna rda, lisna rda, glavnica, pepelnica, fuzarioze klasa septorioze i mnoge druge. Jedna bolest, koja se povremeno javlja i samo u odredenim uslovima je pozanta kao trulež korena i šturost klasova pšenice. Izaziva je gljiva Gaeumanomyces graminis (Ophyobolus graminis).

Trulež korena se kod nas javlja povremeno, ali kada se javi nanosi velike štete. Na nekim parcelama u odredenim uslovima, pojava bolesti može biti drasticna, tako da usev potpuno propada i žetva izostaje. To se na nekim parcelama i desilo ove godine.

Ocito da farmeri malo znaju o ovoj bolesti, mada je dobro proucena i razradene su mere kontrole. Ali, kao i u mnogim drugim slucajevima u nas, nedostaje veza izmedu znanja i proizvodnje. Zbog toga poljoprivreda trpi velike štete.

Kolike su štete u proizvodnji pšenice nastale u Sremu (i drugde) u toku 2005 godine ostace nepoznato. Na drugoj strani naša nauka vapi za novcem za istraživacki rad, Kada ce se desiti da se nauka i praksa spoje pa da i jedni i drugi imaju koristi, nije poznato.

Trulež korena, prizemnog stabla i belilo klasova pšenice

Ova bolest pšenice je znacajna u uslovima umerene klime gde se pšenica i trave intenzivno gaje, gde je pH zemljišta neutralna ili alkalna i gde je vlaga obilna. Na kiselim zemljištima ova bolest se ne javlja. Zato se kod nas retko javlja južno od Save i Dunava, gde su uglavnom zemljišta kisele reakcije.Bolest je raširena u Australiji, Evropi, Južnoj Africi, Japanu, Južnoj i Severnoj Americi i Kini. Uglavnom napada ozimu, a rede jaru pšenicu.

Kod nas je ova bolest prisutna. Njenog prouzrokovaca je detaljno proucavao Dimitrijevic 1968. godine u svojoj doktorskoj disteraciji. Nisu retki slucajevi da zbog ove bolesti usev potpuno propadne a žetva izostane. Gubici prinosa mogu biti i 50 pa i 100 %.

G. graminis je parazit mnogih biljaka u porodici trava (Poaceae), posebno cerealija. Opisana su tri varijeteta ove vrste: G. graminis var. tritici, najznacajnija na pšenici, jecmu, raži i tritikale-u; G.  graminis var. avenae, izaziva bolest na ovsu ali i na pšenici i G. graminis var. graminis, posebno parazitira pirinac, ali i gajene i divlje trave.

Simptomi bolesti

Prvi pokazatelji prisustva bolesti su pojava uginulih pojedinacnih biljcica u oazama u usevu. Pošto usev propadne, oaze prorastu korovima što je još jedan pokazatelj prisustva bolesti. Zaraženi sejanci sa manje uocljivim oštecenjima mogu preživeti s tim što su zakržljali i što bokorenjem formiraju manji broj izdanaka.

Najkarakteristicniji simptomi se javljaju u vreme klasanja, kada su biljke neujednacene visine i prevremeno izumiru (slika 1). Ranije izumrle biljke daju bele (belilo klasova) i potpuno sterilne klasove (slika 2). Ukoliko se formira zrno, ono je šturo, a klasovi bivaju napadnuti saprofitima (Cladosporium  herbarum,  Alternaria alternata) usled cega pocrne, pa se, posle belila, javlja "crnilo klasova" (slika 3). Zaražene biljke imaju slab korenov sistem koji vremenom truli pa se obolele biljke lako cupaju. Koren potpuno truli, pocrni i žile su dezorganizovane (sl. 4). Pri povoljnim uslovima patogen se sa korena širi na prizemni deo stabla na kome se uocava crnilo koje obicno zahvata oko desetak centimetara stabla od zemlje (sl.4).

Pri obilju vlage parazit s korena prelazi na prizemno stablo gde se na njegovoj površini, ispod rukavca lista, primecuje tamna micelija. Ako je vreme vlažno, krajem vegetacije, kroz pukotine na rukavcu donjeg lista pojavljuju se vratovi peritecija. U slabijoj vlažnosti, peritecije se ne formiraju i crnilo stabla nije dovoljno izraženo. Radi dijagnoze neophodno je pregledati koren u kome se nalazi endogena i egzogena micelija koja formira koncaste tvorevine duge nekoliko milimetara. Te tvorevine na tankim prozirnim korencicima se mikroskopski lako uocavaju.

Ciklus razvoja

Patogen, prouzrokovac bolesti (G. graminis var. tritici) održava se na prezimelim zaraženim biljkama pšenice i trava i u biljnim ostacima iz prethodne godine. Askospore se pod pritiskom izbacuju iz askusa posle jednog kišnog perioda, ali se ne smatraju posebno znacajnim u infekcionom procesu jer ih zemljišna mikroflora uništava. Askospore se kišnim kapima raznose samo nekoliko metara od mesta oslobadanja. Medutim, askospore mogu zaraziti korencice koji se nalaze na površini zemljišta. Parazit zahvata endodermis i vaskularni sistem, ali se gljiva u biljci ne razvija sistemicno. Do uginuca biljaka dolazi usled prekida protoka vode i asimilativa iz korena u nadzemne delove.

Glavni izvor inokuluma (zaraze) predstavlja parazit koji se održava na korenu zaraženih biljaka i biljnim ostacima prethodnog useva (pšenica). Mlade biljcice bivaju zaražene preko korena koji se nade u blizini biljnih ostataka u kojima se nalazi gljiva. Širenje zaraze sa biljke na biljku se vrši zadebljalim hifama gljive koje uspostavljaju vezu izmedu zaraženih i zdravih biljaka.

Ozima pšenica može biti zaražena u toku zime, ali vecinom se zaraza ostvaruje krajem aprila i pocetkom maja. Inokulum se u zemljištu povecava brzo tako da je dovoljan samo 1% zaraženih biljaka u prethodnom usevu da dode do epidemije u narednom (monokultura).

Ova bolest se najcešce javlja na lakim, slabo alkalnim zemljištima siromašnim u hranivima i pri velikoj vlažnosti. Infekcija se odvija na temperaturi od 10 - 20 ⁰C. Prelaskom micelije sa biljke na biljku zaraza se vrši, narocito u okviru jednog bokora.

Fosfor u zemljištu i mikoriza uticu na razvoj bolesti tako što povecavaju sadržaj fosfora u biljci. Tada dolazi do slabijeg izlucivanja korenskog eksudata, a time i slabije aktivnosti patogena. Bolest se jace javlja ukoliko se obavlja kalcizacija zemljišta, a slabije ako je zemljište niže pH vrednosti. Do toga verovatno dolazi zbog povecane predispozicije biljaka prema parazitu koja nastaje zbog neodgovarajuceg obezbedenja nekim osnovnim biljnim hranivima pri povecanoj pH zemljišta.

Mere kontrole

Najuspešnija borba protiv ove bolesti je korišcenje plodoreda. Dovoljno je samo jedna godina prekida u gajenju pšenice da se smanji kolicina patogena u zemljištu, jer gljiva - G.  graminis ima slabu konkurentsku sposobnost prema antagonistima. U meduvremenu je potrebno gajiti dikotiledone biljke, ovas ili kukuruz. Travne vrste služe za održavanje inokuluma i zato je neophodno njihovo uništavanje putem zaoravanja ili herbicidima. Zapaženo je da se bolest javlja na pšenici posle lucerke ili soje ako je u njima bilo travnih korova. Nekim istraživanjima je utvrdeno da kada se u plodoredu smenjuju pšenica i soja, kolicina inokuluma se ne smanjuje.

Upotreba velikih doza nitratnog azota povecava osetljivost useva prema patogenu. Amonijacni azot je pogodniji oblik za prihranu. Fosfor dovodi do jaceg razvoja korena, a time se povecava otpornost biljaka.

Biljne ostatke je potrebno zaoravati. Redukovana obrada ostavlja ostatke na površini pa je mogucnost za pojavu bolesti veca. Rana setva omogucuje jacu infekciju u jesen. Unošenje stajnjaka doprinosi slabijoj pojavi bolesti jer obezebeduje bolji razvoj antagonistickih organizama i brzu razgradnju biljnih ostataka i time se smanjuje zarazni potencijal.

Gajenje pšenice u monokulturi 2 - 4 godine dovodi do povecanja inokuluma, a zatim do pada. Opadanje kolicine inokuluma, a time i slabije pojave bolesti, nastaje zbog biološke borbe jer se umnožavaju mikroorganizmi antagonisti G.  graminis. Kao antagonisti navode se Pseudomonas fluorescens  ili nevirulentni soj G. graminis.

U stranim zemljama, korišcenjem fungicida iz grupe benzimidazola i triazola u obliku granula ili peleta sa semenom u kolicini od 1,5 do 14  kg a. s./ha postignuto je smanjenje pojave bolesti na korenu i klasu. Tretiranje semena fungicidima iz grupe triadimenola odlaže pojavu bolesti i povecava prinos pšenice. Medutim, u našoj zemlji nema iskustva u suzbijanju ove bolesti hemijskim putem .

Zato u praksi ostaje jedino da se poštuje plodored, jednogodišnji je ugavnom dovoljan za naše uslove, a selekcija da stavara otporne genotipove pšenice prema ovoj bolesti pšenice.

Prof dr Mirko Ivanovic

Poljoprivrednu fakultet

Beograd - Zemun

Slike  potpisi

U vreme klasanja, biljke su neujednacene visine i prevremeno izumiru

Ranije izumrle biljke daju bele (belilo klasova) i potpuno sterilne klasove

Ukoliko se formira zrno, ono je šturo, a klasovi bivaju napadnuti saprofitima usled cega pocrne, pa se, posle belila, javlja "crnilo klasova"

Zaražene biljke imaju slab korenov sistem koji vremenom truli pa se obolele biljke lako cupaju. Patogen se sa korena širi na prizemni deo stabla na kome se uocava crnilo koje obicno zahvata oko desetak centimetara stabla od zemlje.