Kada pas, koji ostane sam u kući, uradi nešto loše, očekuje svog vlasnika kao personifikaciju loše savesti. Inače uobičajen obrušavajući pozdrav izostaje, a vlasnik odmah počinje da istražuje šta je njegov ljubimac opet uradio. To je situacija koju svakodnevno doživljava veliki broj prijatelja pasa-ali, da li pas stvarno ima lošu savest?
Kada pas uradi nešto zabranjeno, nešto za šta je već kažnjavan (-gomilica- u predsoblju, -jezerce- u kuhinji, izgrižena cipela) po pojavljivanju gazed, odšunja se pokunjeno, podvije rep među noge, izbegava kontakt očima, sve skupa deluje pokorno i ponizno. Kao de želi da kaže: neću to nikada više uraditi. Verovatno da nema vlasnika koji to nije doživeo i pomislio kako njegovog psa grize savest.
Istraživači ponašanja kažu da ne postoji nijedno živo biće koje često pogrešno razumeju kao psa. Na njega se projektuju želje i nadanja. On se više ili manje poistovećuje sa čovekom. Ali, ne može se prihvatiti da pas poštuje moralne zakone. Da ume da se kaje, stidi i da se oseća krivim, kao i da popravi učinjenu štetu. Neki naučnici govore o ponašanju sličnom moralnom. Tu se misli na urođene načine ponašanja koji su životno potrbni životinjama koje žive u društvu, npr. briga i naga mladunaca, podnošenje nižih po rangu i sl.
Klasičan primer ponašanja sličnog moralnom je ponizan stav kao zaštita slabijem, nižem od napada jačeg. I iako bi to moglo tako da izgleda, u tome nema ničeg moralnog. To je prirodno ponašanje koje garantuje zajednički život u grupi bez stalne borbe.
Ili, drugi primer. Možda su ljudima potrebne negativno vrednovane osobine za životinje. Po ljudskom shvatanju morala, ubijanje je loše. Psi su grabljivci, njihovi preci su morali da ubijaju da bi preživeli.
Kod pasa ne postoji dobro i loše u smislu subjektivne procene vrednosti. Zato bi psi pored postojećih sposobnosti trebalo da imaju sećanje na prošlost i da iz toga skupljaju iskustvo i zaključke za budućnost-a oni to definitivno ne mogu.
Pošto psi ne mogu da donose subjektivne procene vrednosti, šta je onda to što pse navodi da nas pokunjeno gledaju, sa osećanjem krivice, ako su nešto zgrešili? Njima je jasno da su prekršili naučena pravila zajedničkog života sa čovekom. Čovek određuje šta pas sme, a šta ne i šta je dobro, a šta loše (što se takođe razlikuje od vlasnika do vlasnika).
Ako pas sledi naloge čoveka, radi dobro i obratno. Svojim poniznim ponašanjem pas praktično moli za ponovni prijem u društvenu zajednicu.
Pas ni slučajno nema važeći sistem vrednosti u ljudskom smislu, dakle, nema savest. Oni deluju biološki, kada priznaju autoritet čoveka, jer se tako prilagode svojoj okolini i postojećem društvenom poretku. Njihova savest je čovek, jer je njegov autoritet, odakle proizilaze odluke o ponašanju psa, za njih sličan savesti. Ponizan stav treba da zaštiti psa od kazne u čoporu čovek-pas.
