Pre pronalaska rodovnih knjiga Lorda Twidmauta 1952. godine, mislilo se da rasa vodi poreklo od pasa iz ruske cirkuske trupe čiju je predstavu Lord Tvidmaut gledao u Brajtonu 1858. Mislilo se da su ti psi bili visoki oko 30 inča u ramenima sa gustom, talasastom dlakom različitih boja od krem do boje biskvita. Kažu da je Lord Tvidmaut bio tako impresioniran njihovom inteligencijom, izgledom i poslušnošću, da je poručio 8 pasa od njih i transportovao ih na njegovo imanje u Škotskoj u Guisachanu gde su korišćeni za praćenje jelena.
Međutim, šesti Erl od llčestera, veliki nećak Lorda Tvidmauta, 1952. je napustio rusku teoriju, bazirajući svoje dokaze na rodovnoj knjizi strogo čuvanoj od 1835. u kojoj su bili upisani svi psi iz Guisachana i u kojoj ruski psi nisu ni spominjani. Upisan je Nous za kojeg se uvek mislilo da je jedan od pasa iz ruske cirkuske trupe, piše Lord Čičesterov uzgoj Jun 1864. poručen u Brajtonu. Lord Tvidmautov unuk je objasnio da je njegov deda kupio svog prvog žutog psa od obućara u Brajtonu, koji je rekao da je to bilo jedno žuto štene iz legla crnih retrivera talasaste dlake, koje mu je dato kao otplata za dug. To štene je bilo -Nous-.
Vremenom, posle prvog parenja 1868. do zadnjeg 1889. neki od njegovih štenaca su zadržani, neki su dati čuvarima na susedna imanja, a ostali prijateljima i rođacima u Engleskoj i Škotskoj, prema čemu su bile osnovane i prve odgajivačnice.
Prvi Zlatni retriveri koji su izlagani 1908. godine. Oni su pripadali Viskontu Harkortu koji je započeo Culham liniju sa psima od Erla od Portsmauta. Oni su izlagani na Kraftsu i u Kristalnoj palati, iako u to vreme nisu bili službeno priznati kao posebna rasa retrivera. 1906. Gospođa Carlsvort je nabavila svog prvog retrivera, žensko štene bez pedigrea, koju je nazvala Normanby Beauty. Ona je dokazala da je visoko inteligentna i neumoran radni pas. 1908. je parena sa Culham Brassom i 1909. se pridružila Lordu Harkortu kao jedinom izlagaču žutih retrivera 1909. mada još nije bila odvojeno klasifikovana rasa, osam Zlatnih se pojavilo na Krafts, a 1910. čak deset.
Početkom 19. veka lov je postao veoma rasprostranjen u Engleskoj i Škotskoj, a predstavljao je kako sport tako i praktičan način da se obezbedi hrana. Retriveri su postali omiljeni jer se težilo da se uzgoji pas srednje veličine koji će loviti divlju pernatu divljač kako u vodi tako i na kopnu.
Tokom 19. veka čuvari lovišta u Guisachanu, imanju Lorda Tweedmoutha iz Inveness Shirea u Škotskoj postavljaju rekord u razvoju Zlatnih retrivera. Lord Tweedmouth je kupio prvog Zlatnog retrivera sredinom 19. veka. Lokacija njegovog imanja je bila na reci Tweed, koja je bila u direktnoj vezi sa programom koji je Lord sprovodio kako bi proizveo karakteristike koje je želeo kod svojih žutih retrivera. Duž obala njegove reke bilo je Tweed vodenih španijela svetle boje. Bio je to teži tip španijela koji je korišćen za donošenje, poznat po svojoj inteligenciji, odvažnosti i sposobnosti. Tweed vodni španijel je imao ogroman uticaj na Tweedmouthov razvoj rase, jer je on pario svog prvog mužjaka Nousa sa Bellom Tweed vodnim španijelom i dobio četiri žuta šteneta. Kasnije je za parenje korišćen i Irski seter, Blood¬hound i još Tweed vodenih španijela, kako bi dobio Zlatnog retrivera kakvog danas znamo.
Žuti ili Zlatni refriver je u Engleskoj postao popularan krajem 19. veka i prvi put je izlagan u Engleskoj (zabeležen kao Zlatni glatkodlaki) 1908. 1913. dobio je odvoje status kada je formiran Klub Zlatnih retrivera Engleske, a rasa stigla u Severnu Ameriku 20-tih godina 20. veka. Prvi Zlatni retriever je registrovan u američkom Klennel klubu 30-tih i 40-tih godina 20. veka. Prvenstveno korišćeni kao lovni psi, Zlatni su se dokazali i kao sjajni izložbeni psi, mada su tada tamnije žute boje bile omiljenioje za razliku od danas. Tokom godina Zlatni retriever se razvio i postao jedna od najuspežnijih, prepoznatljivih i popularnih rasa u istoriji na svim područjima.
