Pšenica za bioetanol
Prof. dr Srboljub Denčić, upravnik Zavoda za strna žita Instituta za ratarstvo i povrtarstvo Novi Sad
 |
Dve vesti, po svemu karakteristične, poslednjih dana zaokupile su izrazitu pažnju ne samo naše (najšire) javnosti. Jedna je upravo stigla, pre samo desetak dana, iz EU. Naime, najeminentniji evropski poznavaoci genetike, stručnjaci EU, priznali su našem Institutu za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu, odnosno njegovom Zavodu za strna žita, da je (prvi u svetskim razmerama) uspeo da stvori jedinu sortu pšenice „NS 40 S” koja nema neophodno potrebne „reference” za proizvodnju – kvalitetnog hleba. Ona druga vest je da je u Zrenjaninu sve spremno za početak realizacije najveće „grin fild” investicije na ovom regionu – izgradnja prve Fabrike za proizvodnju bioetanola, vredne svih 376 miliona evra. Za proizvodnju pomenutog „goriva budućnosti” biće potrebno godišnje preraditi bez malo dva miliona tona bio mase. Komentar ovih navoda potražili smo od prof. dr Srboljub Denčića upravnika Zavoda za strna žita Instituta za ratarstvo i povrtarstvo.
 |
„Agrar”: Dobija li pšenica novu dimenziju?
Srboljub Denčić: O pšenici se zaista uveliko govori kao o biljnoj vrsti koja „izlazi” iz dosadašnjih klasičnih, poznatih okvira „sirovine” čija je osnovna ili jedina namena dobijanje hleba, proizvoda prehrambene industrije od brašna .... Kao industrijska biljka ona dobija još jednu ulogu, zapravo postaje, biljna vrsta koja će davati vrlo korisnu i čistu energiju.
„A”: Reč je o proizvodnji bioetanola?
S.D: Upravo tako. Reč je o ideji, ako tako mogu da kažem, novog sveta, koji bioetanol smatra za gorivo budućnosti. On se dobija iz prostih šećera, odnosno hidrolizom skroba se dobijaju prosti šećeri iz kojih se kasnije stvara alkoholnim vrenjem, a može da se upotrebljava, koristi u svim motorima sa unutrašnjim sagorevanjem. Bioetanol je jedna tendencia zamene fosilnih goriva, koja sve više i nestaju. Novo gorivo moguće je naprviti iz obnovljivih resursa kao što je biljni materijal – pšenica, kukuruz, tritikale... tačnije sve ono što oslobađa veliku vegetativnu masu. Jer, sva biološka masa može se prevesti pogotovo ona koja je bogata u skrobu.
„A”: Otvara li tako pšenica i neke druge, recimo ekonomske poglede?
S.D: U vremenu smo kada se neizostavno mora sagledavati čist ekonomski efekat. U tome se i sagledava prednost pšenice, a u budućnosti najverovatnie i tritikalea, jer su imputi u njenom gajenju neuporedivo manji u odnosu na kukuruz. Brazil se bazira na šećernoj trsci a SAD skreće sa kukuruza u proizvodnji bioetanola, na tritikale i pšenicu upravo zbog ekonomskih razloga.
„A”: Kukuruz daje veće prinose.
S.D: Da, po nekoj tradiciji možda veće, ali ako se pšenica stavi u odlične agrotehničke uslove daće i ona visoke prinose. Ovo posebno jer postoji pravac u selekciji pšenice stvaraju se takve sorte koje će imati ogroman prinos, mnogo veći nego ove klasične a da pri tome neće biti za upotrebe u proizvodnju hleba. Kad to kažem mislim na našu pšenicu nedavno priznatu u EU za proizvodnju bioetanola. Znači nije za proizvodnju hleba. Ima jako malo proteina ali zato puno skroba. Ima ono što je potrebno za proizvodnju bioetanola, jer mi smo to i radili. Onda, ima veću aktivnost alfamilaze,(enzim koji potpomaže da se skrob pretvara u proste šećere). Sortu smo nazvali a svet prihvatio pod oznakom „NS 40 S”. A kad govorim o enzimu koji se nalazi u pšenici njega ima i u tritikaeu. Pojašnjenja radi, on je potreban da razgradi skrob do prostih šećera.
„A”: Kuda „vodi” selekcionarstvo kada je reč o pšenici?
S.D: Naslutili smo da će nam jednog dana trebati „neklasična” sorta, koja će davati visok prinos, visok sadržaj skroba a da proteini nisu toliko važni. Prvi smo koima je zvanično u Evropi prizna to da su stvorili sortu za proizvodnju bioetanola. E sad, da li će biti onih ko ji će praviti i hleb od takve pšenice, drugo je pitanje. Može i to, ali kvalitet hleba je loš. Naravno, može se po boljšati ukoliko se „NAS 40 S” doda malo „Pobede” ili „Renesanse".
„A”: Bioetanol.... hleb se ne „zaboravlja”?
S.D: Pored svega, osnovni nam je pravac stvaranje sorti za proizvodnju hleba. A da je to istina kazuje i činjenica da je jedna naša sorta priznata u Kanadi U zemlji u kojoj do sada nikada i ničija sorta nije prizna ta. „FTHP Re di mer” je proglašena praktično za najkvaitetniju sor tu za pro iz vodnju hleba na teritoriji celokupne Severne Amerike. Fantastičan je to uspeh.
„A”: Rezultat je, verujemo, plod dugogodišnjeg rada.
S.D: Pre 15-tak godina smo uočili da će oplemenjivanje pšenice ići u nekoliko pravaca, pa smo ta ko pristupali i radi i na stvaranju novih sorti i triitikalea. Išli smo na tri fronta. Prvo, ogroman prinos za proizvodnju bioetanola, gde ni smo vodili računa o nikakvom kvalitetu. Zatim, tritikale koji se samo radi na tri mesta u svetu oplemenjivanje tritikalea na stvaranju sorti koje će biti upotre bljene za hleb i treći pravac za stočnu hranu. I kod tritikalea i kod pšenice smo to izdiferencirali u trenut u kada se nij puno govorilo da će nafta bi ti supstituisana.
 |
„A”: Bioetanol će, tvrdi se, preuzeti primat nad biodizelom ili prirodnim gasom.
S.D: Bioetanol je svakako perspektiva. Pogotovo što se za njegovu proizvodnju mogu koristiti otpaci, ostaci, sva slama, kukuruzovina, sve ono što ostane, što je organskog porekla, što može da se konvertuje u bioetanol. Za razliku od benzina i nafte njegovo sagorevanje nema nikakvih polutanata, zagađivača vazduha, što je praktično poenta sveta.
„A”: Ukazuje se da i stočari dobijaju proizvodnjom bioetanola.
S.D: Kod konverzie biomase odnosno zrna pšenice, kukuruza, tritikalea oslobođa se velika količina stočne hrane, koja je dobrog kvaliteta za sve vrste stoke. To je zapravo ta ogromna količina džibre koja ostaje nakon „destrilacie” bioetanola koja je deset puta veća količina u odnosu na bioetanol. Ona se samo malo rashladi, „ide” u takozvanu toplu hranu. Zamenom su veza „mokru, toplu” hranu, tu džibru, dobija se u tovu značajno veći procenat stočne mase.
„A”: Kakve su još prednosti proizvodnje goriva budućnosti?
S.D: Tokom proizvodnje oslobađa se CO2 kao još jedan sub proizvod. Sve je to dragoceno. Recimo samo to da je danas proizvodnja u fabrikama sokova nezamisliva bez CO2.
„A”: Imamoli dovoljno sirovine za proizvodnju bioetanola i upošljavanje celokupnog kapaciteta zrenjaninske fabrike?
S.D: Milion datih milion tona pšenice i 500.000 tona kukuruza neće biti problem. Iz jednog jedinog razloga Samo ako se pšenicom i kukuruzom zaseju površine koje svake godine u Srbiji ostaju u parlogu (a to je nivo od 250.000 hektara) imaćemo sirovinu. I aktiviranjem poljoprivredne proizvodnje i podizanjem pšenice na jedan viši nivo oslobodiće se površine koje će moći da se koristiti u tu svrhu. Pogotovo ćemo imati ako uzmemo u obzir da mi pet šest miliona tona biljnog materijala praktično uništavamo. Šta radimo sa kukuruzovinom, sa pšenicom. Malo je farmi ko e to balira u, briketiraju... da ne govorimo o šećernoj repi.
„A”: Bilo je, ali i ima tvrdnji da pšenica nije strateški proizvod.
S.D: Mislim da su takva nesuglasje između nas i ljudi iz negdašnjeg sastava resornog ministarstva prevaziđena. Nigde u svetu pšenica nije na slobodnom tržištu. Ona je strateški proizvod. Stručna javnost nema ništa protiv da se smanje površine pod pšenicom čak i do 500.000 hektara, što nikada nije bilo u Srbiji. Može, ali pod jednim uslovom da se obezbedi normalna vegetacija, agrotehničke mere ko e će obezbeđivati prinos od najmanje 3,5 tone u Srbiji, odnosno 4,.5 tone u Vojvodini. To će biti sa vim dovoljno čak i za izvoz. I da u ovu priču ne računam bioetanol.
„A”: Kako doći do toga?
S-D: Može, ukoliko se pšenici da certifikovano seme, 160 kilograma čistog azota u toku vege tacije, 50 kilograma fosfora, 50 kilograma kalijuma, zaštita useva. To neko mora da garantuje svakom ko proizvodi pšenicu. Znači, da se obezbede uslovi a mi potpisujemo da će sa te površine biti i pšenice za izvoz u količini od naj ma nje 250.000 tona, sa pola miliona hektara.
„A”: Trenutna slika ni izbliza nije takva.
S.D: Pšenica se gotovo i nedjubri. Jasnije, gde god nešto treba reduktovati, redukuje se na pšenici. Onda, kasni se sa setvom zbog kasnih hibrida kukuruza. Seljak seje zato što mora i čeka „Šta Bog da”. Poseje, pa šta bude. Kao da neznamo da je danas na svim svetkim berzama cena pšenice porala i da je nema nigde za ispod 200 dolara po toni. Ohrabruje saznanje da je ona postala industrijska biljka, izuzetna za proizvodnju bioetanola. Strateški će joj porasti nivo. Vredi se ovde upitati zašto je naš seljak za nju dobijao malu cenu a ona bila najskuplja u okolini. Pa, nema u širem okruženju nijedne zemlje koja nije više od nas subvencionisala proizvodnju.
„A”: Šta očekujete od nadležnih?
S.D: U agraru sam preko 30 godina i prvi put se pre neki dan dogodilo da sve nas, mogu reći relevantne činioce, počev od Instituta do zadružnih saveza pozovu nadležni u Ministarstvo poljoprivrede i pitaju nas šta valja činiti. To je već dobar znak. Imamo obećanje da je to samo prvi sasta nak. Ohrabruje to. B. Dr.
