GAJENJE BRESKVE

GAJENJE BRESKVE

Breskva, jedna od najpopularnijih voćnih vrsta u svetu, je znatno zastupljena u Evropi, Severnoj i Južnoj Americi, Australiji, Africi i Aziji, a gaji se u područjima sa umereno kontinentalnom klimom. Breskva vodi poreklo iz Kine, iako njeno naučno ime, Prunus persica, može da navede na zaključak da potiče iz Persije (Iran). Ona jeste u Evropu stigla iz Persije, ali se za nju znalo, i gajena je u Kini mnogo pre nego što je uopšte došla u Evropu. La Rue (1989.) navodi da je neko vreme breskva nosila naziv “persijska jabuka”, međutim, u kineskoj književnosti uzgajanje breskve se povezuje sa vremenom od 1000-te godine pre nove ere, “u knjizi poezije i pesama, u kojoj se opisuju cvetovi i stabla breskve sa zrelim plodovima”. Po svoj prilici, gajenje breskve u Kini prethodi pisanoj istoriji. Evropa je najveći proizvođjač breskve u svetu. Potom dolaze Severna Amerika (Kalifornija) i Azija. Od evropskih država, Italija je najveći proizvodač breskve. Na drugom mestu je Grčka, a zatim Španija i Francuska.

U pogledu proizvodnje breskve u Srbiji, po broju stabala breskva je na petom mestu, sa 4,27% ukupne površine pod ovom voćnom vrstom, iza šljive, jabuke, kruške i višnje. Tokom poslednjih 45 godina, broj stabala breskve bio je u stalnom porastu. Što se tiče ukupne proizvodnje i proizvodnje po stablu, situacija je gotovo identična, što je veoma dobar pokazatelj. Uvođenje breskve u proizvodni sastav gazdinstva obezbeđuje bolje i logičnije raspoređivanje ekonomskog rizika.

Breskva ima veoma kratak “formativni” period. Stabla breskve dostižu punu produktivnost u petoj i šestoj godini po sadnji. U dobrim agroekološkim uslovima obilno i redovno rađa (30-40 t/ha), što je više nego dovoljno, s obzirom na njen relativno kratak vek eksploatacije koji se kreće od 12 do 15 godina. Perspektive za gajenje breskve u Srbiji su veoma dobre, pod uslovom da se zone gajenja ograniče na lokalitete za koje se zna da su povoljni za uzgajanje ove kulture, kao što je oblast podunavlja (Smederevo, Grocka, Beograd i šira područja u toj oblasti). Bela Crkva, Sremska Mitrovica, Novi Sad, Subotica, Niš, Leskovac, Čačak, Prizren su takođe samo neka od najpoznatijih područja.

Pored izbora adekvatnog lokaliteta, podjednako je važno uzeti u obzir zahteve tržišta kome je proizvodnja namejena. Što se tiče tržišta voća za svežu upotrebu, akcenat se stavlja na obojenost plodova (svaka nijansa crvene se smatra dobrom), transportabilnost, trajnost i konzistentnost/ čvrstoću plodova. Zahtevi tržišta plodovima namenjenim prerađivačkoj industriji su slični, iako je obojenost opet u prvom planu (poželjno je da plodovi budu žute boje, bez primesa crvene koja se sliva u meso ispod pokožice ili oko koštice, da mezokarp bude čvrst i da ne podleže promenama tokom i nakon prerade, da plodovi imaju dobru transportabilnost, da se dobro čuvaju u skladištu).

PODIZANJE ZASADA

Postoji nekoliko veoma važnih faktora koje treba razmotriti prilikom izbora lokaliteta za gajenje breskve. Podizanje zasada je skupa i dugoročna investicija na koju utiče i veći broj spoljnih činilaca koji se ne mogu kontrolisati.

Vek eksploatacije zasada breskve je od 12 do 15 godina. Tokom tog perioda, zasad mora da ostvari prihod dovoljan za otplatu uloženog investicionog kapitala kao i za pokrivanje troškova za njegovu zamenu na istom mestu. Iz tog razloga je od presudnog značaja detaljna izrada plana po kome bi se preduzeli svi neophodni koraci za podizanje profitabilnog projekta.

Neka od ovih pitanja podrazumavaju sledeće segmente: dobar izbor lokaliteta u pogledu tipa zemljišta i orijentacije zasada, detalji u vezi sa prethodnim proizvodnim kulturama na tom mestu/ ponovna sadnja na istom mestu, potencijalne bolesti koje će se preneti iz prethodnog zasada; obratiti pažnju na vremenske uslove, topografiju terena u odnosu na terene u neposrednoj blizini, raspoloživost visoko kvalifikovane radne snage sposobne da odgovori visokim tehničkim zahtevima proizvodnje, postojanje adekvatne infrastrukture (putevi, hladnjače sa kontrolisanom atmosferom za brzo hlađenje i skladištenje plodova pre plasiranja na tržište), i tome slično. Verovatno najvažniji ograničavajući faktor izvan čovekove kontrole, su klimatski uslovi određenog područja.

KLIMATSKI USLOVI

Breskva je najosetljivija vocna vrsta u poredenju sa ostalim vocnim vrstama. Parcela ne sme da bude na mestu koje je izloženo jačim mrazevima tokom zime ili proleća, kada su moguća oštećenja cvetova ili tek zametnutih plodova. Istovremeno, neophodno je da temperatura u zasadu bude ispod 70C izvesno vreme tokom perioda mirovanja, kako bi se zadovoljili uslovi jarovizacije neophodne za normalno zametanje plodova i rast u narednom vegetacionom periodu.

Da li će gajenje breskve biti uspešno ili ne, zavisi od učestalosti i jačine mrazeva tokom jeseni, zime i proleća. Produženi periodi toplog vremena u jesen praćeni preobilnim padavinama mogu odložiti proces sazrevanja stabala, čime se stvaraju uslovi za ozbiljnija oštećenja tokom zime, i to ne samo cvetnih pupoljaka već i samih stabala.

Tokom perioda mirovanja, stabla breskve podnose teperature i do -26,60C bez ozbiljnijih oštećenja. Medutim, usled naleta toplijeg vremena, koren stabla počinje da upija vodu, razblažujući koncentraciju ćelijskog soka. Tkivo ksilema se ispunjava vodom, i biljka postaje ekstremno osetljiva na nagli pad temperature. Temperature ispod tačke smrzavanja su najčešće posledica inverzije temperature vazduha. Delovi parcele u udolici su podložnije oštećenjima od mrazeva jer se hladan, gušći vazduh tu spušta i duže vreme zadržava, pogotovu kada je vazdušna drenaža otežana zbog šumaraka ili građevinskih objekata.

Otpornost pupoljaka na niske temperature zavisi od faze fenološkog razvoja. Pupoljci u početnoj fazi bubrenja će bolje podnositi niže temperature nego pupoljci u periodu punog cvetanja. Kao što je prikazano u tabeli 1, prvi red brojeva odnosi se na temperature koje će prouzrokovati odumiranje 10% pupoljaka u datoj fenološkoj fazi razvoja pupoljaka. U drugom redu su date temperature koje će prouzrokovati odumiranje 90% pupoljaka u datoj razvojnoj fazi. Prilikom određivanja lokaliteta za gajenje breskve veoma je važno uzeti u obzir činjenicu da temperatura raste sa visinom. Nadmorska visina nije toliko značajna koliko uzdignutost terena na kome je zasad, u odnosu na okruženje u neposrednoj blizini. Čak i najneznatnija temperaturna razlika može se, a često tako i biva, značajno odraziti na preživljavanje cvetnih pupoljaka, a samim tim i na potencijalne prinose.

Tabela:Kritične niske temperature po fazama razvoja pupoljaka kod breskve.

Breskve izdrže zimske mrazeve, zavisno od porekla sorte, podloge, klime i zemljišta, u pripremnoj fazi -17 do -19C0 u fiziološkoj -23 do - 27,3C0 i u prinudnoj fazi zimskog odmora - 6 do - 120C. U kruni i na stablu breskve je najizdržljiviji na mraz kambijum ispod debele kore, a najosetljivji su prema mrazu plodnici tučkova u cvetnim pupoljcima.

Zatvoren cvet u kruničnim listićima izdrži kratkotrajne kasne mrazeve -3 do - 5C0; otvoren cvet izdrži -2,2 do -3C0 i zatvoren cvet u čašičnim listićima izdrži - 4 do -5,5C0. Zametnuti plodovi veličine lešnika (na prvoj etapi razvitka) izdrže mrazeve - l,0 do -l,7C0.

Koren bresaka je prilično osetljiv na mrazeve. Porasni koren izmrzava na - 4- do -50C; skeletni na - 0 do -12C0, i to zavisi od njegovog rasporeda u zemlji i debljine korena njemu, a usisni koren promrzava na na – 1,5 do - 50C

Izdržljivost breskve prema suši

Većina krupnoplodnih sorti bresaka su osetjive na sušu. Prema suši su osetljive sorte bresaka žutog mesa srednje kasnog i kasnog zrenja od belomesnatih sorti ranog i srednje ranog zrenja. Posebno su osetljive nove žuto mesnate američke sorte na dužu sušu u julu i avgustu, te u takvim uslovima često rađaju periodično ili daju vrlo niske prinose, a plodove sitne i slabog kvaliteta.

Suša nanosi veliku štetu breskvama za vreme cvetanja i zametanja plodova, a zatim za vreme nalivanja plodova (na mesec dana pre početka zrenja), te za vreme zrenja izaziva prevremeno kod nekih sorata otpadanje zrelih plodova.

Prosečan godišnji nivo padavina za područja koja se smatraju najpogodnijim za uzgajanje breskve kreću se od 556 mm (Palić-Subotica) do nešto manje od 716 mm (Kraljevo) po svoj prilici, ove količine padavina mogu biti dovoljne za održavanje visoke produktivnost zasada na parcelama na kojima se primenjuju adekvatne pomotehničke i agrotehničke mere. Faktori kao što su količina padavina, preobilna rodnost i izvesne karakteristike zemljišta (poroznost i vododržni kapacitet) mogu lako da dovedu do nedostatka vlage i postanu ograničavajući faktor u pogledu ostvarivanja proizvodnih ciljeva. Dodatno navodnjavanje može biti potrebno, naročito u najkritičnijim fazama rasta i razvoja ploda.

Slike: 1,2,3,4,5 i 6 - Fenološke faze razvoja breskve

MORFOLOŠKE OSOBINE BRESKVE

Drvo breskve izraste 2 – 5, izuzetno 9m u visinu, a prečnik krune dostiže 3 – 7m. Breskve imaju tipične oblike krune u svake sorte. Postoje sorte sa okruglom, široko okruglom, pljosnatom, ređe kupastom i piramidalnom krunom. U mladih stabala kruna je gusta, a u starih je obično retka.

Rodne grančice bresaka.
Breskve donose glavni rod na mešovitim grančicama. Do početka pune rodnosti neke sorte rode i na prevremenim grančicama, a posle delimičnog promrzavanja rodnih pupoljaka i na majskim kiticama.
Vodopije se ostavljaju za zamenu starijih, promrzlih, delimično povređenih grana u kruni breskve. U ostalim slučajevima one se režu u osnovi.

Pupoljci.
Na kolencima mešovitih grančica i prevremenih grančica razvijaju se po dva sa strane – cvetna i jedan između njih – vegetativni pupoljak, a na majskim kiticama po dva do pet, zbijenih pri vrhu sa strane, su cvetni, a vršni je vegetativni (porasni); u cvetne grančice se razvijaju sa strane 5 – 8 cvetnih, a vršni je porasni; na slamastim grančicama, koje se retko zadržavaju u kruni za rod posle rezidbe, razvijaju se pojedinačni cvetni ili porasni pupoljci na kolencima.
Cvetni pupoljci se ravnomerno razvijaju, po celoj dužini mešovite grančice u vecini sorti bresaka, ređe se razvijaju samo po sredini ili pri vrhu ili u donjoj trećini. Njihovo formiranje zavisi prvenstveno od sorte, ali nije isključen uticaj ekoloških činilaca (klima i zemljište).

Listovi.
Listovi bresaka se razvijaju na mladarima u spiralnom rasporedu na kolencima. Oni se nalaze na kratkim peteljkama. Liske im izrastu u dužinu 4 – 7 cm, a u širinu 2 – 3 cm, sa nazubljenim obodom i u nekih sorti su naborane. U osnovi liske, u većini sorti, razvijaju se 3 – 8 bubrežastih ili loptastih žlezdica crvenkaste ili žućkaste boje.

Cvet.
Iz jednog pupoljka najcešće se razvija samo jedan, ređe dva cveta. Postoje sorte sa zvonastim i sorte sa ružastim cvetovima. Zvonasti cvetovi imaju sitnije i uspravne krunične listiće, a ružasti imaju krupnije i povijene krunične listiće crvenkaste boje. Neke ukrasne forme imaju punčaste (pune cvetove brojnim kruničnim listićima) svetlocrvene boje, koje imaju po tri tučka u jednom cvetu. U ostalih sorti cvet ima kratku peteljku, ložu i na njoj 5 čašičnih, 5 kruničnih listića, 28 – 42 prašnika i po 1, rede 2 tučka. U većine sorti žig tučka se nalazi u ravnini antera prašnika. Plodnik tučka je maljav u pravih bresaka, a bez malja je u nektarina.

Plod.
Svaka sorta bresaka ima tipičan oblik i krupnoću ploda. Najveći broj sorti imaju okrugle, izduženo okrugle, tikvičaste ili izdužene sa povijenim vrhom, a ređe neke sorte imaju pljosnate plodove. Razne sorte bresaka imaju plodove različite veličine – sitne 60 – 70 g, srednje krupne 70 – 90g, krupne 100 – 190g, i vrlo krupne preko 200 grama. Plod breskve je prava koštunica. Njega deli na dva nejednaka dela trbušni šav po dužini. On je sastavljen iz kratke peteljke, pokožice, mesa i koštice. Pokožica je krem boje u belomesnatih, a u žutomesnatih je žuta, narandžasta, bledožuta sa crvenim prelivom. Ona je maljava u bresaka, a glatka je u nektarina.Lako se odvaja od mesa ploda u punoj zrelosti ili posle blanširanja.
Meso ploda u belomesnatih sorti je krem boje, a u žutomesnatih je žuto, zlatnožuto, cilibarno ili narandžasto, protkano crvenim ili ružičastim žilicama, a rumeno oko koštice. Ono je u nekih sorti čvrsto, često i gumeasto, a u većini sorti je sočno, mekano, slatko – kiselo – slatko i vrlo prijatne arome. Koštica je izbrazdana izuvijanim brazdicama sa ponekim većim udubljenjem u pojedinim žljebovima. Ima oštar ili zaobljen vrh, dok je osnova malo zaobljena. Ona se u nekih sorti lako odvama od mesa, a u nekih se delimično odvaja ili je srasla s mesom. Prva grupa sorti se zovu cepače, a druga gloduše.

Koren breskve je mesnat, žut sa cimetastom nijansom ili je pokriven sa ljubičastom nijansom, razgranat i žiličast. Raste pretežno u površinskim slojevima zemlje na dubini 20 – 60 sm, što zavisi od sastava zemljišta. Ima jaku apsorpcionu moć.

BIOLOŠKE OSOBINE BRESKVE

Rodnost.
Drvo breskve prorodi u 3 – 4. godini posle sadnje. Njegova rentabilna rodnost traje, zavisno od sorte, podloge, zemljišta i klime, 12 – 25 godina. Danas selekcionari stvaraju u svetu mnogobrojne nove sorte bresaka, koje su rodnije i daju kvalitetnije plodove rentabilnije su za gajenje, te zbog toga treba što pre zamenjivati stare sorte u proizvodnji sa novim, a najkasnije posle 12 – 15 godine korišćenja breskvika.

Prinosi.,br> Drvo breskve u punoj rodnosti daje 30-60 kg kvalitetnih plodova. Izuzetno razvijena stabla breskve iz semena rode i po 200-300 kg plodova za industrijsku preradu (sokovi) ili za proizvodnju rakije. Na plantažama u našoj zemlji postignuti su prinosi na srednje plodnom zemljištu 12 – 24.000 kg po hektaru. U sušnim rejonima, bez mogućnosti za navodnjavanje, prinosi u bresaka su promeljivi i obično se proizvodnja breskve nalazi na donjoj granici rentabilnosti.

Porast i razvitak breskve.
U prvoj godini posle sadnje drvo breskve ima prilično slab priraštaj mladara. Naročito je oslabljen priraštaj u breskve posle kasne prolećne sadnje u krajevima sa povremenom sušom, bez mogućnosti za navodnjavanje plantaže. Jači prirast se javlja od druge do pete godine posle sadnje. Radi toga u tim godinama treba posevetiti veću pažnju oko formiranja krune i rezidbe bresaka.

Vegetacija u breskve.
Vegetacija u breskve počinje listanjem i cvetanjem. Ovim životni proseci odvijaju se u nekim godinama istovremeno, izuzetno se odvija ranije listanje, odnosno ranije cvetanje. Listanje i cvetanje se odvijaju sa porastom srednje dnevne temperature u breskviku preko 8 - 100C u trajanju od 15 do 22 dana, računatih od 1.februara tekuće godine.

Cvetanje.
Breskve cvetaju najčešce kod srednjih dnevnih temperatura 9,3 – 13,8C0. Cvetanje im traje, zavisno od temperature, sorte, podloge, starosti stabala, izloženosti suncu i strmini položaja, od 6 do 26 dana. Breskve znatno duže cvetaju posle jače suše u prethodnoj vegetaciji, posle delimičnog promrzavanja rodnih pupoljaka i u mladih stabala, koja su na početku rodnosti. Sume temperature cvetanja su 167,0 – 273,80C.

Oprašivanje i oplodnja u bresaka.
Većina sorti bresaka su samooplodne. U nekih se sorti oprašuju žigovi pri otvaranju cvetova, a ređe, ukoliko su rasprsle antere, u zatvorenom cvetu. Većina proizvođača bresaka je zapazila da se razvijaju krupniji i lepše obojeni plodovi posle oprašivanja cvetova sa cvetnim prahom drugih sorti, koji prenose pčele i drugi insekti za vreme cvetanja. U naprednim zemljama u breskvik se unose košnice sa pčelama, u cilju potpunije oplodnje cvetova za vreme cvetanja.
Pri tome su zapaženi i veći i kvalitetniji prinosi bresaka. Oplodnja u cvetovima bresaka se odvija 20-48 sati posle oprašivanja po toplom i sunčanom vremenu. Iz 100 oprašenih cvetova razvija se u samooplodnih sorti 40 – 80, a u stranooplodnih 15 – 30 plodova. Zbog toga je potrebno više radne snage utrošiti na proređivanje plodova u privih sorti bresaka, što poskupljuje njihovu proizvodnju.

Razvitak plodova u breskve.
Plodovi bresaka se razvijaju iz oplođenih cvetova, izuzetno u nekih sorti partenokarpno (bez oplodnje). Oni u svom razvitku prolaze kroz više etapa.

-U prvoj etapi
ćelije se intenzivno umnožavaju mitotičnom deobom u zametnutom (zavezanom) plodu. Ona traje, zavisno od sorte i uslova uspevanja breskve, 3 – 5 nedelja; u sorti ranog zrenja je kraća, a u sorti kasnog zrenja je duža. Za vreme ove etape drvo breskve treba da je obezbeđeno sa potrebnim azotnim, fosrofnim i kalijumovim đubrivima. Vrši se proređivanje plodova.
-U drugoj etapi
se izdvajaju po funkciji pojedini slojevi ćelija u tkiva. Počinju da se ocrtavaju pojedini slojevi budućeg mesnog dela ploda i uvećavaju se delovi budućeg semena. Ova etapa traje, zavisno od sorte, 3 – 4 nedelje. U ovoj etapi razvitka plodova treba izvršiti poslednje dopunsko proređivanje plodova, ako je u prvom proređivanju ostavljeno mnogo na pojedinim grančicama.
-U trećoj etapi
nastaje naglo povećavanje zapremine ćelija i parnhimskog tkiva u mesnatom delu plodova, u kome se nagomilavaju rezervne hranljive materije (skrob, encimi,vitamini, kiseline, glikozidi, protopektini, mineralne materije, hormoni rasta i dr.). Duža suša u to vreme smanjuje mesnati deo ploda, a koštice su krupnije. Plodovi ostaju sitni i lošeg su ukusa. Mesnati deo ploda u to vreme ima veliku sposobnost porasta. Jedno zalivanje u to vreme povećava težinu plodova za 30% u odnosu na nezalivane breskve. Ova etapa traje oko mesec dana.
-U četvrtoj etapi
od skroba i drugih rezervnih materija postaju šeceri, boje, mirisi i li jednostavno rečeno, plod počinje da sazreva. Ova etapa je otegnuta u sorti ranog zrenja i traje oko 15 – 20 dana, a u sorti kasnog zrenja je znatno kraća. U ovoj etapi se menja zelena boja plodova u krem ili narandžastu. Za dalja tržišta i za kompote plodove treba brati u ovoj etapi.
-U petoj etapi
protopektin se hidrolizira na pektin. Zidovi mesnatog dela ploda omekšavaju, plod postaje mekan i nesposoban za duži transport i za duže čuvanje. Na kraju ove etape plod potamni, a u mesnatom delu se stvara alkohol, naročito oko koštice. Ova se etapa razvitka plodova naziva još i odumiranje plodova (prezrelost). Ona je znatno kraća na povišenoj temperaturi u sorti ranog zrenja, a u duža je u sorti kasnog zrenja na temperaturi oko nule.

Prema trajanju razvitka plodova breskve se dele na: vrlo rane (koje sazrevaju — sredinom juna), a plod im se razvija 65—75 dana, srednje rane 80-90 dana, srednje kasne 90-120 dana, kasne 130-140 dana i vrlo kasne preko 150 dana.

Lastarenje.
Brzi porast mladara u breskve zapaža se 10—15 dana posle cvetanja. Intenzivan porast mladara u rodnog drveta breskve traje 40-60 dana, a u mladih stabala često do kraja avgusta. Kasni porast mladara može biti štetan u rejonima gde zima počinje rano. Oni obično promrzavaju od mraza u toku zime. Osim štetnosti od izmrzavanja, stabla sa produženim periodom porasta mladara kasnije prorodevaju, a pritom se na njima obrazuju malobrojni rodni pupuljci. U cilju ubrzavanja završetka porasta i zdrvenjivanja mladari se u takvim uslovima zakidaju u avgustu ili krajem jula, a breskve se prihranjuju fosfornim đubrivima ili se u to vreme oni povijaju.

Obrazovanje cvetnih začetaka u pupoljcima bresaka.
Na kolencima mladara uvećavaju se po dva postrana pupoljka u pazuhu lista. U njima se obrazuju cvetni začeci od 20. jula, ređe od početka avgusta, pa sve do kraja avgusta ili početka septembra. Oni se prvo obrazuju u pupoljcima na sredini mladara, a najkasnije na prevremenim grančicama. Posle toga oni se povećavaju sve do zimskog odmora njihovog porasta u trajanju 3—5 nedelja.

Na mladaru u porastu obrazuju se retki cvetni pupoljci. Za ovaj proces breskve troše velike količine azota, fosfora i kalijuma, te ih u to vreme treba obezbediti đubrenjem na mesec dana pre početka njihovog obrazovanja. Kasno prihranjivanje azotnim đubrivom produže porast mladara, time se odlaže početak obrazovanja rodnih pupoljaka.

Breskve ulaze u zimski odmor sa obrazovanim začecima prašnikovih kesica i svih delova tučkova, a u povoljnim godinama i sa začetkom semenog pupoljka u plodniku.

Listopad.
Skraćivanjem dana i padom srednje dnevne temperature pri kraju jeseni, asimilacija lista breskve postepeno slabi. Iz lista, se, u to vreme povlače rastvorijivi oblici mineralnih soli i organskih materija, a nagomilavaju se soli kalcijuma i silicijuma. List požuti ili pocrveni i postepeno otpada. Sunđerast sloj na grani izmedu peteljke i grančice se sasušuje i list pod sopstvenim teretom otpada. Listovi prvo otpadaju na majskim kiticama u unutrašnjosti krune u rodnog stabla, a najdocnije otpada sa prevremenih grančica i vodopija u rodih stabala. Posle listopada, drvo breskve ulazi u zimski odmor.

Zimski odmor breskve.
Drvo breskve u zimskom odmoru prolazi kroz pripremnu, fiziolosku i prinudnu fazu.
Pripremna faza traje, u većini naših rejona, od oktobra do početka decembra; fiziološka faza traje od početka decembra do kraja druge dekade februara, izuzetno nekih godina, do kraja marta; prinudna faza drveta breskve traje od kraja februara pa sve do sredine aprila, ređe do kraja marta.

Prihranjivanje azotnim đubrivima treba da se obavi na mesec dana pre početka cvetanja bresaka.
Breskve se režu u prinudnoj fazi zimskog odmora, u rejonima gde se pojavljuju jači mrazevi.

Period dozrevanja semena.
Seme breskve dozreva za proklijavanje u poluvlažnom supstratu (čist rečni pesak ili zemlja), na temperaturi 3-70C u trajanju 120—150 dana (4-5 meseci). Posle dozrevanja, seme breskve proklijava u poluvlažnom pesku ili u zemiji na temperaturi 12—180C u roku od 10—15 dana.

ISTORIJA PARCELE NA KOJOJ SE PODIŽE ZASAD

Poznavanje istorijske prošlosti parcele u pogledu vrsta koje su na njoj gajene u prethodnim godinama nam daje indikaciju o predviđanju potencijalnih faktora rizika (štetočine, oboljenja, korov, produktivnost) u zasadu koji se postavlja. Sadnja iste voćne vrste tokom više godina može prouzrokovati značajne i nesavladive teškoće, usled obrazovanja specificnih uslova “mikro-ekosistema” sredine koji su uglavnom posledica gajenja samo jedne iste vrste koje podrazumevaju primenu istovetnih agrotehnickih mera održavanja zasada. Zapravo, usled suzbijanja istih štetočina identičnim preparatima tokom više decenija vrlo je moguće da su se obrazovale populacije štetočina koje su razvile potpunu rezistentnost na preparate predvidene planom za zaštitu od štetočina.

Na takvim parcelama stabla su manje bujna, slabo radaju, a zastupljenost štetočina i oboljenja je visoka. Da bi se izbegli brojni problemi, najbolje je na takvim parcelama ne podizati voćnjak neposredno nakon krčenja prethodnog zasada, već tokom nekoliko godina rotirati površinske useve, kao što su kukuruz, raž, sudanska trava, šecerna repa i druge useve koji zahtevaju godišnju kultivaciju.

Obradom zemljišta odstraniće se ostaci korenovog sistema prethodnih zasada, čime će se sniziti stepen zastupljenosti primarnih izazivača zaraze velikog broja oboljenja koja se prenose putem zemljišta. Obradom zemljišta će se izmeniti struktura nematoda, eliminisaće se u potpunosti prisustvo primarnih izazivača izvesnih štetočina, kao što je breskvin smotavac i oboljenja poput truleži plodova .

Fumigacija zemljišta, kao mera obrade zemljišta pre sadnje, je efikasan postupak u suzbijanju nematoda, korova, insekata i nekih oboljenja. Fumigaciju bi trebalo obaviti krajem leta, nakon što se zemlja preore ili rigoluje, ili u jesen, kada je zemljište prilično suvo, ali jos uvek dovoljno toplo da osigura efikasnost preparata.

NAGIB

Jedan od važnih faktora na koje treba obratiti pažnju je nagib i njegova geografska ekspozicija ili orijentacija nagiba. Na brdovitim terenima sa blagim nagibom vazdušna drenaža kao i drenaža zemljišta su dobri.

Geografska orijentacija zasada je odgovorna za stvaranje mikro-klimatskih uslova koji mogu da utiču na osetljivost stabala na zimske mrazeve i opstanak biljke, početak vegetacije u proleće, cvetanje, potencijal rodnosti i vreme punog sazrevanja plodova. Parcele sa južnom ili jugozapadnom ekspozicijom se u proleče brže zagrevaju, podstičući ranije kretanje vegetacije, što može dovesti do povećane osetljivosti pupoljaka na rane prolećne mrazeve i rezultirati u manjim ili većim gubicima u prinosima. Što se tiče prednosti, plodovi koji se uzgajaju na terenima usmerenim ka zapadu sazrevaju nekoliko dana pre ostalih, što mogućava postizanje više cene na tržištu. Na lokalitetima gde su rani prolećni mrazevi normalna pojava, izbor severne strane predstavlja najbolje rešenje.

Zaista, stabla će se malo duže zadržati u periodu mirovaja, ali će zato većina pupoljaka ostati u dobrom, vitalnom stanju, sa visokim potencijalom za zametanje plodova i redovnije plodonošenje. Na takvim terenima, gubitak u prinosima je pre povremena nego stalna godišnja pojava.

Za uspevanje bresaka najpovoljniji su rejoni sa dosta osunčavanja preko leta, sa stabilnom temperaturom u toku vegetacije, u proleće i preko zime, gde ne pada temperatura preko -22 do -25 stepeni C. Najpovoljniji su rejoni sa srednjom dnevnom temperaturom za vreme razvitka i zrenja plodova od 18-23 stepena C. Ako sazrevaju pri nižim temperaturama, onda su im plodovi kiseli, u nekih sorti i bljutavi, bez arome, a pri sazrevanju preko 27 stepeni C, postaju brašnjavi i bljutavi. Ako plodovi bresaka sazrevaju za vreme visokih temperatura, zrenje je tako brzo da skoro preko noći sazru i smekšaju, te ubrzo gube sposobnost za dalji transport. Na taj način su proizvođači izloženi velikim gubicima u proizvodnji bresaka. Zbog toga, pri planiranju podizanja plantaža bresaka treba analizirati desetogodišnji prosek srednjih i maksimalnih temperatura na najbližoj meteorološkoj stanici u tom kraju i prema tome izvršiti izbor bresaka čije je zrenje pre, ili posle pojave tih visokih temperatura.

IZBOR MESTA ZA PODIZANJE VOĆNJAKA

Pravilan izbor mesta za podizanje voćnjaka uključuje:

ODABIR POLOŽAJA-
Za normalan rast i razvitak voćaka, budući zasad bi trebao da ima u toku cele godine dovoljne količine sunčeve svetlosti, lagano strujanje vazduha-vazdušnu drenažu i da je zaštićen od dominantnih toplih i hladnih vetrova. Posebnu opasnost predstavlja podizanje voćnjaka u zoni vazdušnih bara gde dolazi do stagniranja hladnih vazdušnih masa i do inverzije temperatura.

EKSPOZICIJA TERENA (okrenutost stranama sveta)-
Južna ekspozicija u našim uslovima je najtoplija, te se na njoj pojavljuju najviše temperature vazduha i zemljišta, u proleće se brzo oslobađa snega, ranije kreće vegetacija, ali ima najmanje zalihe vode, a ujedno su isparavanja najveća.
Suprotno južnoj, severna ekspozicija je najhladnija, na njoj se pojavljuju najniže temperature vazduha i zemljišta.
Na zapadnoj strani(naročito jugozapadnoj) oscilacije temperature su brže i veće, nego na istočnoj, jer se zapadna strana brže hladi po zalasku sunca.

INKLINACIJA(PAD)TERENA
(odnos izmđu visinske razlike dve tačke na terenu i horizontalnog rastojanja između tih tačaka)-
Vrlo je bitna kod iskorištavanja zemljišta. Tako zemljišta 0-5 stepeni inklinacije, normalno se iskorištavaju kada su u pitanju voćnjaci (ravni tereni), 5-15 stepeni potrebna je obrada po izohipsama 15-30 stepeni, obavezno je trasiranje za podizanje voćnjaka, dok veće od 30 stepeni u obzir dolaze samo šume i travnjaci.

Za uspevanje bresaka su najpodesniji južni, jugoistočni položaji, izuzetno u rejonima sa dugim osunčavanjem preko leta, mogu se koristiti zapadni i čak severni položaji, a tzreba izbegavati jugozapadne položaje u rejonima sa jakim mrazevima u drugoj polovini zime. Ovi položaji treba da su sa padom strmine 5-8 stepeni.Veće strmine mogu se pre sadnje terasirati.

ZEMLJIŠTE ZA UZGOJ BRESKVE

Breskva se može gajiti na raznim tipovima zemljišta, pod uslovom da se za svaki tip zemljišta koristi adekvatna podloga. Što se tiče koštičavih voćnih vrsta, najbolji rezultati se postižu na dobro propustljivoj, dubokoj peskovitoj ilovači, sa niskim salinitetom (nizak alkalinitet) i sa optimalnim pH vrednostima između 6 i 7.

Breskve suosetljive na prisustvo soli u zemljištu. Naročito su osetljive prema slanoj prašini, koju vetar nanosi na list, kada duva sa mora prema kopnu.

Breskve na krečnom zemljištu, na podlozi od breskve iz semena i na dženarici, pate od hloroze u rejonima sa visokom temperaturom preko leta i za vreme duže suše. One nešto bolje podnose krečna zemljišta, u takvim uslovima, na podlozi od gorkog badema.

Breskve imaju veliku potrebu za azotom, fosforom, kalijumom, magnezijumom i drugim elementima. Posebno imaju velike potrebe za azotom koga ugrađuju u mnogobrojne cvetne pupoljke i bujne letoraste, a zatim u jezgro semenki. Azotna đubriva se dodaju na mesec dana pred cvetanje, zatim pred junsko otpadanje u vidu prihranjivanja, a najkasnije na mesec dana pred zrenje kasno zrelih sorti i na mesec dana pred početak obrazovanja cvetnih začetaka. Kasno prihranjivanje azotnim đubrivima odlaže početak zrenja, a u ranih sorti se pojavljuje u otegnuto zrenje u kruni, što nanosi velike štete u samoj proizvodnji, jer se gubi na ceni, kvalitetu plodova i utrošku radne snage oko berbe plodova u više navrata, a produžuje i vegetaciju. U to vreme breskve treba obezbediti sa dovoljno fosfora i kalijuma.

Za uspevanje bresaka su najpovoljniji laki tipovi zemljišta (ilovasto peskovito, ili peskovito ilovasto zemljište) sa niskim nivoom podzemnih voda. Teški tipovi zemljišta, a naročito podzoli sa nepropusnim slojem, nepodesni su za gajenje bresaka bez prethodne melioracije. Teški tipovi zemljišta popravljaju se sa obilnijim đubrenjem sa stajnjakom i dubokom obradom zemlje; podzoli se popravljaju dubokom obradom koja uništava nepropusni sloj, obilnijim đubrenjem sa stajnjakom i dodavanjem kreča (kalcifikacijom) prema hidrolitifikom aciditetu, do neutralizacije štetnih kiselina.

Za uspevanje bresaka su najpovoljnija zemljišta sa plodnim oraničnim slojem dubokim najmanje 60-70 sm, a nivo podzemne vode najbliži za vreme maksimalnog vodostaja 1,5-2 m. Krečna zemljišta mogu se koristiti za gajenje bresaka samo na podlozi od gorkog badema. Breskve se mogu gajiti i na peskovitom zemljištu.

Zemljište, posle krčenja bresaka, kajsija, ili drugih koštičavih kultura, može se koristiti za gajenje bresaka tek posle odmora od 7-9 godina. Za to vreme treba na njemu sejati detelinu, lucerku i okopavine. Na takvom zemljištu breskva se može saditi i ranije, ali najmanje 3 godine posle krčenja starog zasada, s tim da se breskva kalemi na drugu podlogu u odnosu na raniju. Ako je zasad ranije sađen na podlozi od vinogradarske breskve, pri ponovnom podizanju breskvika, treba da se uzme podloga od badema, ili dženarike.

Uopšteno govoreći, voćna stabla ne podnose slabo drenirana zemljišta (glineni horizont, nabijenost zemljišta kao posledica višegodišnje intenzivne obrade i tretiranja zemljišta, itd.) što za posledicu ima zabarivanje, zasićenost zemljišta vodom, naročito u toku vegetacije. Glineni nepropustljivi horizont je sloj materijala nalik steni, i može biti debljine od 20 – 150 cm. Ovaj sloj je kao beton koji onemogućava drenažu. Ukoliko se nalazi u površinskom sloju zemljišta, na dubini od najviše 120 cm, treba ga razbiti rigolatorom. Kada se jednom taj nepropustivi sloj razbije, ne dolazi do njegovog ponovnog formiranja tako da nije neophodno ponoviti postupak. Dubokim oranjem se poboljšava situacija nastala kao posledica nabijenosti zemljišta ili prisustva nepropustivog sloja gline. Drenaža zemljišta se može poboljšati postavjanjem drenažnih cevi ili sadnjom na uzdignutim lejama. Kod drenažnog sistema cevi treba postaviti pod nagibom tako da se suvišna voda usmerava prema perforiranim cevima, a potom se gravitacionom silom odvodi od korena biljke u odvodne kanale. Ovaj postupak zahteva dobru stručnotehničku osposobljenost, a često predstavlja i prilično skupu investiciju.

Održavanje cevi u “protočnom stanju“ bez prisustva zemlje i drugog otpada može da bude po priličan izazov. Drugi, sasvim uspešan metod, je sadnja ’na uzdignutim lejama.

Leje se uzdignu za oko 50 cm od površine zemljišta dovoljno da se masa korenovog sistema izdigne iznad nivoa podzemnih voda čime se izbegava potencijalni problem truleži korena. Pod ovim sistemom gajenja postavljanje sistema za navodnjavanje je apsolutni imperativ, jer zemljište na uzdignutim lejama se brzo isušuje.

IZBOR I ODRŽAVANJE SADNOG MATERIJALA

Dobar, vitalan i zdrav sadni materijal ne znači ništa drugo do u svakom pogledu dobar i profitabilan zasad. Drugim rečima, ne treba štedeti novac kada se dode do sadnica dobrog kvaliteta. Nabavka sadnica ispravnog zdravstvenog statusa je inicijalna investicija koja se dâ lako opravdati, a obezbeđuje otplaćivanje ulaganja tokom čitavog perioda eksploatacije zasada.

Dobro razvijene sadnice breskve su srednje visine, prečnika 2 – 2,5 cm, sa dobro razvijenim prevremenim grančicama. Sadnice sa većim prečnikom su takođe dobre, ukoliko su adekvatno održavane i nemaju oštećenja od niskih temperatura nastalih kako u polju tako i u skladištu. Velika je verovatnoća da ce sadnice manjeg prečnika debla imati veći procenat izumiranja nakon sadnje i, zbog nedostatka vitalnosti i snage da prevaziđu stres nakon presađivanja, naročito ako se sadnja obavlja na suvom zemljištu pod susnim uslovima u godini sadnje.

Sadnice se obično vade iz zemlje u jesen, i mogu se odmah saditi u polje ili se stavljaju u skladište. Sadnice se, takođe, mogu “utrapiti” do sadnje. Kada se sadnice stavljaju u trap, postavljaju se u “rovove” na mestima dobro zaštićenim od vetra, i sa zemljištem koje ima dobru drenažu. Preporučuje se trapljenje na severnim stranama, kako bi se sprečio preran prekid zimskog mirovanja u rano proleće. Iz istog razloga, vrhovi sadnica treba da budu okrenuti prema jugu. Spojno mesto kao i veći deo debla treba dobro pokriti zemljom kako bi se sprečilo eventualno izmrzavanje tokom zime. U ovim trapovima sadnice mogu ostati dobar deo proleća, do vremena presađivanja na stalno mesto.

ODREĐIVANJE SISTEMA UZGOJA

Pored očiglenih faktora sredine, planiranje i određivanje sistema uzgoja zasada je velikim delom uslovljeno stepenom tehničke, hortikulturne osposobljenosti proizvodjača i njihove “sigurnosne zone” gde se oni osećaju sposobnim da udovolje visokim tehničkim zahtevima proizvodnog sistema.

Cilj određivanja sistema uzgoja je u tome da se obezbedi maksimalna izloženost sunčevim zracima jer je to neophodno da bi se obezbedilo formiranje dobro razvijenih cvetnih pupoljaka, visoko kvalitetnih plodova i dobre produktivnosti. Uopšteno govoreći, zasadi breskve se mogu svrstati u tri kategorije: zasadi sa manjom gustinom sadnje, zasadi sa srednjom gustinom sadnje i oni sa gustom sadnjom.

Zasadi sa standardnom gustinom sadnje

Za zasade sa standardnom gustinom sadnje karakteristično je veće međuredno rastojanje, kao i rastojanje unutar reda. Sa istorijske tačke gledišta, najrasprostranjeniji uzgojni oblik je „kotlasta kruna” ili “vaza”, pri kome je razmak sadnje od 5 x 5 do 6 x 6 m. Takav uzgojni oblik zahteva veliki prostor, obezbeđuje prostranu otvorenu krunu koja je dobro osunčena. Ovaj uzgojni oblik pogoduje naročito sortama koje same po sebi imaju izraženu bujnost i produktivnost, i koje traže veliki prostor za rast. Stabla gajena pod ovim uzgojnim oblikom daju plodove odličnog kvaliteta.

Zasadi sa srednjom gustinom sadnje

Zasade sa srednjom gustinom sadnje karakteriše potreba za manjim prostorom, sa tendencijom povećanja produktivnosti stabala u prvim godinama po sadnji. Postoji nekolicina uzgojnih oblika koji spadaju u ovu kategoriju. Jedan od najčešćih predstavlja kombinaciju standardnog uzgojnog oblika „kotlaste krune“sa manjim rastojanjem unutar reda, obicno 3 x 4 m, a glavne skeletne grane se formiraju tako da imaju tendenciju uspravnog rasta. Ovaj uzgojni oblik izuzetno pogoduje sortama slabe bujnosti, ili stablima posadenim na zemljištima sa relativno malom količinom hranljivih materija. Vremenom, ova veća gustina sadnje može postati smetnja prilikom svakodnevnog održavanja i nege zasada (prilikom prskanja, rezidbe, berbe, itd.). U krajnjem slučaju, neophodno je ukloniti svako drugo stablo da bi se obezbedio prostor za normalan porast i razvoj preostalih stabala. U protivnom, zbog velike gustine krune i zasenčavanja dolazi do do umiranja donjih ramenih grana a smim tim i do smanjvanja rodne površine i proizvodnog potencijala.

Zasadi sa gustom sadnjom

Nastojanje da se uveća produktivnost u prvim godinama po sadnji i time ubrza povraćaj uloženog kapitala rezultiralo je eksperimentisanjem sa različitim uzgojnim oblicima i većom gustinom sadnje. Neki od tih uzgojnih oblika su teorijski veoma dobro izgledali, ali u praksi nisu ispunili očekivanja. Uopšteno, ovi uzgojni oblici se mogu podeliti prema tome da li zahtevaju naslon ili ne. Kao rezultat, dobijeni su uzgojni oblici špalir i tatura, centralna vođica, kalifornijski V sistem ili vertikalni-V, upravni-V sistem, i nekolicina drugih o kojima ovde neće biti reči.

Sistemi sa centralnom vođicom

Jedan od popularnijih uzgojnih oblika je sistem sa centralnom vođicom sa rastojanjem unutar reda od 2,5 – 3,5 m i 4,5 – 5,5 m između redova. Nalik je istom sistemu koji se primenjuje kod jabuke. Plodovi se obrazuju na vođici i na kratkim lateralnim rodnim granama koje se obnavljaju godišnjom rezidbom. Glavni nedostatak ovog uzgojnog oblika je taj što stabla imaju tendenciju da se međusobno zasenjuju, kao i da zasenjuju donje delove sopstvene krune. Ovaj uzgojni oblik može biti od interesa za predele sa velikim brojem sunčanih dana tokom godine.

Vertikalni V sistem

Ovaj uzgojni oblik je poznat i pod imenom kalifornijski V sistem. Dve glavne ramene grane obrazuju „V“ oblik usmeren niz red. Svaka od tih grana oblikuje se po sistemu centralne vođice. Rastojanje u redu je približno 2,5 – 3,5 m, dok se međuredno rastojanje kreće između 4,5 i 5,5 m. Ovaj sistem uzgoja pogoduje mehanizovanoj rezidbi i korišćenju platformi za berbu. Ovakav način uzgoja zaista daje veće prinose po hektaru u prvim godinama po sadnji. U poznijim godinama dolazi di istih problema u vezi sa zasenčivanjem kao i kod sistema sa centralnom vođicom, što bi sveukupno moglo da dovede do skraćenog veka eksploatacije zasada.

Perpenndikularni V sistem

Ovaj uzgojni oblik u suštini identičan je kalifornijskom V sistemu. Razlika je u usmeravanju glavnih skeletnih grana. One se razvode pod uglom od 900 u odnosu na red. Najcešće međuredno rastojanje je 5,5 – 6,6 m, a unutar reda 1,5 – 2,5 m.

Sistemi koji zahtevaju naslon

Za špalir je karakteristično formiranje rodnih grana u jednoj ravni. Ovaj uzgojni oblik zahteva intenzivno održvanje. Nije najpogodniji za breskvu.

Tatura je sistem veoma sličan upravnom V-sistemu. Posmatrano sa aspekta poprečnog preseka, red podseća na slovo „Y“. Glavne skeletne grane su naslonjene na žicu i razvedene pod uglom od 600 u odnosu na horizontalu, što omogućava dobru izloženost sunčevim zracima. Rastojanje u redu se kreće izmedu 0,6 – 1,2 m, a između redova 5,5 – 6,5 m. Dobre strane ovog uzgojnog oblika su brzo razvijanje krune i moćnost „hvtanja“ velike količine svetlosti, zatim dobara razvijenost rodnog drveta, rana i obilna rodnost relativno laka mehanizovana rezidba. Glavni nedostaci sistema koji zahtevaju naslon su visoka ulaganja u njihovo postavljanje i veliki zahtevi u pogledu visoko stručne radne snage.

AGROTEHNIKA I POMOTEHNIKA BRESKVE

Priprema zemljišta za sadnju

Pre dubokog oranja za sadnju bresaka, zemljište se čisti od ostataka starih panjeva, krupnog kamena i od korova. Naročito treba obratiti pažnju da zemljište bude zdravo, bez prisustva izazivača bolesti truljenja korena i izazivača raka na korenu breskve.

Ako je odabrana parcela ili deo parcele zarastao u zubaci ili palamidi i sličnim korovima na njoj treba uništiti korov. Za vreme duže suše korovi se oprskaju odgovarajućim herbiddima, prema uputstvu na omotu pakovanja. Posle toga se parcela plitko poore da se izbace na površinu delovi korena i da se sasuše. Te delove korena treba sakupiti i tako suve spaliti. Tako očišćena parcela se poore u jesen i zasejava se ozimim ječmom. Ukoliko se ne stigne sa setvom u jesen, može se zasejati u proleće sa pivarskim ječmom. U proleće se po ječmu poseje detelina. Ona se drži na parceli dve godine i posle toga se razorava u jesen. Na razoreno detelinište u proleće se seju okopavine, koje se dobro nađubre stajnjakom i mineralnim đubrivimaa (pasulj, boranija, grašak, rani krompir, bostan, nikako cmi i beli luk). U nedostatku stajnjaka seju se biljke za zelenišno đubrenje (stočni grašak sa raži, grahorica, lupina slačica i sl.) Ove se biljke zaoravaju pred početak njihovog cvetanja.

Tako očišćenu parcelu od korova treba poorati plugom rigolerom, na dubini 50 sm, na 2-3 meseca pre sadnje. Posle oranja zemlja se isitni tanjiračom, drijačom ili kultivatorima i dobro se poravna. Pre same sadnje i za vreme sadnje treba izbegavati đubrenje stajnjakom. Iz njega mogu preći izazivači trulježi na koren breskve, posebno posle jačeg razaranja korena. Pri oranju treba dodati smešu fosforih i kalijumovih đubriva, odnosno kompleksno PK đubrivo, da se postigne umerena plodnost, prema sadržaju ovih elemenata u zemljištu. Najviše se može dodati smeša ovih đubriva 500—800 kg po hektaru. Na siromašnijim i težim tipovima dodaju se veće, a na plodnijim tipovima zemljišta, manje količine đubriva.

Ako se parcela za breskvik ne rigoluje po celoj površini, zemljište se može rigolovati na dubinu oko 60 sm u pantljikama širine 2 m, po čijim sredinama će se saditi sadnice bresaka. Ostala se površina samo plitko obrađuje oranjem, a na manjim površinama prekopavanjem.

Breskve se mogu saditi i u iskopane jame. Jame se kopaju sa prečnikom 100- 150 sm, na dubini 70-80 sm. Na 15 dana pred sadnju jame se zapunjavaju plodnom zemljom. Ukoliko je na dnu jame voda, ona se pre zapunjavanja izbacuje.

Razmeravanje mesta za sadnju

Mesta za sadnju bresaka razmeravaju se pomoću zategnute žice ili kanapa, a po mogućnosti i uz čeličnu pantljiku. Od međe se odstupi za polovinu razmaka redova bresaka i obeležava se prvi red. Pomoću pravaouglog trougla se podiže upravna na pravac prvog reda. U tom pravcu se postave vizir motke ili dobro vidljivi pravi štapovi. Taj se red produžava do kraja parcele. Na sličan se način podiže upravna i na drugom kraju prvog reda. Posle toga se kanap ili žica zatežu na kolčićima i na obeleženom mestu (tušem ili crvenom bojom — minjumom) se pobijaju kolčići, gde će biti mesto za sadnju breskve, uz samu žicu.

Breskve se sade zavisno od bujnosti sorte i podloge, klime, plodnosti zemljišta, oblika krune, načina rezidbe i mogućnosti za navodnjavanje. Bujne sorte na bujnim podlogama, na srednje plodnom zemljištu, u blagoj klimi sa dovoljno padavina, gde će se primenjivati duga rezidba, sade se na razmaku 6 X 5 m, srednje bujne sorte (koje su najbrojnije u našoj zemiji) sade se na 5 x 5 m, izuzetno na siromašnom zemljištu sa rezidbom na zamenu (kratka rezidba) sade se na 4 X 4 m. Sorte patuljastog rasta sade se na razmaku 3 X 2 m na plodnom i umereno vlažnom zemljištu, a gaje se u vidu uspravne kordunice.

Razmeravanje mesta za sadnju

Na srednje plodnom zemljištu, na razmaku 5 X 4 m voćke su suviše guste i jedna drugu zasenjuju. Zbog toga se sorte bujnijeg rasta i sade na većem razmaku, da bi se izbeglo međusobno zasenjivanje i privremeno ogoljavanje krune. Sorte sa većom visinom krune od 3 m sade se na većem razmaku

Breskve sa krunom u obliku vaze sade se na razmaku 5 X 6 m (bujne sorte ) ili na 5 X 5 m (srednje bujne) i 5 X 4 m (manje bujne sorte) sa kratkom rezidbom; a breskve sa krunom u obliku palmete sa kosim granama sade se na razmaku 5 X 5 m. Breskve, koje se režu kratko — na zamenu, sade se gušće od bresaka koje se režu na dugu rezidbu - samo proređivanjeni.

Raspored sorti bresaka u zasadu

Prema vremenu zrenja, na periferiji i na višim položajima sade se sorte najranijeg zrenja, a do njih se sade sorte srednje ranog i srednje kasnog, a u centru plantaže se sade sorte kasnog i vrlo kasnog zrenja. Obično se uzimaju 15 – 20% sorti ranog i vrlo ranog zrenja, 60 – 70% sorti srednje ranog i 15 – 20% sorti kasnog zrenja.

Za srednje plodna i plodna zemljišta, sa dovoljno padavina u toku vegetacije ili sa mogućnošću za navodnjavanje, najpodesenija je podloga od vinogradarske breskve iz semena za većinu gajenih sorti u našoj zemlji; za vlažnija i malo teža zemljišta podesnija ja podloga od sejanca džanerike, a za kamenita, suva i krečna zemljišta najpodesnija je podloga od sejanca gorkog badema.

Sadnja bresaka

Izbor sadnice za sadnju. Za sadnju breskvika najpodesnije su zdrave, jednogodišnje sadnice sa prečnikom stabla u korenovom vratu 12 – 15 mm, koja ima visoko, ali ne mnogo razgranato, stablo od 12 – 15 cm, sa dobro razvijenim korenom. Na podlozi od breskve iz semena sadnice treba da ima najmanje tri dobro razvijene žile u podjednakom razmaku u svim pravcima raspoređene, na podlozi od džanerike 4 i na podlozi od gorkog badema najmenje dve. Sadnice za podizanje breskvika treba kupovati od poznatih rasadnika sa deklaracijom sorte i podloge i ujednačene.

Priprema sadnice breskve za sadnju.
Na korenu sadnice breskve odrezuju se oštrim nožem samo povređene, suve ili plesnjive žile. Potom se koren potapa u 0.3% rastvor Ortocida, u cilju suzbijanja izazivača truležnice korena. Na stablu sadnice se seku sve prevremene grančice u osnovi do visine budućeg stabla – oko 60-70 sm. Iznad ove visine prevremene grančice na stablu režu se na dva vidljiva pupoljka tek u proleće.

Kopanje jama.
Pripremljena sadnica breskve se sadi u iskopanu jamu pored kolčića sa kojim je obeleženo mesto za sadnju. Jama se kopa ašovom tako duboko da se koren sadnice može u njoj nesmetano rasporediti u svim pravcima, a da dubina korenovog vrata ostane na istoj dubini, posle slaganja zemlje, na kojoj je bio i u rasadniku. Plitka sadnja sadnice smanjuje prijem, a dublja sadnja produžava nerodni period u bresaka. Sadnica se može dublje saditi za 5 – 8 sm na kamenitom, peskovitom i jako suvom zemljištu, nego što je bila u rasadniku, bez ikakvih posledica na njenu buduću rodnost.

Tehnika sadnje.
Pri sadnji sadnica bresaka jedan radnik drži sadnicu za stablo i razmešta joj koren po jami na određenu dubinu, prema položaju korenovog vrata, a drugi radnik motikom ili lopatom postepeno nabacuje samo rastresitu zemlju, bez ostatka korena jednogodišnjih biljaka. Za vreme nabacivanja zemlje, onaj radnik što drži sadnicu, povremeno je protresa. Kad se zatrpa koren zemlja se oko nje nagazi nogom. Na obuci ne sme biti krampona ili sličnih dodataka, koji bi ranjavali koren za vreme gaženja zemlje. Potom se zemlja nabaci do vrha jame i dobro se nagazi. Pri tome treba paziti da radnik koji nabacuje zemlju ne udara u stablo sadnice lopatom ili motikom. Po završenom zatrpavanju jame oko sadnice se prave činije sa poluprečnikom od 50-60 cm u vidu kruga i zalivaju se sa 30-40 lit. vode, bez obzira da li se sadi u jesen ili rano u proleće. Kad zemlja upije vodu, preko vlažnog sloja činije se nabaca tanki sloj suve zemlje, u cilju suzbijanja pojave pokorice, koja kasnije brzo isušuje zemlju oko sadnice.

Vreme sadnje.
Sadnice bresaka jesenje sadnje bolje se primaju i imaju znatno veći prirast letorasta u prvoj godini od sadnica kasne prolećne sadnje. Posle jesenje sadnje sadnice se umotavaju papirom od papirnatih vreća, gužvama od slame ili stabljikama od kukuruzovine, ili se breskvik dobro ogradi pletenom žicom protiv zečeva, srna ili divljih svinja. Uz svako stablo se stavljaju otrovni mamci protiv miševa (u blizini dvorišta mamci se obavezno stavljaju samo u hodnike miševa i zatrpavaju se, da se ne bi otrovale domaće životinje). Posle sadnje u jesen, sadnice se povremeno kontrolišu preko zime. Ukoliko je bujica ogolila koren on se odmah zatrpava (ako su se pojavili miševi, mamci se ponovo rasturaju), a sadnice koje vetar povio treba uspraviti i vezati uz pritku. Ukoliko se dogodi i krađa jednog dela sadnica, odmah se kupuju nove i zasad se podsađuje rano na proleće.

Obrada zemljišta u breskviku

Po završenoj sadnji, breskvik se poore ili prekopa na dubinu 18 – 22 cm, a pored stabla u zoni oko činije i između stabla u redu se prekopava budakom ili motikom, pri čemu se pazi da se ne povredi stablo i koren. Na proleće se breskvik ponovo obraduje, na isti nacin kao i odmah posle sadnje. Pri obradi plugom ne sme se prići bliže stablu sadnice od 50-60 cm. Posle obrade u proleće zemlja se podrlja ili se istanjira.

Preko leta, prema učestalosti pojave korova i pokorice, breskvik se tanjira ili kultivira, a između stabla u redu samo se okopava motikom na dubini 5-8 cm.
Mladi breskvici mogu se zasejavati boranijom, spanaćem, graškom, sojom i drugim povrćem, izuzev belim i crnim lukom. Beli i crni luk luče posebne materije iz svog korena koje ometaju porast korena breskve. Može se saditi u prvoj godini i bostan, ako postoje mogućnosti za navodnjavanje. Pri sadnji ili setvi povrća prvi redovi ne smeju biti bliži stablu sadnice od 1,5 m.

U mladim breskvicima treba izbegavati upotrebu herbicida trajnog delovanja. Hebricidi se mogu upotrebljavati protiv korova u starijim breskvicima, prema uputstvu na omotu pakovanja, koji se redovno zalivaju ili u rejonima sa dovoljno padavina za vreme vegetacije breskve.

Breskvik se redovno ore svake godine u jesen (posle otpadanja lišća) i rano u proleće (pre cvetanja) na dubinu 18 – 22 cm, pri tome se pazi da plug ne seče koren. Ako su skeletne žile bliže površini zemlje, dubina obrade se smanjuje ili se u blizini stabla samo potanjira. Zbog toga se dubokog oranja treba ispitati dubinu rasporeda korena bresaka, mestimičnim kopanjem proifla na 1,5 – 2 m pored stabla. Na kraju vegetacije breskvik se prilično zakorovi. Taj se korov pre cvetanja zaorava u cilju poboljšanja strukture zemljišta.

Đubrenje breskvika

Breskvik se redovno đubri stajnjakom i meniralnim đubrivima, zavisno od plodnosti zemljišta, bujnosti sorte, starosti voćaka i planiranih prinosa. Do rodnosti rastura se 15 – 20 tona zgorelog stajnika i po 300 kg 20% azotnog, 200 kg fosfornog i 150kg kalijumovog đubriva na 1 hektaru površine.

Stajnjak sa fosfornim i kalijumovim đubrivom zaorava se u jesen a 2/3 azotnog đubriva rastura se u proleće na mesec dana pre cvetanja i 1 / 3 na mesec dana pred zrenje plodova u rodnom breskviku ili pred početak obrazovanja cvetnih začetaka u rodnim pupoljcima.

Tabela: Norme potrebnog đubriva za đubrenje breskvika – računate u čistim hranivima (N- azot, P – fosfor i K – kalijum) u kg po jednom hektaru.

Napomena: Visoke norme đubriva za postizanje visokih i kvalitetnih prinosa bresaka mogu se upotrebiti u rejonima sa sumom padavina u toku vegetacije od 450 – 500 mm, sa ravnomernim rasporedom i gde se navodnjava breskvik u sušnim rejonima.

Potrebe u hranjivim elementima mogu se podmiriti iz različitih mineralnih đubriva (pojedinačnih – prostih, mešanih ili kompleksnih). Najpreporučljivija za đubrenje su kompleksna visokokoncentrovana lakorastvorljiva mineralna đubriva, i to ona u kojima je kalijumova komponenta u obliku kaljum sulfata. Inače, kompleksna đubriva su i najrentabilnija, pošto u istoj količini đubriva, sadrže mnogo više čistih hranljivih materija, usled čega su, između ostalog, mnogo niži troškovi transportovanja i rasipanja. Kompleksna đubriva koja sadrže samo fosfora i kalijuma, ili pored P i K i manji deo azota ( N), obično se unose u jesen, dok se ona sa većim sadržajem azota (N), daju rano u proleće.

Mulčiranje breskvika

U sušnim rejonima, povremene suše mogu da se ublaže i mulčiranjem breskvika. Povišina ispod krune bresaka se zastire suvim lišćem, suvom travom, slamom u sloju od 10—15 sm, u širini pantljike u zoni krune bresaka ili ispod pojedinačnih stabala. Breskvik se mulčira rano u proleće ili za vreme najdužeg sušnog perioda posle jačih kiša. U tom materijalu se preko zime skrivaju miševi, koji za to vreme mogu da pojedu koru i rodne pupoljke bresaka, a posebno glođu koren breskve u vidu prstena, koje se posle toga odmah suše. Zbog toga se mulčiran breskvik pred zimu prekriva otrovnim mamcima za miševe. Oni se stavljaju pored stabla.

Priprema zemljišta za podizanje zasada obavlja se dva do tri meseca prie same sadnje i predstavlja jednu od najvažnijih radnji iz razloga što voćnjaci predstavljaju višegodišnje zasade, zato loša priprema zemljišta značila bi gubitak, ili čak propadanje celokupne prozvodnje. Pre same sadnje potrebno je izvršiti hemijsku analizu zemljišta, te na osnovu iste sprovesti odgovarajuće meliorativno đubrenje. Meliorativno đubrenje obično ide u količini 0,8-1 t/ha NPK, i to kombinacije 0:20:30, 5:20:30 ili 8:16:24 dakle, sa malim sadržajem azota. Ovom radnjom potrebno je uneti i dovoljne količine organskog đubriva (stajnjaka, i to zgorjelog), obično u količini 30-50 t/ha. Takode, potrebno je ispitati pH zemljišta, optimalni bi bio 5,5-6,5, a u slučaju da od istog stvarni odstupa potrebno je izvršiti kalcifikaciju – dodavanje 90% CaCO3 + mleveni dolomit u količini 2000 kg/ha. Nakon toga sledi duboko oranje 30-60 cm, a na težim zemljištima potrebno je sprovesti i rigolovanje (veoma duboko oranje i do 1 m).

Navodnjavanje breskvika

Breskvik se navodnjava u sušnim rejonima, u kojima je suma padavina u toku godine ispod 600 mm/cm2. Norma vode za navodnjavanje zavisi od zemljišta hidrotermičkog koeficijenta rejona, visine prinosa i starosti breskvika. One se kreću u granicama od 350—500 m3 po hektaru ili 500-1000 1 po jednom stablu.

Breskvik se zaliva pred cvetanje, posle proređivanja plodova, za vreme nalivanja plodova (na 20-30 dana pre zrenja), a u vrlo sušnim rejonima zaiivaju se i preko zime ili kasno u jesen za rezervu, posle otpadanja lisća. Neki preporučuju i jedno zalivanje pred početak obrazovanja cvetnih začetaka (krajem jula ili početkom avgusta) ukoliko to zalivanje ne bi produzilo zrenje plodova u sorti srednje ranog i srednje kasnog zrenja. Zalivanje na kraju vegetactje može da produži porast mladara, koji zeleni ulaze u zimski odmor i mogu da izmrznu u toku zime i od najslabijih mrazeva. Zalivanje neposredno pred početak zrenja plodova bresaka, često odlaže zrenje ili izaziva masovno pucanje plodova, koji su krupni i lepo obojeni, a neupotrebljivi kao stono voće. Time se nanose veliki gubici u proizvodnji bresaka, te je to zalivanje štetnije, nego da su ostavljene breskve bez njega. Plodovi posle tog zalivanja su slabije obojeni i siromašniji u suvim materijama, čime se smanjuje njihov kvalitet, a smanjuje im se sposobnost za transport i čuvanje u skladistu.

Breskvik se navodnjava kanalima, bazenima (gde se okružuju 6-8 stabala malim bedemima od zemlje), po činijama i kišom. Rasprskivači treba da bacaju kišu samo ispod krune, da ne bi kvasili plodove i lišće. Voda za navodnjavanje breskvika mora biti bez prisustva štetnih bakterija, otrovnih supstanci i sa niskim sadržajem kreča.

Pred zalivanje breskvika na težem zemljištu, treba pratiti prognozu meteorološke službe za dotični rejon. Ukoliko se takav breskvik danas zalije s velikom količinom vode, a sutradan padne jaka kiša, u tom slučaju zemljište se zasiti do apsolutnog pojskog kapaciteta vode, koren breskve počinje da se guši bez kiseonika. Na kruni bresaka se posle toga pojavljuje jaka smolotočina, a prirast plodova i mladari skopo stane. Radi predostrožnosti od ovakvih posledica na težem zemljištu se breskvik zaliva češće, a sa manjim količinama vode. Posle zalivanja breskvik se plitko poore.

Rezidba breskve

Breskve se režu na formiranje oblika krune, u rodu, na podmladivanje, izuzetno posle jačeg smrzavanja cvetnih pupoljaka i mešovitih grančica. U nas se najmasovnije breskve gaje u obliku vaze, a nešto ređe u obliku palmete sa kosim granama.

Formiranje krune breskve u obliku vaze

Rezidba u prvoj godini posle sađenja.
Posle sađenja bresaka, radnik pravi šablon od letvice ili pravog pruta na visini buduće prve skeletne grane ureže crticu, a iznad toga ostavlja još 25 cm. Šablon se ostavlja u dužini od 85 cm, a za poboljšanu vazu od 95 cm. Radnik uzima šablon i reže stablo breskve, pošto ga postavi na površinu zemlje, iznad njegove dužine od 85, odnosno 95 sm. Stablo se reže oštrim makazama koje ne gnječe presek.
Na sadnici sa prevremenim grančicama se ostavlja prva na visinu od 60 cm, druga na 6-8 cm od prve, a treća na 2—3 cm ispod preseka. Ostale se režu u osnovi, a ove tri na po dva vidna vegetativna pupoljka. U sadnica bez prevremenih grančica u zoni za porast budućih skeletnih grana treba da su dobro razvijeni vegetativni pupoljci.
U proleće, krajem maja i početkom juna odabiraju se mladari za buduće skeletne grane prvog reda kad izrastu u dužinu od 25—30 cm. Ostavljaju se po tri, a u vetrovitim predelima i po četiri. Prvi se ostavlja na 60 sm, drugi na 6—8 cm od prvog i treći na 2—3 cm ispod preseka, radi postizanja što ujednačenijeg porasta mladara. Mladar ispod preseka obavezno se pincira, čime se sprečava sušenje preseka.
Odabrani mladari treba da imaju ugao grananja najmanji 450 a najveći 700. Njihov projekcioni ugao ne sme biti veći od 1200 niti manji od 1000. Ako im je manji ugao grananja od 450 tada se razvode, a kad im je veći od 700 tada se vezuju uz pritku pod uglom 45—600. Svi se mladari ispod prvog na delu stabla od 60 cm iznad zemlje režu u osnovi.

Rezidba u drugoj godini pode sadnje.
Ispod produžnice, na ostavljenim letorastima za skeletne grane prvog reda, odrezuju se u osnovi sve prevremene grančice na prostoru od osnove od 20—25 cm, u cilju njenog oslobođenja od konkurenata. Ostale prevremene grančice se proređuju na razmaku 15-20 sm.
Odrezuju se u osnovi prevremene grančice koje su izrasle iz gornje i donje površine letorasta, a ostavljaju se one koje su izrasle iz postranih pupoljaka leve i desne strane letorasta. Ostavljene prevremene grančice se režu na dva vegetativna pupoljka.
U proleće, kad izrastu mladari u dužinu 15—25 cm, biraju se najpovoljnijeg položaja iz postranih pupoljaka za buduću skeletnu granu drugog reda na udaljenosti od osnove skeletne grane prvog reda od 50—60 cm. Oko tog mladara na prostoru od 20 cm uklanjaju se u osnovi ili se pinciraju na 3—4 lista svi mladari.
Ostali mladari iz postranih pupoljaka leve i desne strane grane se proređuju na razmaku 10—15 cm. Mladar za buduću skeletnu granu drugog reda dovodi se pod ugao porasta od 550 prema vertikali. Svi zamenuti plodovi se kidaju u maju.

Rezidba u trećoj godini posle sadnje.
Ispod produžnica se režu u osnovi sve prevremene grančice na prostoru od 20 cm ispod njene osnove. Istovremeno se režu u osnovi letorasti prema unutrašnjosti krune, koji su se razvili iz gonje površine grane i režu se letorasti na donjoj površini skeletne grane. Ostavijaju se letorasti razvijeni iz postranih pupoljaka na levoj i desnoj strani skeletne grane, ostali se skraćuju na 3—5 kolenaca sa pupoljcima. Njihov razmak se ostavlja od 10—15 cm. Krajem maja se kidaju svi zametnuti plodovi u krunu breskve, u cilju stimulisanja porasta grančica. Izuzetno u sorti sa bujnim porastom se ostavljaju po 3—5 plodova na mešovitim grančicama.
Kad izrastu mladari u dužinu od 25—30 cm odabiraju se za skeletne grane drugog reda na razmaku od prve na suprotnoj strani od 70—90 cm. Oko tog mladara pinciraju se ostali mladari na prostoru od 20 cm. Pinciraju se konkurenti produžnica ili se režu u osnovi. U bujnijih sorti ostavljaju se i teže grane drugog reda na udaljenosti 60—70 cm od druge grane drugog reda na istoj strani prve grane drugog reda.
Mladari iz postranih pupoljaka na skeletnim granama drugog reda proređuju se na razmaku od 10—12 cm kod kratke rezidbe i na 15-20 sm kod duge rezidbe, naizmenično. Iz njih će se kasnije razviti obrastajuće grane sa mešovitim rodnim grančicama. Režu se u osnovi svi bujni mladari sa prevremenim mladarima iz kojih se kasnije razvijaju prevremene grančice.
Kod kratke rezidbe mešovite rodne grančice se skraćuju na 5-8 kolenaca sa cvetnim pupoljcima, a kod duge rezidbe samo se proređuju.
Kratkom rezidbom se skraćuju mešovite rodne grančice u sorti slabijeg rasta na 4—8 kolenaca sa po dva cvetna pupoljka i u sorti bujnog rasta na 9 - 10 kolenaca sa pojedinačnim cvetnim pupoljcima. Dugom rezidbom mešovite rodne grančice se samo proređuju bez skraćivanja. Na obrastajućim grančicama ostavljaju se na rod po 1—2, a na zamenu se reže po 1 grancica. Dugom rezidbom se režu gornje mešovite grančice, a ostavljaju se za rod donje grančice. Ostavljaju se one umerenog rasta, a režu se one sa prevremenim grančicama nepovoljnijeg položaja.
Izuzetno se skraćuju duže grančice od 60 cm za jednu trećinu na vetrovitim položajima u cilju sprečavanja njihovog lomljenja ili ocenjivanja pod teretom plodova.

Slike: 1,2,3,4,5,6,7-Rezidba breskve i formiranje krune.

Napomena: Do završetka formiranja krune breskve u obliku vaze na produžnicama skeletnih grana skidaju se cvetovi ni zametnuti plodovi rukom. Na ostalim rodnim grančicama ostavljaju se plodovi na razmaku od 10—12 sm, kod krupnoplodnih sorti na razmaku od 15 sm. Proređivanjem se povećava krupnoća plodova ako se izvede što ranije, a najkasnije kada plodovi porastu do veličine oraha. Proređuju se plodovi prvo u ranih, a zatim u srednje ranih i najkasnije u kasnih sorti. U sorti sa partenokarnim plodovima oni se proređuju kad partenokarni plodovi postanu sitniji od plodova razvijenih iz oplođenog cveta.

Poboljšana vaza se formira na isti način kao i obična vaza, s tom razlikom, što joj se razmak skeletnih grana prvog reda ostavlja na 10-15 cm. U junu se proređuju mladari na isti način kao i u prethodnim godinama. Režu se mladari koji zasenjuju krunu, mladari iz gornje i donje površine skeletnih grana, konkurenti produžnica a ako se nalaze na istom kolencu po dva, tada se reže jedan od njih u osnovi.

Ako nije ranije formirana treća skeletna grana drugog reda u junu se bira najpodesniji mladar na razmaku 70-80 sm u srednje bujnih sorti i na 90-100 cm u bujnih i vrlo bujnih sorti bresaka. Oko njega se pinciraju svi konkurenti. Mladar se ostavlja na istoj bočnoj strani skeletne grane prvog reda na kojoj se nalazi prva skeletna grana drugog reda.

Gajenje bresaka u obliku palmete s kosim granama

Radi boljeg osunčavanja plodova i radi uspešnije zaštite od bolesti i štetočina poslednjih godina se na plantažama, pa i na okućnicama, breskve sve više gaje u obliku palmete s kosim granama. U daljem tekstu iznosimo kako se obavlja rezidba pri gajenju breskve u pomenutom obliku.

Rezidba u prvoj godini posle sadnje.
U proleće, posle sadnje, sadnica se reže, prema šablonu napravljenom od letvica ili pruta, na 70—80 cm iznad zemlje, na vidne pupoljke ili razvijene prevremene grančice. Prevremene grančice se režu na dva vidna pupoljka.
U maju, kada mladari porastu u dužinu 10-15 cm, ostavljaju se 5-6 u zoni iznad 50-60 cm. Od tih mladara će se izabrati najpodesniji za buduće skeletne grane prvog sprata u pravcu redova. Ostali mladari će se pincirati na 2—5 listova ili rezati u osnovi: Ostavljeni mladari za skeletne grane prvog sprata i vodilicu biraju se kad porastu u dužinu 50-60 cm. Ostavljaju se dva dobro razvijena u pravcu redova na razmaku 6-8 cm, pod uglom grananja od 45-60° i treći za vodilicu na 2-3 cm ispod preseka. Ovaj se letorast dovodi u ispravan položaj vezivanjem uz pritku. Na vetrovitim položajima se ostavlja po neki mladar za rezervu, kojim bi se zamenio polomljeni mladar. Mladari za skeletne grane prvog sprata dovode se pod ugao od 450; pomoću skeleta napravljenog od pritki ili privezivanjem za kolac kanapom. Kolac se pobija u zemlju ispod mladara na sredini izmedu voćkica u pravcu redova. Ostavljeni mladari mogu da izrastu u dužinu 150-160 cm.

Rezidba u drugoj godini posle sadnje.
Na vodilici se odabiraju prevremene grančice najpodesnijeg položaja i ugla grananja u pravcu redova na razmaku 120-130 cm od skeletnih grana prvog sprata. Ostale prevremene grančice se režu u osnovi, u neposrednoj blizini vodilice i ispod ostavljenih prevremenih grančica.

Formiranje vretenastog oblika krune breskve - Slike: 1,2,3,4,5,6,

Ostavijene prevremene grančice treba da su razmaknute 10—15 cm i one se orezuju na dva vidna vegetativna pupoljka. Skeletne grane prvog sprata razvode se pod ugao 50-600 kad porastu u dužinu 190-200 cm. U sorti čije se grane granaju pod manjim ili većim uglom od 45-600 razvode se pod željeni ugao još u prvoj godini posle sadnje. Ako je ugao veći one se privezuju uz pritku ili kanapom uz vodilicu, a kada im je ugao manji razvode se po odredenom skeletu ili pomoću vezivanja za kolčić, koji se pobija u zemlju. Mesto vezivanja na skeletnoj grani umotava se parčetom unutrašnje stare gume od traktora i vezuje se žicom.

Prevremene grančice u neposrednoj blizini produžnice režu se u osnovi, u zoni od 30—40 cm od njene osnove prema sredini skeletne grane. Na donjoj i gornjoj površini skeletne grane u spratu režu se sve prevremene grančice u osnovi, a grančice koje su se razvile iz pupoljaka sa leve i desne strane se proređuju na razmaku 15—20 cm i ostavljaju se u vidu riblje kosti. Neki praktičari preporučuju umesto rezanja tih suvišnih prevremenih grančica da se one povijaju. U proleće kad mladari izrastu u dužinu 8-12 cm ocenjavaju se svi oni koji izrastaju iz donje i gornje površine skeletnih grana i oni u neposrednoj blizini produžnice i vodilice u zoni od 25-30 cm, a koji se ne koriste za obrazovanje drugog ili trećeg sprata. Istovremeno se uklanja i jedan deo mladara koji se razvijaju na vodilici izmedu skeletnih grana prvog i drugog sprata. Zamenuti plodovi se skidaju sa svih rodnih grančica u srednje bujnih i slabo bujnih sorti, a u vrlo bujnih sorti se ostavlja po 2-4 ploda na svakoj obrastajućoj grani. U tih sorti se kidaju svi plodovi na produžnicama i na vodilici u zoni 50—60 sm od njihovih vrhova.

U junu se biraju mladari najpodesnijeg položaja za drugi sprat, koji su izrasli iz ostavljenih prevremenih grančica. Ostali se mladari proređuju. Uklanjaju se svi mladari iz donje i gornje površine skeletnih grana i suviše bujni koji rastu iz obrastajućih grana. Ostali letorasti, koji rastu iz pupoljaka leve i desne strane skeletne grane proređuju se na 15-20 sm u vidu riblje kosti.

Rezidba u trećoj godini posle sadnje. Odabiraju se na vodilici prevremene grančice za treći sprat na 120 cm od skeletnih grana drugog sprata, na razmaku jedne od druge 10—15 cm. Tada se vodilica ne reže. Ostale prevrmene grančice na vodilici se režu u osnovi. Prevremene grančice na produžnicama se režu u osnovi koje rastu u zoni od 25-30 cm od njihovih osnova i režu se u osnovi prevremene grančice koje rastu iz donje i gornje površine skeletne grane. Postrane prevremene grančice, koje se razvijaju iz pupoljaka sa leve i desne strane skeletne grane, proređuju se na razmaku 15—20 cm. Iz njih će se razviti buduće obrastajuće grane.
U junu se uklanjaju svi mladari u neposrednoj blizini produžnica.

Istovremeno se uklanjaju mladari iz gornje i donje površine skeletnih grana i mladari koji rastu po dva iz istog mesta, namenjeni za buduće obrastajuće grane. Mladi plodovi veličine lešnika kidaju se sa produžnica i vodilica, a na obrastajućim granama ostavljaju se po 4—6 u sredini na razmaku 10—12 cm, a u krupnoplodnih na 12—15 sm. Vodopije i bujni mladari tada se režu u osnovi.

Razvode se skeletne grane pod uglom od 45—600 u prvog sprata kada izrastu u dužinu 190-200 cm, u drugog sprata 150—160 cm i tre'eg sprata 100-110 cm. One se razvode vezivanjem uz pritke postavljene pod željeni ugao ili vezivanjem sa manilom ili žicom uz pobijeni kolčić u zemlju na sredini izmedu voćaka u redu.

Oko grančica gde se vezuje žica stavlja se jastuče ili petlja od starih unutrašnjih traktorsikih guma.

Rezidba u četvrtoj godini posle sadnje. U proleće, u ovoj godini se reže vodilica, posle formiranja trećeg sprata na visinu 70-80 cm. Završava se razvodenje skeletnih grana svih spratova. Na produžnicama se ostavlja po neki plod. Mešovite grančice na obrastajućim granama se proređuju. Režu se vršne, a za rod se ostavljaju srednje, po jedna ili po dve na svakoj obrastajućoj grani.

Kod bujnih sorti mogu se formirati i skeletne grane drugog reda na skeletnim granama prvog reda, na razmaku 40-50 cm po njihovoj dužini. Na skeletnim granama drugog reda formiraju se obrastajuće grane na isti način kao i u srednje bujnih sorti na skeletnim granama prvog reda. Skeletne grane drugog reda ostavljaju se u dužini od jednog metra. One treba da su dobro obrasle mešovitim grančicama.

U ovoj godini se ostavljaju na rod polovina mešovitih grana na prvom spratu, jedna trećina na drugom spratu u ostatak na trećem spratu.

Mladari se proreduju na skeletnim granama kada izrastu u dužinu 10—12 cm na isti način kao i u prethodnim godinama. Odstranuju se oni koji konkurišu mešovitim grančicama i produžnicama, mladari i gornje i donje strane skeletnih grana i oni koji zagušćuju krunu. Neki praktičari preporučuju sečenje ovih mladara na 3-5 listova, a neki sečenje u osnovi ili ocenjivanje rukom.

Na mešovitim grančicama se proređuju plodovi kad izrastu do veličine lešnika, a najkasnije do veličine oraha. Ostavljaju se u sredini mešovite grančice na razmaku 10—12 sm u sorti srednje krupnog ploda i na 12-15 sm u krupnoplodnih sorti, po 3—5 plodova na jednoj grančici.

Rezidba bresaka u rodu

Pre početka rezidbe bresaka u rodu ispituju se cvetni pupoljci na izmrzavanje. Na cvetnim pupoljcima se pravi uzdužni presek po sredini. Zdravi pupoljci ispod ljuskastih listića su zeleni ili žutozeleni, a promrzli su mrki ili žutomrki. Često u pupoljaka sa zelenom bojom može se videti tamni deo u sredini. To je promrzao tučak. Naravno takvi pupoljci neće moći da razviju cvet iz koga će se razviti plod.

Uklanjanje vodopija Vodopije su u osnovi nerodni prirasti koji nastaju u uslovima kišnih godina i obilnijeg navodnjavanja ili usled jake rezidbe.
One se u pravilu u potpunosti uklanjaju do osnove.

Kratka i duga rezidba

Najkrupniji i najkvalitetniji plodovi breskve se razvijaju na srednjim delovima mešovite granćice, koje se nalaze na srednjem i vršnom delu krune, a izložene su direktaoj sunćevoj svetlosti. Na tim granama se razvija najjača boja na plodovima.

Duže produžnice skeletnih grana od 60 cm se skraćuju za jednu četvrtinu do jedne trećine njihove dužine. Što im je slabiji godišnji porast to se jače skraćuju. Kada im je porast manji od 35 cm, one se režu na dvogodišnje delove skeletnih grana iznad bočnog grananja. Konkurenti produžnica se uklanjaju rezanjem u osnovi, ili se režu na rod.

Mešovite rodne grančice se ostavljaju od 10—15 cm kod kratke rezidbe i na 18—22 cm kod duge rezidbe, na skeletnim granama drugog reda. Kod kratke rezidbe reže se gornja mešovita grančica na rod, a donja na dva vegetativna pupoljka na zamenu. Na gornjoj se ostavlja 8—16 kolenaca sa cvetnim pupoljcima. Majske kitice i slamaste grančice pri kratkoj rezidbi se ne režu, a pri dugoj one se seku u osnovi. Premvremene grančice se izuzetno režu na rod posle izmrzavanja donjih delova krune, a u drugim slučajevima se mogu rezati samo na zamenu.

Dugom rezidbom se proređuju mešovite rodne grančice na obrastajućim grančicama. Vršne se seku u osnovi, a donje se ostavljaju na rod. Grana koja je donela rod u prošloj godini reže se u osnovi do prve mešovite grančice. Kratkom rezidbom se režu duže bujnije grančice, a kraće grančice slabijeg porasta. Vodopije se mogu iskoristiti za zamenu jako ogoljenih skeletnih grana drugog reda u ciju popravke oblika krune. Izuzetno se iskorišćavaju i za obrastajuće grane, pri čemu se skraćuju na 5—6 kolenaca. Ako rastu prema unutrašnjem ili spoljnom delu krune i zagušćuju, one se seku u osnovi. Prevremene grančice se skraćuju na 3—7 kolenaca sa cvetnim pupoljcima. Bujnija stabla bresaka se režu na duže mešovite grančice, a stabla slabijeg porasta na kraće. Dužim mešovitim grančicama se ostavlja i znatno veći razmak na skeletnim granama.

Rezidbom bresaka se smanjuje suvišna količina cvetnih pupoljaka, stimuliše se razvitak krupnijih, lepo obojenih i kvalitetnijih plodova, smanjuje se iznurivanje rodnog drveta breskve sa suviše velikim, brojem sitnih plodova, obezbeđuje se normalno obrazovanje cvetnih pupoljaka za iduću godinu i plodovi se izlažu boljem sunčanom osvetljavanju. Zimska rezidba bresaka u toplijim krajevima naše zemlje obavlja se preko cele zime, a u hladnijim rejonima od sredine februara do početka otvaranja pupoljaka pred početak vegetacije. Pri prelazu sa jednog drveta na drugo alat za rezanje bresaka se dezinfikuje,u cilju sprečavanja širenja virusnih i gljivičnih bolesti. Duga rezidba ima prednost nad kratkom rezidbom u sorti bujnog porasta, gde se breskvik dobro đubri i navodnjava, na plodnom zemljištu, na sunčanim položajima i kod ranih stabala u sorti srednje bujnog porasta, a zatim i kod proizvodnje plodova za industriju za preradu voća, kod sorti koje obrazuju cvetne pupoljke u gornjoj polovini mešovite grančice ili obrazuju same pojedinačne cvetove na kolencima po celoj njihovoj dužini. Kratka rezidba ima prednost nad dugom rezidbom u sorti slabog rasta, zatim kod starijih stabala u sorti bujnog i srednje bujnog rasta u sušnim rejonima i kada se breskve gaje u vinogradu.

Podmlađivanje krune bresaka

U bresaka se podmlađuje kruna kada joj oslabi godišnji prirast produžnica ispod 25—30 cm, a grane su zdrave. Kruna se podmladuje rezanjem skeletnih grana na trogodišnje, a poluskeletnih na dvogodišnje delove na bočno grananje. Jače se podmlađuje kruna kada se režu skeletne grane drugog reda na polovinu ili na trećinu njihove dužine, na bočno grananje. Rane na debljim granama se zaglave oštrim nožem, premazuju se prvo sa 3% rastvorom plavog kamena, a zatim belom masnom bojom koja je rastvorena u biljnim uljima.
Pred podmlađivanje breskvik se đubri sa 20 tona zgorelog stajnjaka i sa 60—80 kg aktivnih materija fosfora i kalijuma po jednom hektaru, u jesen. Đubrivo se zaorava na dubinu 18-22 cm. U proleće se dodaje po 80 kg azota po površini breskvika u zoni obima krune.

Letnja rezidba bresaka

Letnja rezidba bresaka izvodi se u junu. Na 2-3 lista se pinciraju mladari koji konkunšu produžnici, a gde se razvijaju po dva mladara iz jednog kolenca, jedan se reže u osnovi, zatim se pinciraju mladari koji zagušćuju krunu prema unutrašnjim i spoljnim delovima i viseći mladari. Krajem juna i početkom jula zakidaju se vrhovi bujnih mladara, ako su duži od 40-50 cm. Tada se produžnice ne pinciraju, ako nisu suviše bujnog rasta, kao i mladari koji su ostavljeni za skeletne grane drugog reda. Neki stručnjaci preporučuju da se zelena rezidba izvede krajem maja i početkom juna. Tada se odstranjuju suvišni mladari rukom. Međutim, takvo odstranjivanje mladara u našim krajevima u nekih sorti izaziva jako lučenje smole na ranama koje su nastale posle ocenjavanja mladara i grane imaju znatno odabljen porast.

Proređivanje plodova u bresaka

Na ostavljenim mešovitim grančicama plodovi se proređuju rukom kad porastu do veličine lešnika ili najkasnije do veličine oraha. Plodovi se ostavljaju u srednjem delu mešovitih grančica na razmaku 8-10 cm, kod sorti sa srednje krupnim plodovima na 10—12 cm i kod sorti sa vrlo krupnim plodovima na 12-15 sm, naizmenično. Na majskim kiticama se ostavlja po jedan, a na slamastim grančicama po dva ploda posle kratke rezidbe. Zapaženo je da su plodovi u donjem i vršnom delu mešovite grančice sitniji od plodova u srednjem delu. Prvo se proređuju sorte ranog, zatim sorte srednje ranog, a najkasnije sorte kasnog zrenja plodova.

Proređivanje plodova
Ova pomotehnička mjera predstavlja dopunu zimskoj rezidbi ciji je cilj da se dobiju plodovi što ujednačenije krupnoće. Kod ranih sorti ovo se obavlja već deset dana nakon procvjetavanja, a kod kasnih 20 dana nakon procvjetavanja. Ručno proređivanje omogućava najbolji raspored plodova što se radi u dva do tri navrata.

Rezidba bresaka posle jačeg izmrzavanja

Jače promrzle grane bresaka (kada im potamni kora i drvno tkivo) režu se na dvogodišnje, ređe na četvrogodišnje delove skeletnih ili obrastajućih grana od zadnjeg jednogodišnjeg porasta. Delimično izmrzle breskve (kada im potamni kora i drvno tkivo mešovitim grančicama, a pupoljci su im potpuno izmrzli) režu se na jedno do dva kolenca mešovite grančice, a produžnice skeletnih grana na 3-5 kolenaca, vodopije na 5-8 kolenaca. Breskve sa jako promrzlim skeletnim granama režu se u toku vegetacije (kraj jula i početak avgusta). Rane se premazuju kalemvoskom. Posle izmrzavanja breskve se đubre sa istom normom đubriva kao i posle podmlađivanja.

Gajenje bresaka po sistemu ,,fuso"

Na jednogodišnjoj sadnici posle sadnje skraćuju se sve postrane grančice do visine od 50 cm iznad zemlje, u njihovoj osnovi. Iznad 50 cm ostale grančice se režu na dva vidna pupoljka po celoj dužini sadnice, a bez prekraćivanja njenog vrha. U prvoj i drugoj godini posle sadnje režu se mladari koji izrastaju iz stabla do visine od 50 cm u osnovi, a na ostalom delu krune uklanjaju se samo konkurenti produžnica. Ostale grančice i grane za to vreme se ne režu.

U trećoj godini se režu na rod sve mešovite grančice, koje se razvijaju iz postranih pupoljaka. One se ostavljaju na razmaku 15—20 cm. Visina krune se ostavlja do 2,5 m. U to vreme postižu se prinosi po aru oko 150—200 kg. Pojedinačna stabla daju u punoj rodnosti prinos 25—40 kg prvoklasnih plodova. Sadnice bresaka na podlozi od sejanca vinogradarske breskve sade se na razmaku red od reda 5 m, a u redu na 2,5 m, a na podlozi od sejanca gorkog badema 5 X 2 m i na podlozi od Vebijevog badema 4 X 2 m. Za ovaj sistem uzgoja sadnica se sadi uz pritku visine 3 m. Deo pritke treba da se pobode u zemlju u dužini od 80 sm, koji se pre toga premaže asfaltom, katranom, ili se napaljuje ili se potapa u 5% rastvor plavog kamena, radi sprečavanja njenog trulenja.

U daljem iskorišćavanju ovog sistema uzgoja, breskve se režu toliko da se obezbedi nesmetan prolaz mašina za obradu i zaštitu od bolesti i štetočina i da se plodovima omogući što veće prisustvo sunčevih zrakova u cilju formiranja njihove tipične boje.

Zasada je dao ohrabrujuće rezultate u cilju postizanja visokih prinosa sa visokim kvalitetom plodova bresaka.

Gajenje bresaka pored zidova u špaliru

Zidovi ograda i vikendica mogu se iskoristiti za gajenje bresaka. Na jednogodišnjoj sadnici se skraćuju grančice u osnovi, do visine od 50 cm iznad zemlje, posle sadnje. Ostale se grančice režu na dva vidljiva pupoljka po celoj dužini, pošto joj se vrh ne skraćuje. U prvoj i drugoj godini režu se mladari u osnovi do 50 sm visine, a zatim konkurenti produžnica i grančice ciji je porast suprotan pravcu redova. U trećoj godini breskva se reže na rod. Skeletne grane se dovode pod ugao od 450 kao u kose nepravilne palmete. One se ostavljaju na razmaku naizmenično od 30-40 cm. Tako formirana kruna treba da ima 8 skeletnih grana, a visina krune 2,5 m. Na tim skeletnim granama se ostavljaju postrane mešovite rodne grančice na razmaku 15 – 20 cm naizmenično, a takve grančice iz gornje i donje površine se režu u osnovi. Na taj način se kruna održava do kraja iskorišćavanja.

Sadnice se sade pored zidova ili u špaliru na razmaku od 3 m. U špaliru se daje razmak izmedu redova 4 – 5 m, zavisno od podloge, bujnosti drveta sorte bresaka i od plodnosti zemljišta. Stubovi za naslon se pobijaju na razmaku od 8 – 10 m. Njihova visina trba da je 3 m, a osnova sa ivicom od 15 cm. Mogu se koristiti i betonski ili stubovi od gvozdenih cevi ili profila, koji su znatno tanji, a visina im mora biti kao i u drvenih. Prvi sprat žice se zateže na visini od 60 sm iznad zemlje. Ostali sparatovi se zatežu na razmaku od 50 cm jedan iznad drugog. Pocinkovana žica treba da je precnika 2,5mm.

Pored ovih sistema gajenja, breskve se mogu gajiti u vidu kordunice, kose kordunice i drugih polupljosnatih oblika krune. Najpovoljniji su zidovi južne strane za gajenje sorti bresaka vrlo ranog i ranog zrenja, a zidovi ostalih strana, osim severne, za gajenje sorti kasnog i vrlo kasnog zrenja. Sadnice se sade na 60-80 sm udaljenosti od zidova, sa malo zakošenim položajem prema zidu.

PODLOGE ZA GAJENJE BRESKVE

Glavni izvor podloge za breskvu su sejanci breskve. Koristi se seme divljih vrsta breskve, seme poznatih sorti koje se mogu naći na tržištu, ili seme izvedeno kroz razne oplemenjivačke programe. Najčešće korišćena divlja sorta breskve u Srbiji je „Vinogradarska breskva“ (Prunus persica L. Batech), sorta sa belim mesom. Njene dobre osobine su kompatibilnost sa velikim brojem sorti i tolerantnost prema vlažnim i težim zemljištima. Međutim, daje slabije rezultate na alkalnim zemljištima na kojima je glavni problem pojava hloroze indukovane visokim sadržajem gvožda.

Komercijalne sorte su sledeći važan izvor semena za podloge. To su uglavnom sorte koje se gaje za preradu. U treću grupu sorti breskve spadaju breskve nastale kao rezultat raznih oplemenjivačkih programa, i nemaju drugu komercijalnu vrednost osim breskve koje su dobre kao podloga. U ovoj grupi su međuvrsni hibridi i drugi hibridi iz roda Prunus sp.

Podloge GF 557 i GF 677 su nastale kao rezultat hibridizacije breskve (Prunus persica) i badema (Prunus amygdalus). One su naročito značajne zbog svoje tolerantnosti prema alkalnim zemljištima i otpornosti na hlorozu koju izaziva visok sadržaj gvožđa. Preporučuju se za lokalitete na kojima se izmenjuju zasadi.

Podloga GF 557 (Prunus persica x Prunus amygdalus) ima identično poreklo kao podloga GF 677. Razmnožava se zelenim reznicama ili kulturom tkiva. Stablo je visoko. Kompatibilna je sa evropskim i japanskim sortama šljive. Pokazuje otpornost na nematode korena (Meloidagyne incognita), kao i na kisela zemljišta i sušu. Veoma je osetljiva na zabarivanje.

Podloga GF 677 (Prunus amygdalus x Prunus persica) je rezultat međuvrsne hibridizacije izmedu badema i breskve. Razmnožava se kulturom tkiva ili zelenim reznicama u uslovima mist sistema. Stablo je visoko. Pokazuje kompatibilnost sa evropskim i japanskim sortama šljive. Tolerantna je prema suši, raku korena, kao i prema Fusicoccum amygdale i Stereum hirsutum, medutim, osetljiva je na zabarivanje i nematode koje stvaraju čvoriće na korenu Meliodagyne incognita. Pogodna je za korišćenje na siromašnim zemljištima sa visokom pH vrednošću.

Druge vrste iz roda Prunus koje se koriste kao podloga su badem (P. amygdalus), šljiva i sledeći hibridi šljive:
trnošljiva (japanski tip breskve) (P. insititia, L.), Mirobalan – dženarika (P. cerasifera, Ehrh.), St. Julian-A, St. Julian 655-2 izvedenu od P. insititia, L., GF-43 (P.domestica) i Damas GF 1869 (P.domestica x P. spinosa).

Slike:Podloge za breskvu - relativna veličina i glavne karakteristike.

Badem (Prunus amygdalus) potiče iz zapadne Azije. Razmnožava se semenom. Otporan je na visok sadržaj bora, sušu i, pretpostavlja se na virus šarke. Pogodan za zemljišta sa visokim sadržajem bora. Osetljiv je na rak korena, trulež korena, zabarivanje.

Podloga Ademir (Prunus cerasifera) može biti interesantna. Selekcionisana je 1990. godine u Španiji, a testirana je pod oznakom Myrobalan 599 AD. Lako se razmnožava zrelim reznicama. Stabla koja imaju Ademir za podlogu su za 15% niža u odnosu na ona na Mirobalanu B.
Prilagođena je teškim i krečnim zemljištima. Pokazuje otpornost na asfiksiju (gušenje) korena i hlorozu indukovanu sadržajem gvožda.

Sejanac dženarike (Prunus cerasifera) odomaćen je u Evropi i Aziji. Veoma je bujna podloga. Mesto kalemljenja je dobro. Razmnožava se semenom. Obrazuje veoma mali broj izdanaka. Pogodna za laka zemljišta i sušne terene. Osetljiva je na niske temperature, bakteriozni rak (Pseudomonas syringae), trulež korena (Armillaria sp.), nematode (Meloidagyne incognita) i virus (TmRSV) prune brownline.

Podloga dženarika B (P. cerasifera) razmnožava se reznicama koje veoma se teško ožiljava. Veoma je slična dženarici u pogledu bujnosti stabla, obrazovanju izdanaka, produktivnosti i vremenu zrenja.

Prof. dr Vladislav Ognjanov
Poljoprivredni fakultet,
Novi Sad.