Despotovo -
IV LETNJA POLJOPRIVREDNA ŠKOLA
Peti dan, 19. avgust
• Domaćini: Milan Vlaović i Miloš Ajduk
• Predavači:
- Pomoćnik ministra poljoprivrede za analitiku i agrarnu politiku Miloš Milovanović o nacionalnoj agrarnoj politici i
- Dragan Stefanović, Ministarstvo poljoprivrede - o ruralnom razvoju,
- Radivoje Nadlački, Ministarstvo poljoprivrede - o povrtarstvu i
- prof. dr Borivoje Pejić, Poljoprivredni fakultet - o navodnjavanju.
• Predavači ispred firmi:
- Nenad Tintor, ProCredit Bank (Novi Sad) - o kreditiranju,
- Dragan Ajduković, „Braća Tomić" (Novi Sad) - o ulju „Bison";
- Dušan Pavlović, Delta agrar mehanizacija (Bački Jarak) - o mehanizaciji,
- Milan Uzelac, Delta Generali - o osiguranju u agraru;
- Štajer Ištvan, IKR YU - o mehanizaciji New Holland,
- Vesna Cer, Syngenta - o zaštiti krompira.
• Mesto održavanja Škole: Na hipodrumu konjičkog kluba
• Poseta domaćinstvu Miloša Ajduka, velikom proizvođaču crnog luka
Slika 1.:Tribine Letnje poljoprivredne škole u Despotovu, na hipodrumu.
 |
Treba imati živce
U okviru Letnje poljoprivredne škole posećeno je domaćinstvo Miloša Ajduka, koje se na veliko bavi proizvodnjom crnog luka. U ekonomskom dvorištu domaćina viđena je mini komora i utovarivač izvađenog luka.
Ajduk ima hladnjaču, o kojoj kaže: kapacitet komore je 140 tona. Komora je napravljena 2003. godine. Do ove godine luk sam uvrećavao, a ove godine sam po prvi put luk smestio u palete, s kojim je lakše manipulisati. Čuvanjem luka u hladnjači ostvaruje se veća cena naredne godine. Treba imati živce i čekati da cena luku poraste.
Dalji razgovor sa Milošem Ajdukom vodio je profesor Lazić, s t im što su i školarci postavljali pitanja:
Koliko je koštala hladnjača?
- U ono vreme kad sam ja radio, 2003. godine, koštala je nekih 39.000 evra. Sada su uslovi za nabavku malo podobniji s obzirom da su neke carinske stope ukinute na opremu - na ovo na ono. Kod mene je ugrađena italijanska oprema koja je rađeno namenski - za luk.
Koja je temperature čuvanja?
- Do decembra ga držim na +i°C, potom snižavam temperaturu na nulu sve do početka toplijih dana, obično do kraja februara, a onda idem na minus jedan - tamo do maja, kad ga obično i prodam.
Dali ste tretirali luk pre unošenje u komoru hladnjače?
- Radio sam, ali nema potrebe. Jedne godine sam polovinu tretirao, a drugu nisam. Nikakve razlike nije bilo. Ni jedna glavica nije naklijala, zahvaljujući sušenju vazduha.
Miloš Ajduk proizvodi luk iz arpadžika i semena. Pa otuda pitanje:
Koji se luk bolje čuva -da li iz semena ili iz arpadžika?
- Iz arpadžika zato što ima više suve materije, a s time i manje vode. Međutim, u zadnje tri godine, ne mogu kupiti uvozni, holandski arpadžik, nego nam trgovci uvaljuju domaći, pakujući ga u holandsku ambalažu. Bavim se lukom preko dvadeset godina, pa sam bio uveren da me niko na arpadžiku ne može prevariti, a prevarili su me trgovci. Platio 124 dinara kilogram arpadžika i kad je niko, a ono "bikovi i boleštine jednog bika".
Koje prinose ostvarujete iz arpadžika, a koje iz semena?
- Moj neki lični rekord je - 27 tona po jutru, a iz semena je 29 tona po jutru. Očekujem da ću ove godine ostvariti novi lični rekord prinosa luka, proizvedenog iz semena.
Jer to u uslovima navodnjavanja?
-Da.
Koju opremu koristite?
- Kišna krila, a nešto radim sa tifonima.
Kome prodajete luk?
- Uglavnom nakupcima, uglavnom beogradski, subotički, a zadnje vreme i na novosadski kvantaš. Radio sam s Rodićima i Mandićima. Rodić je bio vrlo korektan na početku, jedno godinu dana. Potom je kasnio sa isplatom robe, pa sam prekinuo saradnju.
Na koliko jutara gajite crni luk?
- 22 do 23 jutra, kako koje godine.
Konkurencija je sve veća?
- Da konkurencija je sve veća. Moram ponovo istaći, najveći je problem arpadžik. Trgovac uveze jedan šleper, a na osnovu tog on proda još petnaest na osnovu holandske deklaracije.
O postupku ubiranja crnog luka Miloš Ajduk kaže: Vadilica izvađeni luk ostavlja u trake. Potom, kroz dva-tri dana, ide utovarivač koji glavice prebacuje u prikolicu koja ide uporedo s njim. Prikolica sa lukom dolazi u ekonomsko dvorište kuće, gde ga kipuje na doradni sto, gde radnici ručno sortiraju luk. Debljina sloja luka na traci može da se podešava: ako su kvalitetnije lukovice, sloj može biti deblji. Sortirani luk se pakuje u vreće ili palete, s tim da se onda koristi elevator.
Pitalica profesor Lazić pita Miloša Ajduka:
Da li mehanizovano ubiranje luka, u odnosu na ručno, pojeftinjuje proces ubiranja?
- Pravio sam neku matematiku. Mehanizovano ubiranje je jeftinije za 1,5 dinar po kili luka.
Koliko te izađe čuvanje luka u hladnjači do aprila iduće godine?
- Recimo, nekad je bilo to 80 para po kilogramu, sad je došlo negde na 1,15 dinara po kilogramu.
Profesor Lazić primećuje krupne lukovice na doradnom stolu. Pita:
Da li su supermarketi zainteresovani za ovako krupne lukovice? - Restorani su zainteresovani za krupnije glavice, marketi za sitnije. Mi to na doradnom stolu isklasiramo.(slika 2.)
 |
Da l i naš narod više voli pogačar il jabučar?
- Zavisi od podneblja. Južno od Dunava, što bi se reklo, u Srbiji, pogačar se više traži, pa ga i prodajemo u Beogradu i južnije. Vojvodina je više za jabučar, mada domaćice tvrde da je pogačar kvalitetniji luk, ima više suve materije, bolje se kuva. Jabučar je vodenastiji.
Koliko jabučar ima suve materije?
- 10 do 11 %, dok pogačar ima 13, 14 pa i 15, 16%, to zavisi i od sortne osobine i mnogo čega drugog.
Svaka šuša
O plasmanu povrća govorio je dipl.ing. Radivoj Nadlački, direktor ZZ „Gospođinci", koji je u međuvremenu prešao u Ministarstvo poljoprivrede. Nadlački je maestralno govorio o problemima i rešenjima za plasman našeg povrća:
• Beogradske gospođe - Kvantaši i zelene pijace, sve više gube na značaju kao mesta za prodaju povrća. To je efekat „beogradske gospođe", koja je nekad radila od 7 do 14 časova i posle je imala vremena da ode na Kalenić pijacu, Zeleni venac, ili gde god i da kupi povrće. Beogradske, kao i novosadske gospođe danas rade od 8.30 do 16.30. U to vreme sve su pijace zatvorene, znači ona nema vremena, a verujte nema više ni volje da ide na pijacu. Ona jednostavno subotom kad je njen slobodan dan ode u market i onda neće da kupi džak od 10 ili 30 kg luka, nego kupi ono lepo klipsovano od 2 kg, isto tako kupi krompir i sve drugo. Kupi kolike su joj nedeljne potrebe. I ona je nama glavni kupac.
Slika:
Limanska pijaca u Novom Sadu - sreda, 12.47 h.
 |
• Kontinuitet isporuke - Beograd ima dva miliona stanovnika, Srbija šest miliona, znači trećina Srbije je u Beogradu, a da ne kažem ako tu uključimo Kragujevac, Niš, Novi Sad. Ta beogradska, niška ili novosadska dama je nama pokazatelj kako treba da radimo i za koga treba da proizvodimo. Pojavljuju se veliki kupci megamarketi, supermarketi, uvoznici itd. Njihovi zahtevi su sve veći, ni Rusi nisu ono što su bili, i oni su dobri kupci. Samo podmoskovlje ima oko 18 miliona građana, čiji će zahtevi za kvalitet biti sve veći i veći. Uz to Rusi traže kontinuitet isporuke voća i povrća u svih 365 dana... Nama fali marketing, fali brend. Pričamo kako je taj naš luk gospođinački najbolji, kako je naša zemlja najbolja... Treba stvoriti brend u glavi te beogradske gospođe. Ona ode u supermarket subotom, ide i naiđe do police gde je pet metara luk, sve luk. Onda pogleda pa vidi Z.Z. „Gospođinci". U tome pomažu i robne marke, žigovi, ali i pakovanje. Ljudi nisu verovali kada su počeli da pakuju krompir od dve kile, takav krompir se danas najbolje prodaje. Šta su sad još rešili? Ajde da ga oljuštimo, isečemo, mislili su da to niko neće hteti da kupi. Ne, beogradska gospođa oće sebi komoditet još veći, pa kupi taj krompir i plati ga skupo.
• Trecabilvtv - sledljivost - Sada o principu koji je u svetu veoma zastupljen:
Trecabilyty - sledljivost što znači da postoji mogućnost da se sledi proizvod sa njive gde se proizvodi, sa farme do hladnjače, pakovanja, transporta, prodavnice i na kraju do kuvara koji to zakuva. Da on unazad, ukoliko se otruje može da dođe ovde (na početak).
Primer na kome su to nama objasnili na jednom savetovanju u Italiji je primer iz Amerike kada su se otrovale dve bake i jedno dete od spanaća od bakterije ešerihijakoli koja je jedna fekalna bakterija koja se razvija u kanalizacionim cevima (a u ovom slučaju nalazi se kao jedna crevna bakterija u crevnom traktu čoveka). Znači ta hrana je bila zagađena fekalijama. Te dve bake i dete, su umrli, podignuta je opšta panika i pomoću ovog sistema, oni imaju bar kodove i vi možete tamo pomoću interneta da ukucate brojeve sa tog bar koda gde jednostavno kaže, koji supermarket, koji transporter. Oni su došli na njivu gde je spanać proizveden i ustanovili su da su krave probile ogradu, ušle i vršile fiziologiju po spanaću, zarazile spanać ešerihijomkoli i troje ljudi je to platilo glavom.
Prema tome, moramo znati s kim radimo. Znači, registrovanje svih povrtara, ne registrovanje državno, to moraju da urade udruženja i zadruge, da registruju sve povrtare, udruženja i kooperative koje se bave proizvodnjom i da se o tome napravi jedna baza podataka, da se zna ko je taj koji proizvodi, gde se proizvodi. O tome mora postojati baza podataka.
• Zahtev tržišta - Treće, moramo znati šta proizvodimo. Planiranje proizvodnje na osnovu zahteva tržišta, opet šta beogradska gospođa želi, da li su njeni zahtevi postali od onog luka četiri do šest centimetara, ili možda sad želi veći luk, ili manji luk, žut ili ljut luk, možda ljubičasti, ona je pokazatelj šta mi treba da proizvodimo. To znači da planiramo proizvodnju na osnovu zahteva tržišta, što će doprineti da se ujednači sortiment, da nemamo na nivou sela 15 sorti i još 15 varijeteta, da radimo sortiment po nameni, da nabavljamo kvalitetan setveni i sadni materijal.
Prošle godine je cena luka bila dobra, pa je svaka šuša počela da sadi luk, pa ga ove godine ima, a Bog pomogao pa u Poljskoj nije udario mraz pa ga sad ima, pa će cena biti duplo manja nego prošle godine.
• Integralna proizvodnja - I ono što nas čeka i što je veliki bauk je standardizacija proizvoda ili uvođenje GLOBALGAPa. Sta još moramo znati? Pristalica integralne, ne organske proizvodnje. U svetu se to zove sistem dobre poljoprivredne prakse gde se vodi računa i o plodoredu i o svemu tome. Šta nam je značajno?
Dobra i kvalitetna stručna služba, poljoprivredna stanica u Novom Sadu ima dva zaštitara što znači da pokrivaju 64 naseljena mesta i nema šanse fizički da nas obiđu. Mi u zadruzi imamo našeg zaštitara bilja, Bilo bi dobro da svako udruženje, zadruga može da plati ili inžinjera zaštite bilja, ili veterinara, stočara, jer imamo potrebe na dnevnom nivou oko zaštite bilja. U okviru proizvodnje važna je i pravovremena berba, što zavisi od vrste povrća.
• Svetsko tržište - Naši potencijalni kupci ne mogu kupiti odjednom ono što proizvedemo, pa su nam zato potrebna kvalitetna skladišta gde će se roba kvalitetno sačuvati do momenta plasmana-prodaje. Uz skladišta obavezno idu perilice, kalibratori, pakerice... Ove se investicije mogu ostvariti interesno udruživanjem, ali to je, po sadašnjem Zakonu o zadrugama, skoro nemoguće.
Na nama je da napravimo bazu podataka, da mapiramo ko šta, gde, kad i kako proizvodi, da obezbedimo servise koji prate distributivne centre, savetodavni servis i drugo što nam Ministarstvo neće obezbediti. Najvažnije je da sertifikujemo našu proizvodnju, da proizvedemo u sistemu GLOBALGAP-a. To je jedan privatni standard.
Veliki supermarketi su odlučili da oni neće da truju njihove potrošače, pa su napravili EUROGAP kao sistem standarda i kontrole ispravnosti proizvoda, pa je hrana zdravstveno bezbedna. Ovaj standard je prvo bio u okviru EU, a potom su ga prihvatili Australija i Amerika, pa je tako nastao GLOBALGAP sistem.
Dobro bi bilo da Ministarstvo poljoprivrede i USA program (program pomoći američke vlade) zajednički organizuju edukaciju poljoprivrednika o GLOBALGAP-u.
Istraživanja Poljoprivredne stanice u Novom Sadu: u povrtarskim centrima Begeč, Gospodinci, Futog, Despotovo, Čurug, Silbaš i Žabalj, oko 50% proizvođača je samo čulo za GLOBALGAP standard.
Pisanu evidenciju u o primeni pesticida vodilo je 2% proizvođača, a knjigu istorija polja, gde je obuhvaćen plodored, agrotehničke mere, primena pesticida, svega 0,7% ispitivanih proizvođača. Otuda je važna edukacija o GLOBALGAP-u .
Tekst: Ava Marija i Acko Jegrečki
Foto: V. Lazić
