GAJENJE RADIČA

GAJENJE RADIČA

Radič su još stari Grci i Rimljani koristili u prehrani i kao lekovitu biljku, a i danas se kao divlji skuplja, rano u proleće, i koristi kao salata, često u smeši s maslačkom i drugim samoniklim jestivim biljem.

U srednjem veku, od divljeg radiča nastala je u Evropi kultivisana biljka cikorija, Cicborium intibus var. sativum D.C., koja se uzgaja prvenstveno zbog zadebljalog korena, koristila se kao krmna biljka, a kasnije za sušenje i pripremu kafovina. Karakteristika ovog varijeteta je zadebljali koren pravilnog oblika, koji je našao i druge primene. U Italiji se jedan ekotip koristi kuvan kao varivo. U severnoj Evropi najviše je raširena proizvodnja korena za poboljšanje i korišćenje novog lišća u svežem stanju kao salata, ili kuvan kao prilog.

Drugi varijetet, nastao od divljeg radiča, je Cicborium intibus var. foliosum, koji ima kraći i nepravilan, manje zadebljani koren, a uzgaja se zbog rozete lišća različitog oblika i boje, a neki tipovi stvaraju veću ili manju glavicu. Najviše se koristi u svežem stanju kao salata karakterističnog, gorkastog, ukusa. U poslednje vreme, proizvodnja i potrošnja se, sve više, širi i u kontinentalnom području Evrope.

U Italiji se, za radič, koristi više termina: cicoria za radič zelenih listova, koji se koristi kao mlada rozeta lišća i više puta bere rezanjem, zatim za zeleni radič izduženih glavica, catalogna, za tipove bujne zelene rozete koji se koriste pretežno kuvani, te Witoloof, od koje se koristi koren za kuvanje. Radiccbio se nazivaju tipovi radiča crvenih ili šarenih listova, od kojih se koristi rozete, ili glavica, uzgaja se radič-špargaš, od kojeg se jede mlada cvetna stabljika.

Hranljiva i zdravstvena vrednost

Radič je vredna namirnica, koja se pretežno koristi u svežem stanju, ali i, na različite načine, kuvan ili pirjan.
Karakterističan je njegov gorkast ukus od intibina, a od ugljenih hidrata najviše je zatupoljena fruktoza i inulin, što ima posebnu vrednost u ishrani dijabetičara. Zbog male energetske vrednosti, ceni se i u dijetetskoj ishrani.
Zdravstvena vrednost, i divljeg i gajenog radiča, poznata je od davnina, a i potvrdena savremenom medicinom.
Saharid inulin, koj je najvećim delom u radiču, snižava količinu šecera u krvi i mokraći.

Radič povoljno deluje na rast kostiju i zuba kod dece i omladine, poboljšava rad srca i krvotoka, bubrega i mokraćnog mehura, povećava apetit i, uopšte, deluje na skladan rad organizma, zaustavlja krvarenje, a koristi se i za čišcenje kože, protiv peruti i za zdravlje kose.
Upotrebaljva se kao čaj od lišća i cvetova, ili sok od svežeg lišća.

Proizvodnja u svetu i privredna vrednost

Najviše različitih tipova radiča gaji se u Italiji. U severnoj Evropi najviše se uzgaja radič Witloof. Kod nas je radič veoma malo zastupljen u okolini Subotice. Budući da ima dugu sezonu dospevanja, a i dobru skladišnu održivost, specijalizovani povrtari nalaze ekonomsku opravdanost ove kulture, iako ne daje velike prinose po jedinici površine.

Morfološka i biološka svojstva

Radič Cicborium intibus var. sativum ima dubok, ali u gornjem delu vretenasto zadebljani koren, a Cicborium intubus var. foliosum ima kraći glavni koren, jako razgranat i tek neznatno zadebljan. U vegetativnoj fazi stabljika mu je skraćena, a na njoj se formira rozeta vrlo različitog lišća. U početnoj fazi rasta, listovi su mu ovalni ili izduženo ovalni i pokriveni sitnim dlačicama. Kasnije, u zavisnosti od tipa i kultivara, listovi su u rozeti sedeći, okruglog, ovalnog ili lancetastog oblika, celog ili, više manje, nazubljenog ruba. Površina lista može biti glatka, ili valovita, a dlakavost je više izražena na spoljnim listovima rozete. Boja listova je od tamnozelene do svetlozelene, a brojni kultivari imaju više, ili manje antocijana.

I ti kultivari u početnoj fazi rasta imaju zelene listove, a crvena boja je, s razvojem rozete, sve više izražena. U tehnološkoj zrelosti može biti tamnocrvena, a samo glavne žile ostaju bele. Neki tipovi imaju samo crvene pege na svetlozelenom lišću, što ih čini vrlo dekorativnim.

Glavati radič može formirati veću ili manju glavicu, okruglu, okruglopljosnatu ili ovalnu, na vrhu malo zašiljenu. Ovaj poslednji oblik je najstariji tip glavatog radiča koji je podsećao na „glavu šećera“, kako se u to vreme šećer prodavao, pa je to često zadržao u imenu.

U generativnoj fazi, iz rozeta ili glavice, razvije se razgranata stabljika, koja može narasti do 1,5 m, a u pazušcima pricvetnih listova nosi cvatove glavice sa po 12 do 15 jezičastih dvopolnih cvetova plave ili bele boje. Budući da cvetove dosta posećuju insekti, moguća je stranooplodnja između varijeteta, kultivara i samohniklog radiča. Jednosemeni plod, roška ili ahenija, klinastog je oblika, krem do smeđe boje, s rudimentarnim papusom, koji je nešto manji nego u endivije, pa se po tome može razlikovati. U 1 g može biti 600 do 900 plodova, koji se koriste kao seme.

Radič najbrže niče na tempreraturi od 20 0 C, za 5 do 6 dana, a na 10 0 C do nicanja prođe i 15 dana. Za vegetativni rast optimalna je temperatura 15 do 18 0 C, a minimalna je 6 do 8 0 C. Može podneti niske temperature: od -3 do -5 0 C, zavisno od tipa i kultivara, a koren i vegetativni vrh nekih tipova može prezimiti i u kontinentalnom području zaštićen lišćem. U proleće, ponovo razvije rozetu lišća, ili malu glavicu.

Radič je, u osnovi, dvogodišnja biljka, ali već i mlada biljka u fazi rasade, ako je izložena temperaturi od oko 5 0 C, kad nastupi dugi dan, brzo prelazi u duže (do 30 dana), učinak vernalizacije, jače je izražen. Međutim, visokim temperaturama (20 do 25 0 C) odmah posle vernalizacije, njen se učinak može smanjiti ili poništiti.

Za radič su najpovoljnija srednjeteška zemljišta dobre strukture i dobrog kapaciteta za vodu i vazduh, uz pH 6 do 7. Ravnomerno snabdevanje vodom bitno je za uspešan uzgoj.

Klima, zemljište i proizvodna područja
Različiti tipovi radiča, različiti načini proizvodnje i različite namene, omogućuju vrlo široki raspon različitih zemljišta i klimatskih uslova za uzgoj. Na laganim peskovitim zemljištima, uspešno se gaji uz navodnjavanje, a na težim zemljištima, uzgaja se i bez navodnjavanja.

Mesto u plodoredu
Radič ne podnosi sam sebe, pa se preporučuje da se ne uzgaja na istoj površini najmanje 3 do 4 godine. Kao lisnato povrće uzgaja se nakon kultura obilno đubrenih organskim đubrivima, a sam je dobra pretkultura, jer nakon berbe i čišćenja, ostavlja dosta organske mase korenja i lišća.

Potreba za hranivima i đubrenje
Zavisno od tipa radiča, načinu proizvodnje i zalihama hraniva u zemljištu, potreba za hranivima radiča vrlo je različita. Tipovi radiča koji stvaraju zadebljali koren iznose iz zemljišta 4 do 7.5 kg N, 2 do 4.5 kg P2O5 i 15 do 20 kg K2O po toni ukupne biljne mase. Za glavati i lisnati radič preporučuje se 20 do 60 t / ha stajskog đubriva i 160 do 200 kg P2O5 i 80 do 160 kg K2O po hektaru.

Izbor kultivara

Za proizvodnju u gustom sklopu i berbu mladih listova, najprikladniji su kultivari zelenih listova, koji se nakon berbe brzo regenerišu i stvaraju nove listove, te omogućavaju višekratnu berbu. Za korišćenje u razvoju pune rozete, kada se upotreblajvaju mladi unutrašnji listovi, prednost imaju kultivari uspravnog rasta, crvene boje ili šareni, s jače izraženom srednjom žilom, koja je obično bela i krhka.

Kultivari koji stvaraju glavicu mogu biti zelenog, crvenog ili šarenog lišća. Zeleni obično imaju izduženu, malo zašiljenu, glavicu. Crveni i šareni više su okruglih, ili okruglospljoštenih, glavica s belim glavnim žilama.

Od svih se traži što veća otpornost na niske i visoke temperature, sporo prorastanje, otpornost na fiziološki poremećaj rubnu palež, otpornost na bolesti i štetočine.

Kultiravi za pospešivanje imaju uspravan rast, dugačke, lancetaste listove, a više se razlikuju u fuziološkim svojstvima koja se održavaju u finalnom proizvodu nakon pospešivanja, dugačkoj beloj glavici. Razlike u dužini vegetacije i kasno pospešivanje od kasne jeseni do ranog proleća. Ako se kultivar pospešuje u neodgovarajućem razdoblju, glavica ne postigne tražen kvalitet.

Proizvodnja radiča

Za proizvodnju radiča, u zavisnosti od pretkulture, zemljšte treba dobro pripremiti uz obradu na 20 do 40 cm dubine, a površinski setveni sloj mora biti fine mrvičaste strukture, naročito ako se direktno seje.

Za berbu mladih listova, radič se redovno direktno seje na gredice, uz razmak redova 10 do 15 cm, ili omaške (širom) 3 do 10 g semena po kvadratnom metru. Sejati treba što pliće, 0,5 do 1 cm, i lagano povaljati. Ako se seje rano u proleće, u februaru ili martu, do nicanja treba 2 do 3 nedelje, a posle nicanja, za 4 do 6 nedelja, listovi rozete dostignu visinu 10 do 15 cm, kada se mogu brati. Neki proizvođači beru još mlade lišće, dužine 5 do 7 cm. Bere se rezanjem lišća, ali tako da se ne ošteti vegetativni vrh.

Posle berbe, prema potrebi se zalije, a novi listovi ponovo su spremni za bebru za oko mesec dana. Posle drugog reza, uz zalivanje, korisno je prihraniti azotnim ili kombinovanim đubrivom.

Tokom leta, sve do jeseni, usev se može brati više puta, ali postupno biva sve slabiji. Sejati se može i u više navrata. Pri kasnijoj setvi nicanje je brže, a i listovi brže pristignu za berbu.

Direktnom setvom najčešće se ugajaju kultivari od kojih se koristi već sasvim razvijena rozeta lišća. Zavisno od područja gde se uzgaja i kultivara, seje se u junu ili julu, u redove na razmak 30 do 50 cm red od reda, preciznom sejačicom uz normu setve 1 do 1,5 kg semena po hektaru. Za ujednačeno nicanje najvažnije je održavati vlagu u površinskom sloju zemljšta. Kada biljke razviju 3 do 4 lista, proređuje se na razmak 15 do 30 cm, zavisno od kultivara. Tokom vegetacije redovno se navodnjava i međuredno kultiviše. Rozete su spremne za berbu od septembra do novembra. Ako tokom kasne jeseni ili zime izmrzne lišće, vegetacitivni vrh je obično zaštićen i može na proleće, iz zaliha u korenu, razviti malu glavicu ili rozetu.

Kad su rozete već dobro vidljive malo se prihrani i okopa. Neki proizvodači radič useju u pšenicu pre vlatanja. To seme ima povoljnije uslove za nicanje. U konsocijaciji rast je biljka vrlo spor, ali nakon žetve biljaka već ima dobar koren, pa lakše preživi letnju sušu i visoke temperature. Glavni je rast rozete tokom jeseni i zime, pa sve do proleća, kada se postepeno bere.

U poslednje vreme, umesto lisnatog radiča, sve se više gaji glavati radič. Novi atraktivni kultivari postižu na tržištu bolju cenu, pa se najviše uzgajaju iz rasade.

Na dobro pripreljenim gredicama gaji se rasada golog korena, slično kao salata, ili u kontejnerima s lončićima od oko 30 ml. Za jesenji uzgoj seje se u prvoj polovini jula, a presađuje u prvoj polovini avgusta. Za proizvodnju dobre rasade najvažnije je održaati vlagu u površinskom sloju gredice ili u kontejnerima, a korisno je i malo ih zasenčiti, da se izbegnu previsoke temperature. Sadi se na razmak 30 do 50 cm red od reda i 30 do 40 cm u redu.

Posle sadnje važno je održavati optimalnu vlagu uz međurednu kultivaciju, da se, u prvoj fazi, razvije što veća rozeta lišća. Glavica se razvije tokom jeseni, kad su već niže temperature, a bere se u drugoj polovini oktobra i u novembru Kultivari glavatog radiča većinom su osetljiviji na niske temperature. Za kasnu berbu dobro je zaštiti ih agrotekstilom ili perforiranom PE folijom.

Za prolećnu proizvodnju glavatog radiča najvažnije je izgabrati kultivar koji sporo prelazi u generativnu fazu. Rasada se gaji u zaštićenom prostoru, pri temperaturi višoj od 10 0 C uz setvu u februaru ili martu. Presađuje se u martu ili aprilu.

Pri ranom presađivanju, prednost ima uzgoj na pokrivenim gredicama, da se smanji učinak vernalizacije. Berba počinje krajem maja ili početkom juna i traje do početka jula, u zavisnosti od kultivara i roka setve i sadnje. Pravovremenom berbom treba izbeći prorastanje. Glavice iz proletnje proizvodnje obično su nešto manje i nisu tako čvrste kao u jesenjoj proizvodnji.

Proizvodnja radiča za pospešivanje

Slika:Witlof - TOTEM, bejo Zaden

Proizvodnja radiča za pospešivanje tipa Witloof kod nas nije uobičajena. Cilj uzgoja je pravilan zadebljali koren, koji na gornjem delu ima prečnik najmanje 3 cm.
Gaji se direktnom setvom na otvorenom . U kontinentalnim uslovima seje se u junu preciznom sejačicom uz razmak redova od 35 do 50 cm i normu setve od 1,8 do 2,3 kg/ha, a ciljani sklop je 200 do 250 hiljada biljaka po hektaru.
Budući da je seme vrlo sitno, teško je postići pravilan raspored biljaka u redu, pa se u fazi 4 do 5 listova biljke proređuju na razmak 10 do 15 cm. Primenom piliranog semena to se može delimično izbeći.

Đubrenje je isto kao i za lisnati i glavati radič, ali treba paziti da količina azota ne bude veća od 70 kg/ha, jer previše azota poboljšva razvoj lišća na račun korena. Tokom vegetacije, međuredno se kultiviše koristeći mehanizaciju za šećernu repu. Protiv korova mogu se koristiti herbicidi, a u sušnom letnjem razdoblju, 2 do 3 navodnjavanja mogu osigurati potreban kvalitet korena za pospešivanje. Protiv lisnog minera, u vreme vegetacije, treba prskati sa 1,5 kg/ha dimeotata. Ovaj miner i, nakon pospešivanja, u lišću buši kanale, koji zbog oksidacije lateksa posmeđe

Kad spoljno lišće rozete počne žutiti, okoren je zreo za pospešivanje, a to je za 18 do 20 nedelja vegetacije.
Uzdužnim presekom u gornjem delu stabljike, prema veličini šupljine, može se bolje oceniti zrelost korena. Zreo koren ima oko 25% suve materije, odnosno oko 35 g po korenu.

U korenu preovladava inulin prva 4 meseca uzgoja, a posle toga njegova količina više ne raste. Asimilati, koji dolaze iz lišca, ostaju u obliku fruktoze, ili se vežu u saharozu. Količina saharoze imala je opravdan uticaj na prinos nakon pospešivanja. Tokom skladištenja raste količina saharoze i fruktoze na račun inulina, a to utiče na veći prinos izboja.

Radič posejan u junu, u kontinentalnim područjima, zreo je za vađenje početkom novembra. Način vađenja zavisi od raspoložive mehanizacije. Koren se podreže na dubini od 15 do 17 cm, a zatim se čupa i podrezuje lišće, slično kao kod vađenja mrkve.

Visinu podrezivanja lišća treba podesiti tako da se ne povredi vegetacitivni vrh. Prinos korena može biti 15 do 25 t/ha uz 8 do 10 t/ha lišća, koje se može koristiti za stočnu hranu ili zaorati za zeleno đubrenje.

Pre skladištenja, koren radiča klasira se prema prečniku gornjeg dela glave, a odbacuju se manji do 3 i veći od 6 cm, jer oni ne dalju standardne izboje nakon pospešivanja. Pre pospešivanja, koren mora proći razdoblje mirovanja pri nižim temperaturama (2 do 4 0 C) kroz najmanje 8 do 10 dana, zavisno od kultivara.

Pospešivanje radiča

Pospešivanje radiča vrlo je stara praksa u Francuskoj i Belgiji, a novi izboji radiča tokom zime bili su vrlo cenjena salata, dok još proizvodnja u zaštićenim prostorima nije bila raširena. Koren radiča spremao se u podrumima ili trapovima i pospešivao u šupama, stajama ili drugim prostorima u gazdinstvu.

Za postizanje potrebne toplote za aktivnost vegetativnog vrha najviše se koristio bioenergetski materija -sveže stajsko đubrivo u sloju oko 20 cm. Na njega je stavlje sloj zemlje, koja se pri razgradnji đubriva ugreje na 12 do 16 0 C. Na nju se slažu korenovi prekraćeni na 15 do 18 cm, tako da su glave korenova u istom nivou.

Na 1 m2 tako pripremljene gredice, može se složiti 300 do 400 korenova, a pokriju se s oko 15 cm rastresite zemlje, koja se tokom pospešivanja održava vlažnom. Ako je temperatura u zoni korena oko 12 0 C, a okolnog prostora 3 do 5 stepeni niža, izboji će se razviti za 5 do 6 nedelja. Umesto zagrevanja bioenergetskim materijalom, neki proizvodači donji sloj zemljišta zagrevaju toplom vodom iz centralnog grejanja u kući, ili električnom strujom preko ogrevne mreže.
Ovaj način zahteva mnogo rada, pa se u proizvodnji za tržište više ne koristi.

Sl. 4 Pre pospešivanja koren Witlofa seče se na 20 cm, a nadzemni deo se ostavlja na 3 sm dužine.

Sledeći način da korenovi radiča tipa Witloof pospešivani su u drvenim sanducima „ jabučarima“ dimenzija 60x40x30 cm. Za ulaganje korenova korištenje jedan manji sanduk „šablona“, kome su spoljne dimenzije odgovarale unutrašnjim dimeznijama „jabučara“.

Korenovi se ulažu u sanduk-šablon s glavom prema dole, gusto jedan do drugoga. Predugački korenovi prekrate se, a međuprostori među korenovima popune se sa dve lopate vlažne rahle zemlje, koja se, protresanjem, glatko poravna.

Preko sanduka šablona stavi se PE folija, poklopi jabučarom, okrene glavama prema gore i sanduk šablona izvuče iz jabučara. Sanduci su pokriveni crnom PE folijom i stavljeni u prostoriju sa dnevnom temperaturom od 15 do 16 0 C.

Pospešivanje je trajalo 15 do 22 dana, a sanduci su tokom tog razdoblja zalivani sa 5 do 14 l vode po sanduku. Pospešivanje je tokom zime ponovljeno u 5 turnusa, a prinos po sanduku bio je 3,25 do 6 kg, odnosno 13 do 24 kg/m2. Mladi izboji dobiveni na ovaj način nisu tako beli kao s pokrovnom zemljom, a često ma je i vrh malo otvoren, ali bolja je mogućnost kontrole tokom pospešivanja i lakša berba.

Dalje poboljšanje tehnologije pospešivanja radiča jeste pospešivanje u vodi ili zaštitnom rastvoru.

I ova tehnologija ima više različitih varijanti. Pospešuje se u zamračenoj prostoriji koja se može, prema potrebi, zagrevati i dobro provetravati. Koreni se slažu u plastične sanduke ili police postavljene po 5 do 6, jedna iznad druge. Voda se dovodi, uz pomoć pumpe, u najgornje sanduke iz kojih kruži prema donjima, tako da u svakom sanduku ostane po 5 cm vode. Dok korenovi ne počnu razvijati nove korenčiće, voda se ne zagreva, a posle 8 do 10 dana, voda se zagreva na 16 do 20 0 C, a temperatura vazduha održava se na 12 do 16 0 C. Uz pomoć ventilatora, održava se ujednačena količina kiseonika i ugljen-dioksida u prostoriji. Na ovaj način, pospešivanje traje 3 do 4 nedelje. Novi izboji nastaju iz zaliha asimilata u korenu.

Osim radiča tipa Witloof mogu se pospešivati i neki lisnati radiči. Oni ne stvaraju čvrstu zatvorenu glavicu, nego rozetu nežnog krhkog obojenog lišća.

Sl. 5 do 8 Postupak pospešivanja (forsiranja) witlofa.

Berba i prinosi

Kao što je već opisano, različiti tipovi radiča beru se i pripremaju za tržište, ili upotrebu u domaćinstvu, u različitim fazama razvitka, zavisno od navika tržišta u pojedinim područjima.

Mladi listovi gusto posejanog radiča beru se rano ujutru makazama kad dostignu 7 do 10 cm visine, operu se u hladnoj vodi, ocede i tako dolaze na lokalno tržište pakovani u plitke letvarice pokrivene folijom. Pojedinačna pakovanja od po 200 ili 500 g u perforirane PE vrećice imala bi prednost. Prinos radiča, iz takva uzgoja, je vrlo teško proceniti, jer zavisi od postignute gustoće useva i broju berbi. Uz 5 do 6 berbi može se računati na prinos do 2 kg/m2.

Kultivari od kojih se koristi već razvijena rozeta, beru se u različitim fazama u zavisnosti od kultivara i navikama tržišta. Bere se rezanjem u području korenova vrata i očiste stariji listovi tako da ostanu samo mladi i mekani.
U Italiji beru i s delom korena, koji se očisti od žilica, što omogućuje bolju održivsot tako pripremljenog radiča.

Pakuje se takođe u plitke letvarice ili kartonske kutije. Prinosi su različiti, zavisno od kultivara, vremena berbe i ostvarenom sklopu, a prosečno se može računati na 15 do 30 t/ha.

Glavati radič se bere kad glavica postigne čvrstinu i boju svojstvenu za kultivar. Reže se iznad listova rozete i slaže u letvarice, obično samo po jedan red. Prosečna težina glavice okruglih, crvenih i šarenih kultivara može biti od 200 od 500 g, a izduženog tipa i više. Prinosi zavise od kultivara, sezoni gajenja, broju biljaka po jedinici površine, pa se može postići do 30 t/ha, a zelenih izduženih glavica, i više.

U Italiji, različiti tipovi crvenog glavatog radiča posejanog ili posađenog u julu i avgustu beru se od sredine oktobra do kraja februara. Bere se najčešće ručno, i to tako da se odreže deo korena do 5 cm i odstrani veći deo lišća rozete. Zatim se biljke izbeljuju, tj. slože u hrpe s korenom prema dole i pokriju slamom, ili crnom PE folijom, te tako ostanu 7 do 10 dana. Tim postupkom postiže se bolja kvalitet, krhkije lišće s manje gorčine. Nakon toga se glavice i deo korena površinski očiste i nakon toga otpremaju na tržište. Pospješeni radič reže se ili lomi u zoni korena vrata. Pri rezanju mogu se odmah odvojiti spoljni listovi, koji ne odgovaraju traženom kvalitetu. Pakuje se u kutije obložene folijom po 5 kg ili u pojedinačnim pakovanjima po 0,5 kg u perforirane vrećice od PE folije, ili plastične tanjire pokrivene folijom, ili celofanom.

Norme kvaliteta za pospešivani radič na Evropskom tržištu su dosta zahtevne.

Izboji ekstra klase moraju biti beli, bez zelenkaste boje i staklavosti, pravilnog oblika, čvrsti i zatvorenog vrha. Spoljašnji listovi ne smeju biti manji od 3/ 4 dužine celog izboja. Sortiraju se po dimenzijama. Najmanja je dužina izboja 9 cm, a najveća 17 cm. Najmanji prečenik, pri dužini manjoj od 14 cm, je 2,5 cm, a pri dužini većoj od 14 cm prečnik je 3 cm. Najveći prečnik, za ekstra klasu, je 6 cm.

Za I klasu izboji moraju biti dovoljno čvrsti, spoljašnji listovi najmanje ˝ dužine izboja, bez zelenkaste boje i staklavosti. Dopušten je manje pravilan oblik, slabije zatvoren vrh, ali otvorenost ne seme biti veća od pola prečnika izboja. Najmanji i najveći promer isti su kao i za klasu ekstra, osim što je najveći promer 8 cm, i najveća dužina 20 cm.

U intenzivnoj proizvodnji, sa 1 ha proizvedenog korena, tokom sezone pospešivanja može se postići oko 25 t izboja. Odnos mase izboja prema korenu približno je 1:1,3 do 1,6. U sistemu pospešivanja u vodi po 1m˛ površine koristi se oko 65 kg korena (350 do 400 komada), a postiže se prinos od 40 do 50 kg izboja, odnosno u krajnjim slučajevima 30 do 80 kg.

teelten/witloof.HTM