PARADAJZ

PARADAJZ
Lycopersicon esculentum

Rod Lycopersicon je mali, ali važan, deo familije Solanaceae i obuhvata još oko 80 vrsta. Latinsko ime paradajza pojavljuje se, kod različitih autora različito, a taj problem još nije, sasvim, razrešen. Jedno od najstarijih imena je, upravo, Lycopersicon esculentum koje je predložio Miler 1768, a do danas se najviše upotrebljava.

Središte porekla ovog roda je u Južnoj Americi, u Peruu, a proizvodnja je, verovatno, počela u Meksiku, od divljeg paradajza L. Esculentum var. cerasiforme, koja je i sada rasprostranjena, kao korov, uz kanale za navodnjavanje i na vlažnijim terenima. U mnogim jezicima, paradajz je dobio ime od acteckog imena „tomathe“, što znači „nabubreli plodovi“.

Sve vrste roda Lycopersicon imaju 2n-24 hromozoma, pa su, manje ili više, interfertilne. U kasnijim razdobljima oplemenjivanja paradajza, za unošenje otpornosti na bolesti i štetočine, korišćene su još i vrste Lycopersicon.

Paradajz je donet u Evropu za vreme drugog Kolumbovog putovanja, ali se, još dugo, gajio samo u botaničkim baštama, jer se pretpostavljalo da je otrovan, analogno njegovim evropskim srodnicima. Kao povrće, počinje se više uzgajati, tek početkom dvadesetog veka.

Hranjiva i zdravstvena vrednost

Paradajz je vrlo rasprostranjena namirnica u celom svetu zbog višestrukog načina upotrebe. Najviše se koristi svež, za salatu, sama, ili u kombinaciji s drugim povrćem, a u poslednje vreme, sitnoplodni kultivari, koriste se kao voće. Paradajz je nezaobilazni sastojak mnogih kuvanih jela: supa, sosova, variva s drugim povrćem, punjenja – sa sirom, ili mesom - na picama i slično, naročito u mediteranskoj kuhinji. U prerađivačkoj industriji, paradajz je jedna od glavnih sirovina. Prerađuje se u koncentrat, sokove, pelate (sterilisane, oljuštene cele plodove), a zeleni plodovi mogu da budu sastojak mariniranih mešanih salata. Sitniji plodovi mogu se zamrzavati, a ponegde se sok paradajza konzerviše liofilizacijom. Pošto je potrošnja paradajza srazmerno velika, naročito u letnjim mesecima, on je, istovremeno, jedan od važnijih izvora vitamina. U zelenim plodovima paradajza prisutan je alkaloid solanin, koji se tokom zrenja razgradi, a plodovi dobijaju žutu, ružičastu i crvenu boju od likopena, ksantofila i karotena. Ukus paradajza zavisi od količine i odnosa šecera i kiseline, ali na emocionalnu ocenu ukusa utiče, takođe, i čvrstina strukture. Reduktivni šećeri i organske kiseline čine 60 do 70% topivih materija u soku paradajza. Kultivari za potrošnju u svežem stanju, obično imaju više šećera od kultivara za preradu.

U suvoj materiji fruktoza je više zastupljena (1,7%), od glukoze (1,5%), a saharoze nikad nema više od 0,5%. Maksimalnu količinu šecera imaju samo plodovi koji su sazreli na biljci. Kiseline postignu najveću vrednost pre pune zrelosti ploda.

Do pune zrelosti, koncentracija jabučne kiseline se smanjuje, a koncentracija limunske kiseline se povećava. Pored slatkog i kiselog, na ukus paradajza utiče i komponente arome - više od 400 pojedinačnih supstanci.

Poznata je i zdravstvena vrednost paradajza, naročito za bolesti srca i krvnih sudova. Koristan je za snižavanje krvnog pritiska i izlučivanje vode iz organizma. Preporučuje se za različite dijete, kod šećerne bolesti, bolesti jetre i bubrega. Povoljno deluje na kožu, posebno na opekotine od sunca, ali se preporučuje i, kao oblog i maska, za osetljivu kožu.

U poslednje vreme, došlo je do boljeg razumevanja likopena iz plodova paradajza . Likopen je glavni karotenoid u ljudskoj krvi i tkivima. Dnevna potreba likopena, za odraslog čoveka, je oko 3 mg. Pradajz, i proizvodi od paradajza, glavni su izvor likopena, i čine 90% likopena u ljudskoj ishrani. Sveži plod paradajza ima oko 30 mg/kg likopena, dok od paradajza do 150 mg/l, a kečap oko 100 mg/kg. Paradajz, i proizvodi od paradajza, sadrže još alfa, beta i gama kartotene i lutein. Na količinu likopena u plodovima paradajza utiču: zrelost plodova, kultivar i način prerade. Kuvanjem se poboljšava bioaktivnost karotenoida, a naročito likopena. Delovanje likopena tumači se različitim biohemijskim mehanizmima, posebno kao antioksidans i regulator delovanja rasta ćelija. Istraživanja delovanja likopena, u prevenciji različitih tipova raka, pokazala su da, u krvi i tkivima bolasnika, ima znatno manje likopena i selena, u odnosu na zdravu grupu.

Proizvodnja u svetu i privredna vrednost

Od početka 20. veka, proizvodnja paradajza u svetu stalno raste i već, po površinama, zauzima deseto mesto u proizvodnji hrane. U svetu se proizvodi na 3.169 hiljada hektara, a prosečni prinos je 28,3 t/ha.
U Evropi se proizvodi na 670 hiljada hektara, a prosečni prinos je, iznosi, 28,9 t/ha. Najveća proizvodnja je u mediteranskim zemljama: Italiji, Španiji, Grčkoj i Francuskoj, gde su klimatski uslovi povoljniji. Proizvodnja na otvorenom je moguća, i donekle proširena, sve do 50 stepeni severene geografske širine. U severnim zemljama najviše se proizvodi u zaštićenim prostorima.

Morfološke i biološke osobine

Paradajz je jednogodišnja, a u povoljnim uslovima može biti i dvogodišnja, zeljasta biljka. Glavni koren može doseći do 1m dubine, ali grananje počinje vrlo rano, a korenov sistem može doseći i do 1,5 m, ali glavnina je u površinskom sloju, do 30 cm. Paradjaz ima sposobnost stvaranja adventivnog korena na stabljici, što je redovna pojava kad se sadi dublje, nego što je bilo u zaštićenom prostoru. Ako stabljika leži na zemljištu, adventivni koren razviće se na delu stabljike koji dodiruje zemljište.

Veličina korenovog sistema zavisi od naslednih osobina, ali i od uslova zakorenjivanja – fizičkim osobinama zemljišta i vodnom režimu. Kod dobre snaddevenosti zemljišta vodom, masa korena je manja, a kod slabije snabdevenosti, veća. Nije još dovoljno istraženo koja bi optimalna masa korena bila potrebna za dobro snabdevanje biljke.

Stabljika je zeljasta, u osnovi prečnika do 2 cm, pokrivena dlačicama. Većinom nema dovoljno sklerenhima, pa kad je opterećena lišćem i plodovima, bez potpore, poleže. Dva su osnovna tipa stabljike: indeterminantan i determinantan. Kultivari prvog tipa često se nazivaju visoki, a kultivari drugog tipa niski, ili grmasti. Indeterminantna stabljika može narasti nekoliko metara. Vegetativni vrh je aktivan sve dok ima povoljne uslove. Posle prve cvasti razvije, najčešće, 3 lista, zatim druga cvast, zatim 3 lista i treća cvast, i tako redom. Iz pazuha listova razvijaju se sekundarne grane, koje se obično odstranjuju. Ako se ne odstrane, na njima je isti raspored listova i cvatsti.

Determinantna stabljika obično ima kraće internodije, a glavna stabljika naraste 0,5 do 1 m, zatim prestaje da raste, a na vrhu je, često, cvast. Posle prve cvasti, razviju se jedan ili dva lista, zatim druga cvast, koji može biti i poslednji na glavnoj stabljici, ili se, posle njega, razvije još jedan, ili dva lista, i rast završava trećom cvasti. Iz pazuha listova, brzo se razvijaju sekundarne grane, koje imaju isti raspored listova i cvasti kao i glavna stabljika, pa tako cela stabljika ima grmast izgled. Pošto se, istovremeno, razvija nekoliko sekundarnih grana, cvetanje i plodonošenje, srazmerno je udruženo. To je prednost za paradjaz namenjen konzervnoj industriji, jer omogućuje jednu berbu. Postoje i prelazni oblici koji se nazivaju semideterminantni.

List paradajza je neparno perast na dugoj peteljci. U povoljnim uslovima, može doseći do 50 cm. Liske su nejednake veličine, romboidnog oblika, nazubljene, manje ili više naborane, i dlakave. Kod nekih kultivara, listovi su slični lišću krompira.

Prva cvast se pojavljuje na internodiju posle 5 do 9 listova, što delimično zavisi od genotipa, a delimično od temperaturnih uslova u vreme zametanja cvasti. Cvast je jednostavni, ili sastavljeni, grozd. Jednostavni grozd može imati 7 do 12 cvetova, a sastavljeni višestruko više. Zabeležena je cvast od 300 cvetova. Grananje cvasti mogu izazvati niže tempretaure (oko 13 0C) u vreme zametanja. Cvetovi na cvasti se razvijaju sukcesivno, akropetalno (od dna, prema vrhu cvasti), pa tako, na jednoj cvasti može biti već razvijenih plodova i tek otvorenih cvetova.

Cvet je dvopolan, u osnovi pentameran, sa pet lapova, pet latica i pet prašnika, ali većina krupnoplodnih kultivara, ima i više. Zeleni lapovi obuhvataju pupoljak, iz kojeg se pomaljaju žute latice. Prašnici su izduženi, cevasto srasli i obuhvataju tucak. Prašnice uzužno pucaju s unutrašnje strane, još dok cvet nije sasvim otvoren, polen dospeva na tučak, i tako je osigurana samooplodnja. U nepovoljnim uslovima, naročito kod visokih temperatura, tučak se može naglo izdužiti, a njuška pojaviti iznad prašnika. Tada može doći do stranooplodnje, ako neki insekat (najčešće tripsi) donese strani polen, ili neoplođen cvet otpada. Plodnica je dvogradna, trogradna ili višegradna, iz koje se razvija plod boba.

Plod se sastoji od mesa (zidova perikarpa i pokožice) i pulpe (placente, semena i želatinoznog tkiva oko semenki koje ispunjava komore – gnezda). Plod može biti različitog oblika i boje. Nedozreli plod može biti, svetlozelen do tamnozelen, sa tamnije zelenim prstenom oko peteljke, ili bez tamnijeg prstena. Pokožica zrelog ploda može biti bezbojna ili žuta, a boja zrelog ploda žuta, narandžasta, ružičasta, crvena, ili crvenoljubičasta.

Meso ploda može biti žuto, narandžasto-crveno, žuto i crveno. Želatinozno tkivo, oko semenki nekih kultivara, može biti zeleno, a radijalni zidovi perikarpa, ponekad, su svetlije ili bele. Parenhimsko tkivo takvih zidova, ima međućelijske prostore ispunjene vazduom, što daje prvid bele boje.

Veličina ploda opisuje se kao: okruglopljosnat gladak, okruglopljosnat rebrast, okrugao malo spljošten, okrugli (kuglasti), okrugli malo izdužen, srcoliki, cilindrični, kruškoliki i šljivoliki. Peteljka ploda ima, u osnovi, sloj ćelija uz čiju pomoć se plod odvaja, zajedno sa delom peteljke i čaškinim listićima, koji ostaju uz plod, a tokom rasta ploda, još se malo povecavaju. Taj deo se vidi kao malo zadebljanje na peteljki. Oplemenjivanjem su dobijeni kultivari koji nemaju taj sloj, pa se, kod berbe, plodovi odvajaju bez peteljke, što je poželjno za, mehanizovanu, berbu paradajza za preradu. Naprotiv, paradajz za tržište u svežem stanju, prodaje se sa peteljkom po kojoj se vidi da li je plod sveže ubran.

Zahvaljujući već stogodišnjem razvoju tehnologija gajenja paradajza u zaštićenim prostorima, biologija rasta i razvoja paradajza predmet je brojnih istraživanja do današnjih dana.

Seme paradjaza je ovalno i spljošteno, do 5 mm dugo, do 4 mm široko i do 2 mm debljine, pokriveno gustim dlačicama.

U jednom gramu može biti 250 do 350 semenki. Pri povoljnim uslovima čuvanja, zadrži dobru klijavost više godina. Seme brzo bubri, ali klijanje neće početi, ako temperature nisu povoljne. Paradajz normalno klija pri temperaturama od 15 do 25 0C, a optimum je 20 do 25 0C. Minimalna temperatura klijanja je 13 0C, ali ima kultivara koji počinju klijanje već pri 10 0C. Kultivari koji mogu klijati pri nižim temperaturama, dobro klijaju i pri višim temperaturama, sve do 35 0C, a zabeležena je i 30% klijavost pri 37 0C. Seme paradajza najbolje klija u mraku, a ima kultivara koji ne mogu klijati na svetlu. Primena regulatora rasta (giberelinske kiseline GA, naftalensirćetne kiseline NAA, indolpripionske kiseline PA, i dr.) može pospešiti klijanje i nicanje.

U proizvodnji paradajza na otvorenom, rast i razvoj je ograničen temperaturama, snabdevanjem vodom i količinom pristupačnih hraniva. Pri temperaturi od 0 0C biljka strada, ali ako je rasla pri suboptimalnim temepraturama, pa je dobro zakaljena, može preživeti i do -2 0C, ako takvi uslovi ne traju dugo. U zaštićenim prostorima, uz zagrevanje, svi ti uslovi se mogu podesiti blizu optimuma, a ograničavajući mogu biti dužina i intenzitet osvetljenja. U letnjim uslovima, pri punom osvetljenju, novi listovi se zameću svaka dva dana, a u zimskim uslovima, kad je intezitet svetla manji, svaka 2,5 dana.

Uopšteno se misli da se skladan rast biljke paradajza postiže pri dnevnim temperaturama od 20 do 25 0C, i noćnim od 13 do 17 0C. Poželjna razlika, između dnevne i noćne temperature, je oko 7 0C. Biljka je posebno osetljiva na temperaturne uslove u početku razvitka, kao rasad, ili na otvorenom. Osetljiva faza započinje 8 dana od otvaranja kotiledona i traje oko dve nedelje. To objašnjava činjenica da se prva cvast zameće (diferencira), u vegetativnom vrhu, oko tri nedelje posle otvaranja kotiledona, kada je treći pravi list oko 10 mm. Dobra rasada može imati zametnuto već 4 do 5 cvasti. Niže temperature u vreme diferenciranja cvasti, 13 do 15 0C, uslovljavaju zametanje cvasti posle manjeg broja listova (5 do 7), a pri temperaturi od oko 25 0C, cvast se javlja posle 10 do 12 listova, a može izazvati grananje cvasti i zametanje više cvetova u cvasti. Međutim, ako niže temperature duže potraju, to odlaže cvetatnje.

Pored temperatura, u fazi zametanja cvasti od odlučujuće važnosti je intenzitet svetla. U ogledima, smanjenjem intenziteta svetla od 10.000 luksa, na 2.500 luksa, odloženo je zametanje cvasti za 29 dana, a razvilo se još 7 listova pre cvasti. Uticaj svetla bio je veći pri 25 0C, nego pri 15 0C. Dužina dana manje utiče na generativnu fazu. Neki kultivari su neutralni, a neki su kvantitativno kratkog dana. U uslovima kratkog dana, razviju manje listova do prve cvasti, i procvetaju nekoliko dana ranije

Rast i razvoj cvasti, u narednom razdoblju, brži je pri višim temperaturama. Pri srednjoj temperaturi pod 20 0C prvi cvet, prve cvasti, otvorio se 12 dana radnije, nego pri temperaturi od 16 0C. Pri nižim temperaturama, plodnica može razviti više karpelnih listova, pa plodovi od takvih cvetova mogu biti, više ili manje, rebrasti. Pri visokim temperaturama tučak se izdužuje, što onemogućuje oplodnju i dovodi do osipanja cvetova.

Pri intenzitetu svetla od 20.000 luksa, optimalna temperatura, za cvetanje i zametanje ploda, je od 27 do 30 0C. Za normalno cvetanje potreban je intenzitet svetla od, najmanje, 10.000 luksa. Pri temperaturi nižoj od 13 0C polen slabo klija, pa ne može doći do oplodnje. Povećana koncentracija CO2 u vazduhu, kod proizvodnje paradajza u zaštićenim prostorima, pored većeg intenziteta fotosinteze, može uticati na broj cvetova i zametnutih plodova. Prema istraživanjima, kod rane proizvodnje paradajza bez primene CO2, 53% cvetova je abortiralo. Primenom CO2, oko 0,06% u vazduhu, abortiralo je 26% cvetova, uz 0,1% otpalo je 15% cvetova, a kod 0,14% CO2 samo 11%.

Visoki intenzitet svetla, odnosno visoka solarna radijacija, takođe, može imati negativan uticaj, zbog povišene temperature u zoni lišća. Smanjuje se fotosintetska aktivnost, delimično i zbog zatvaranja stoma, biljka u podnevnim satima vene, što utiče na razvoj plodova. Zbog toga se preporučuje senčenje zaštićenih prostora u letnjem periodu. Na fotosintetsku aktivnost utiče još i snabdevanje vodom (turgor) i hranivima. U uslovima niskog intenziteta svetlosti, dodatno osvetljenje tokom dužeg vremena, ima bolje dejstvo, nego dodatno povecanje intenziteta svetlosti.

Cvetni pupoljci su vrlo osetljivi na etilen, a nešto manje na propilen, pa do osipanja svetova može doći nepažljivim korišćenjem CO2, iz gasova izgaranja propanbutana, pri grejanju zaštićenog prostora.

Nedovoljna ishranjenost biljke može biti uzrok kasnijeg cvetanja i osipanja cvetova i cvetnih pupoljka.
Zametanje i razvoj ploda, deo je integralnih procesa u celoj biljci, a posebno u proizvodnji i kretanju asimilata u zelenim delovima. Veličina ploda zavisi od broja semenki, što pokazuje da su oprašivanje i oplodnja bitni procesi u razvoju plodova.

Sl.1 i 2 Loše zametanje cvetova i oplodnja usled viška etilena.

Sl.3 Oprašivanje pomoću bumbara.

Sl.4 Oprašivanje pomoću elekrične zujalice.

Sl.5 i 6 Deformacije poloda nastalo hormonim tretiranjem.

Prašnik je zreo, i tučak može prihvatiti polen, dva dana pre otvaranja cveta, a ta sposobnost mu ostaje još do četiri dana. Polen je zreo tri dana pre otvaranja cveta, a polenske kesice pucaju kad se cvet otvori, što omogućuje oprašivanje. Kad polensko zrnce dospe na njušku tučka, već za jedan sat počinje rast polenske kesice, a do oplodnje dolazi za 18 do 30 sati, pri temperaruri oko 20 0C. Količinu polena određuje genetski faktor (kultivari otporni na TMV virus, proizvode malo polena) i uslovi sredine. Visoke temperature, oko 30 0C, i niske, oko 10 0C, smanjuju proizvodnju polena i njegovu klijavost. Zbog higroskopnosti polenske kesice, za pucanje je potreban mehanički nadražaj, što u prirodi obavlja vetar, a u zaštićenim prostorima se primenjuje potresanje armature, vibrator (veštačka pčela), bumbari, itd.

Ako je relativna vlažnost vazduha manja od 70%, a temperature su niže od 17 0C, ili više od 24 0C, smanjuje se efikasnost oprašivanja.

U proizvodnji na otvorenom, najčešći razlog slabije oplodnje su nepovoljne temperature (noću, više od 26 0C, a danju više od 40 0C, ili niže od 10 0C noću). Tako visoke temperature su, kod nas, retke, ali niske noćne temperature, u ranoj proizvodnji na otvorenom, gotovo redovno, smanjuju broj plodova na prvoj cvasti. Tome može doprineti i nekoliko kišnih dana, s visokom vlagom vazduha.

U zaštićenim prostorima, posebno onim bez grejanja, češća je pojava nekompletnog oprašivanja, slabijeg zametanja plodova i razvoja sitnijih plodova, zbog malog broja semenki.

Od oplođenog tučka, do zrelog, potpuno obojenog ploda, potrebno je 7 do 9 nedelja, u zavisnosti od kultivara, položaja cvasti na biljci i uslova sredine. Prve dve do ti nedelje, rast ploda je vrlo spor i postiže oko 10% konačne veličine. Posle toga, nastupa intenzivan rast ploda, tokom 3 do 5 nedelja, kada postiže gotovo konačnu masu, u fazi takozvane zelene zrelosti. Tokom poslednje dve nedelje, rast ploda je vrlo spor, ali se u njemu događaju važni metabolički procesi koji dovode do pune zrelosti.

Dva do tri dana posle zelene zrelosti, počinje promena boje, od zelene do žute, ružičaste i crvene. Oko 10 dana posle prve promene boje, stvara se sloj odvajanja između ploda i čaške, što može dovesti do opadanja ploda. Glavne grupe pigmenata u plodu su hlorofil i karotenoidi.

Velicčina ploda i broj semenki su, u jakoj, pozitivnoj korelaciji (vezi). Različiti kultivari imaju, u tucčku, 250 do 1.000 semenih zametaka, a oplodi se 20 do 50%. Nije objašnjeno da li tu vezu uslovljavaju same semenke, ili auksini koje one proizvode.

Posle oplodnje, sadržaj suve materije u plodu pada od 17% na 10%, posle 10 dana, a posle 20 dana na 5 do 7% i, približno toliko, ostaje sve do zrenja. Polovinu suve materije ploda čine šećeri, uglavnom glukoza i fruktoza. Tokom razvoja ploda, raste količina organskih kiselina, pretežno limunske i jabučne, i u zrelosti dostigne do 13% suve materije ploda.

Na veličinu ploda i sadržaj suve materije, najviše utiče sunčana radijacija i priticanje asimilata iz lišća. U zimskoj proizvodnji, u zaštićenim prostorima, pri slabom intenzitetu svetla, i do 80% plodova, iz prvih cvasti, može biti šuplje, to jest komore nisu ispunjene pulpom, a sadražaj suve materije je nizak (4 do 5%).

Na intenzitet rasta ploda utiču i temperature. Misli se da je najpovoljnija noćna temperatura od 15 do 20 0C, a dnevna oko 7 0C viša. Temperature utiču i na stvaranje pigmenata. Crvena boja ne razvija se ispod 16 0C.

Tabela 1. Temperaturni uslovi za rast i razvoj paradajza.

Sl.7 Nejednakost obojenosti ploda.

Nejednaka obojenost ploda može biti posledica nejednakog zagrevanja ploda. Plodovi su vrlo osetljivi na niske temperature, pa stradaju vec pri -0,5 0C.

Nedovoljno snabdevanje biljke vodom, smanjuje razdoblje rasta ploda, plodovi su sitniji, imaju više suve materije, šećera i kiselina. Dobro snabdevanje biljke kalijumom, povoljno utiče na nakupljanje suve materije u plodu, naročito kiselina, a poboljšava oblik i boju ploda.

Veličina ploda, kod mnogih kultivara, zavisi i od položaja ploda u cvasti. Plodovi iz prvih otvorenih cvetova, i bliži peteljki cvasti, obično su krupniji. Tome može biti razlog veće priticanje asimilata u prve plodove, ali i ograničavajuće delovanje prvih polodova na one sledeće.

U nepovoljnim uslovima za oprašivanje i oplodnju, zametanje ploda moguće je i bez oplodnje, odnosno proizvodnja partenokarpnih plodova bez semena. Partenokarpija može biti genetski određena. Ako je potpuna, takva se linija može razmnožavati samo vegetativno. Češći je slučaj da se partenokarpni plodovi zameću samo u nepovoljnim uslovima. Nekim kultivarima, za zametanje partenokarpnih plodova, potrebna je stimulacija neklijavim polenom, stranim polenom, ili čak prašinom, a nekima to nije potrebno.

Ako partenokarpija nije genetski određena, može se postići primenom različitih regulatora rasta, a za to se, najčešće, koriste auksini. Te mere se koriste, u zaštićenim prostorima i na otvorenom, kad su nepovoljni uslovi za normalnu oplodnju.

Sredstva koja se najčešće upotrebljavaju:
4-hlorofenoksisirćetna kiselina. Koncentracija: 15 do 50 ppm.

Primena:u zaštićenim prostorima koristi se samo niska doza (15 ppm). U stakleniku i na otvorenom, cvasti se prskaju finim raspršivačem, kad se cvetovi otvore. Pojedinačna cvast, prska se samo jednom. Na otvorenom se prska svakih 10 do 15 dana, ali najviše 5 puta u sezoni. Sledeće je 2-(3-hlorofenoksipropionska kiselina). Koncentracija: 25-40 ppm. Primena: samo u proizvodnji u zaštićenom prostoru. Sredstvo N-m-toliftalamicna kiselina. Koncentracija: 0,1-0,5%. Primena: u ranoj fazi proizvodnje paradajza na otvorenom, u Izraelu, prska se cela površina useva, kada su na biljci 2-3 cvasti, sa po 2-3 otvorena cveta. Sredstvo: 2-naftoloksisirćetna kiselina Koncentracija: 40-60 ppm. Primena: U proizvodnji paradajza na otvorenom, prska se cela površina sa 340-560 l/ha, ako se koristi vučena prskalica, ili 160-225 l/ha, ako se prska iz vazduha, uz pomoć aviona.

Iako se izazivanjem partenokarpije može postići više plodova, odnosno veći, naročito rani prinos, partenokarpni plodovi često su deformisani, naduti, ili šuplji.
Partenokarni plodovi imaju više topive suve materije, naročito šećera, ali manje kiseline, nego plodovi sa semenom. To bi moglo biti interesantno za konzervnu industriju, ako bi bilo povezano s ostalim poželjnim osobinama.

ZEMLJIŠTE, KLIMA I PROIZVODNA PODRUČJA

Paradjz je biljka tople klime, ali ima veliku mogućnost prilagođavanja zahvaljujući poreklu i, već dugotrajnom, oplemenjivanju, uz korišćenje njegovih divljih srodnika. Vrste divljeg paradajza, u svojoj domovini, rastu u različitim uslovima: u obalskom području slatinastih zemljišta, u ekstremno suvim područjima, u vlažnim humidnim područjima i na planinskim područjima, do 3.000 m nadmorske visine. Kroz različite periode, i u različitim sezonama, paradajz se uspešno gaji u gotovo svim zemljama sveta, od 550 severne geografske širine, do vlažnih, tropskih područja na 150 severne širine. Za proizvodnju na otvorenom, bitne su granične temperature u pojedinim fazama rasta i razvitka, kako se vidi iz tabele 1.

Količina i raspored padavina od važnosti su, ne samo za snabdevanje biljke vodom, nego i za relativnu vlagu vazduha, potrebnu za normalnu oplodnju, ali i za sprovođenje potrebnih mera u proizvodnji. Česte padavine i visoka vlažnost vazduha, omogućuju razvoj većeg broja bolesti, a neke od njih se, i pored česte primene pesticida, ne mogu sasvim suzbiti, a do sada nema otpornih kultivara. Kritično vreme je zametanje, razvoj i zrelost plodova, kada česte padavine mogu da nanesu velike štete.

Primenjujući različite tehnologije proizvodnje, paradajz može uspevati na različitim zemljištima, od ekstremno lakih peskovitih, do težiš zemljišta. Tolerantan je na blagu zaslanjenost (do 2,0 dS/m, tj. oko 640 mg soli/litri) i dosta širok raspon pH zemljišta (5,5-7,9). Optimalne su tople, humozne ili peskovite ilovače, mrvičaste strukture, dobre propusnosti za vodu i dobrog kapaciteta za vazduh, blago kisele reakcije.

Izbor područja za tržišnu proizvodnju paradajza zavisi, prvenstveno, od klimatskih uslova. Za proizvodnju u svežem stanju, prednost ima toplija područja, gde je moguće navodnjavanje. Klimatski uslovi omogucavaju ranije rasađivanje i raniji početak berbe, a završetak berbe u kasnu jesen, odnosno bolje iskorišcsvanje kapaciteta rodnosti kultivara. U kontinetalnom području, na aluvijalnim zemljištima u dolini reka, povoljni su uslovi za proizvodnju paradajza za konzervisanje i potrošnju u svežem stanju, uz glavnu sezonu berbe u avgustu i septembru. Proizvodnja iz rasada, uz navodnjavanje, na podršci ili bez nje, prikladnija je za paradajz za tržište, a uzgoj direktnom setvom, uz manja ulaganja, prikladniji je za paradajz za preradu.

Mesto u plodoredu

Paradajz srazmerno dobro podnosi sam sebe. Ali, zbog mogućeg nakupljanja uzročnika bolesti i štetočina (nematode), uzročnika venuća i plutavosti korena, poželjne su, najmanje, dve godine pre ponovnog sađenja na isto mesto. Pretkultura ne može biti iz iste porodice (krompir, paprika). Zbog brojnih agrotehničkih mera i više berbi, paradajz nije dobar predusev, jer ostavlja dosta zbijeno zemljište. Posle paradajza, preporučuju se mahunarke ili žitarice.

U zaštićenim prostorima, u specijalizovanim gazdinstvima za proizvodnju paradajza, obično se gaje, još jedna ili dve, kulture kratke vegetacije, u istoj godini, a sledeće godine, uz dezinfekciju zemljišta, često se, opet, uzgaja paradajz.

Potreba za hranivima i đubrenje

Za 100 kg tržišnog prinosa paradajza potrebno je, prosečno, 0,28 kg N, 0,08 P2O5, 0,40 kg K2O i 0,07 kg MgO. U našim kontinetalnim područjima, u proizvodnji na otvorenom, u povoljnim klimatskim uslovima, prinos zavisi od količine hraniva, koju biljka usvoji do kraja jula. Paradajz dobro reaguje na đubrenje organskim đubrivima. Preporučuje se 25 do 40 t/ha stajskog đubriva, ili odgovarajućeg organskog đubriva, ali je požaljeno da stajsko đubrivo već bude dobro kompostirano, jer je paradajz osetljiv na proizvode razgradnje organske materije. Na kiselim zemljištima, kiselijim od pH 5,6, dobro je dodati 1-3 t/ha kreča, ali uneti ga u zemljište, do dubine 30 cm, najmanje 2 meseca pre setve ili sađenja. Kad se već pojave znakovi nedostatka kalcijuma na plodovima, folijarna prihrana kalcijumom slabo može da pomogne. Za startno đubrenje, preporučuje 32 kg P2O5, 160 kg K2O i 20 kg MgO/ha, a neposredno pred rasađivanje, 80 kg N, za prosečan prinos od 40 t/ha.

Pri nižim temperaturama zemljišta od 14 0C, biljka slabo usvaja fosfor, zato se, kod direktne setve paradajza u proleće, preporučuje primena kombinovanog đubriva (4-14-11, ili sličnog) 3-5 cm pored i ispod setvenog reda, da se mladi koren ne ošteti od prevelike koncentracije hraniva. Ako se paradajz gaji iz rasada, đubrivo se primenjuje istovremeno sa rasađivanjem, 7 do 10 cm pored i ispod korena. Kad su plodovi na prvoj cvasti veličine oraha, prihrana sa 50 do 60 kg N/ha, ce osigurati dobru ishranjenost plodova na trećem, i višim cvastima, a oko 50 kg/ha K2O, bolji kvalitet plodova. U prihrani, za vreme polodonošenja, treba izbegavati amonijumski azot, jer može pospešiti pojavu trulež vrha plodova. Ako se paradajz gaji na malču od crne PE folije, uz sistem navodnjavanja kap po kap, azotom i kalijumom se prihranjuje fertirigacijom, 1.000 do 2.000 g/ha dnevno, a za dobar kvalitet plodova, preporučuje se odnos N:K2O - 2:3, ili 1:3.

Kroz celu vegetaciju, usvajanje azota i forsfora je ravnomerno, a kalijum se najviše troši u vreme plodonošenja.

Nedostatak mikroelemenata može biti problem na zemljištima visoke, ili niske, pH vrednosti. To se, u praksi, najčešće rešava primenom kombinovanih đubriva s dodatkom mikroelemenata, primenom potrebnih mikroelemenata kroz fertirigaciju, ili folijarnom primenom.

Znakovi nedostatka pojedinih hraniva i fizioloških poremećaja

Kod proizvodnje paradajza na otvorenom, retki su izraziti znakovi nedostatka pojedinih hraniva na biljci. Izuzetak je trulež vrha ploda koja je, srazmerno, česta.

Kod proizvodnje u zaštićenim prostorima, takođe, može doći do nedovoljne snabdevenosti biljke pojedinim hranivima zbog različitih uzroka. Poznavanjem simptoma nedostatka, kao i prekomernme količine pojedinih makro i mikro hraniva, može se pravovremeno intrevenisati, i izbeći zastoje u rastu i veće štete na usevu.

Znakovi nedostatka i toksičnosti viška hraniva u staklenickoj proizvodnji paradajza.

Foto: The Diagnosis of Mineral Deficiencies in Plants by Visual Symptoms

Nedostatak azota

Sl.10 Simptomi manjka azota.

Usporeni rast, biljka je vretenastog izgleda. Donje lišće je žutozeleno, a kasnije cela biljka je bledozelena. Listovi su sitniji, više uspravni, s ljubičastom nervaturom na naličju. Plodovi su sitni.

Nedostatak fosfora

Sl.8 Simptomi manjka fosfora.

Sl.9 Simptomi manjka fosfora.

Ograničen rast, tanka stabljika, ali na biljci nema jasnih znakova. Kod većeg nedostatka fosfora, listovi su sitni, kruti i okrenuti prema dole. Gornja strana liski je plavozelena, a donja ljubičasta, ukjljučujući nervaturu. Staro lišće brzo opada i pokriveno je ljubičastim pegama.

Nedostatak kalijuma

Sl.Simptomi manjka kalijuma.

Rast biljke je ograničen, a listovi sitni. Na starijem lišću pojavljuju se ožegotine od rubova, žućenje među glavnim žilama, ali sitnije žile ne ostaju zelene. Kod nekih kultivara, na hlorotičnom delu lista, pojavljuju se sitne, suve pege, sa smeđom ivicom. U kasnijem stadijumu, pojava se proširi i na mlade lišće, a starije smežurano, žuto, lišce opada. Plodovi neujednačeno sazrevaju.

Tabela 2. Količina hraniva u listu paradajza.

Tabela 3. Količina hraniva u suvoj materiji lišća pri nedostatku ili toksičnosti pojedinih hraniva

Nedostatak magnezijuma

Sl.14 Simptomi manjka magnezijuma.

Ivice liski starijeg lišća požute, a žućenje se širi između nervature. Najmanje žilice ne ostaju zelene. Žućenje se, postepeno, širi prema vrhu. Na žutom, a često i narandžastom, delu lišća mogu se pojaviti sitne, nekrotične pege, ali nisu udubljene. Moguće je da se te pege sastave, pa se, između žila, nalaze nekrotične pruge. U kasnijem stadijumu, cela biljka požuti, a donje lišće opada. Ako nedostatak magnezijuma nije jako izražen, ne utiče mnogo na prinos.

Nedostatak kalcijuma

Koren se slabo razvija i smeđe je boje. Vršno lišće je ispočetka sitnije, gornja strana je tamnozelena, s bledom ivicom, a donja ljubičasta. Nekroza ivica liski izaziva uvijanje. Nekrotične pege postepeno se šire na donje listove. Vegetativni vrh odumire, a plodovi imaju simptome truleži na vrhu paradajza.

Nedostatak sumpora

Ispočetka nema nikakvih znakova i biljka deluje normalno. Kasnije stabljika, peteljke i nervatura lista, dobijaju ljubičastu boju, a listovi počinju da žute. Mlado lišće je kruto i uvija se prema dole. Starije lišće nekrotizuje, od vrhova i ivica, a između nervature pojavljuju se sitne, ljubičaste pege.

Nedostatak bora

Sl.16 Simptomi manjka bora.

Kod nedostatka bora lišće dobija žutonarandžastu boju. Vršni listovi se zavijaju prema dole. Kod većeg nedostatka, vegetativni vrh odumire, razvijaju se postrane grane, ali ubrzo, i one odumiru. Stabljika i lisne peteljke vrlo su krhke i lako se lome. Koren je slab i smeđe boje. Plodovim su deformisani, sa smeđim nekrozama u perikarpu.

Nedostatak bakra

Biljka zaotaje u rastu. Vršni listovi su plavozeleni. Liske mladog i srednjeg lišća uvijaju se cevasto prema srednjoj žili. Najmlađe lišće je sitno, kruto i uvijeno, a starije savijeno prema dole. Suprotne, cevasto uvijene liske, okrenute su jedna prema drugoj. Pojave hloroze i nekrotičnih pega, većinom nema, osim u krajnjem slučaju.

Nedostatak gvožđa

Sl.11 Simptomi manjka gvožđa.

Karakteristična je pojava hloroze na vršnom lišću. Ispočetka, najsitnije žile na liskama ostaju zelene. Kasnije, lišće sasvim požuti, gotovo pobeli. Simptomi se šire od mlađeg, prema starijem lišću. Listovi su retko nekrotični. Biljka zaostaje u rastu, a novoformirani listovi su sitni.

Nedostatak mangana

Sl.12 Simptomi manjka mangana.

Starije i srednje lišće je bledozeleno. Kasnije se, na liskama, pojave sitne nekrotične pege, koje se potepeno šire, posebno uz srednju žilu. Hloroza ne zahvata najmlađe lišće.

Nedostatak molibdena

Sl.15 Simptomi manjka molibdena.

Na starijem lišću, između nervature, tkivo najpe posvetli, a kasnije požuti. Ivice liski su žljebasto zavijene. Najsitnija nervatura požuti, a na kraju nektrotizuje, pa ceo list deluje zgužvano. Simptomi se šire od donjih, prema mladim listovima.

Nedostatak cinka

Vršno lišće je sitno i bledozeleno između žila, a starije lišće je sitnije nego što je normalno. Biljka zaostaje u rastu. Kasnije se pojavljuju nepravilne, smeđe pege na liskama i peteljkama, pa se ceo list zavije prema dole. Nekaroza se, zatim, brzo širi i celo lišće može, za nekoliko dana, da odumre.

Višak azota

Sl.13 Suvišak amonijačnog azota.

Biljka zaostaje u rastu. Listovi su kraći nego što je normalno, tamnozelene boje i kruti su. U krajnjem slučaju, listovi gube turgor, ivice liski se suše, a na plojkama se pojavljuju vodene pege. Zahvaćeno lišće odumire i postaje belkastosivo.

Višak bora

Vrhovi i ivice, kotiledona i liski starijeg lišća, suše se i savijaju. Kasnije se mogu razvijati udubljene, suve pege, ponekad obuhvaćene smeđim, koncentričnim prstenovima. Osušeni listovi deluju papirnato i konačno opadaju. Simptomi se šire prema mladem lišću. Vegetativni vrh ispočetka deluje normalno, ali se kasnije i terminalno lišće uvija (zakovrča).

Analiza biljnog materijala može, potvrditi ili odbaciti, pretpostavku o nedostatku, ili toksičnosti, pojedinih hraniva, na koju upućuju opisani znaci. U tabeli 2. prikazano je stanje pojedinih hraniva u lišću zdrave biljke, prema istim autorima.

Tabela 3. daje granične vrednosti količine hraniva pri kojima se pojavljuju znaci nedostatka ili toksičnosti.

* Sadržaj Fe u listu nije siguran indikator nedostatka, jer ne pokazuje koji je deo fiziološki aktivan.