.jpg)
Ren zahteva srednje laka zemljišta i umereni klimat. Sa jednog hektara može se dobiti 10 tona tržišnog korena Kao i mnoge višegodišnje vrste ren je biljka koja se gajila u zabačenim delovima bašte stvarajući ogromnu rozetu koja je često smetala prilikom obrade zemljišta. Danas se, sve više, spominje industrijski način gajenja kao višegodišnje, ali i kao jednogodišnje kulture.
Botanički, to je dvogodišnja vrsta kod koje se za ishranu koristi mesnati podzemni izdanak (tzv. podzemno stablo) koji se u narodu naziva koren. Lekovitost rena se približava belom luku. Ima jako fitoncidno dejstvo i sprečava infekciju ždrela i disajnih puteva. Koristi se kao jak začin, nastrugan i začinjen, najčešće uz masniju hranu. Stimuliše rad organa za varenje izazivanjem pojačane sekrecije želudačnih i crevnih žlezda, žuči i pankreasa.
Ren se proizvodi kao jednogodišnji, dvogodišnji ili višegodišnji usev, sadnjom jednogodišnjeg podzemnog stabla (reznicama). Za ren su najbolja plodna, srednje laka odnosno srednje teška zemljišta sa nivoom podzemne vode od oko 150 cm. Na teškim zemljištima koren se grana, krivi, postaje jako ljut, a na suviše lakim zemljištima je bez ukusa. Ren nema posebnih zahteva za određenim klimatskim uslovima. Pogoduju mu rečne doline zbog povećane vlažnosti vazduha i zemljišta.
Pri jednogodišnjoj proizvodnji ren dolazi na prvo mesto u povrtarskom plodoredu. Dobre predkulture su mahunjače, a posle rena treba gajiti trave, kako bi se uništile samonikle biljke rena. Pri gajenju kao višegodišnje vrste ren se gaji van plodoreda na odvojenim parcelama.
Za visok prinos neophodna je kvalitetna osnovna obrada (20–50 cm), a u proleće se zemljište kultiviranjem priprema za sadnju. Ren se gaji na ravnoj površini, a na teškim zemljištima na gredicama i grebenu tamo gde je visoka prolećna vla-žnost zemljišta. Azot je neophodan za formiranje vegetativne mase i prinosa, fosfor za obrazovanje podzemnog stabla, a kalijum za optimalan sadržaj suve materije, šećera i otpornost biljke. Ren najbolje uspeva uz đubrenje organskim đubrivima. Stajnjak se unosi u jesen (50-80 t/ha) ili kompost (40-50 t/ha). Sistem i količina mineralnih đubriva zavise od plodnosti zemljišta i načina proizvodnje. Pri jednogodišnjoj proizvodnji najčešće se đubri sa 80 – 200 kg N, 100-120 kg P2O5 i 150 – 200 kg K2O po hektaru. Najčešće se 50% P i K đubriva daje u jesen, a druga polovina uz 50% N u proleće pred sadnju. U fazi razvoja rozete vrši se prihranjivanje azotnim đubrivima. Ista količina đubriva se daje i u drugoj i u ostalim godinama. Kod višegodišnjeg useva svake treće godine đubri se sa stajnjakom.
