Paradajz (Lycopersicon esculentum Mill.) je jedna od najčešćih i ekonomski najznačajnijih povrtarskih vrsta koji se gaje na otvorenom polju i u zaštićenom prostoru. U Srbiji se paradajz gaji na oko 20.000 ha, sa ostvarenom proizvodnjom od 180.000 tona ploda. Ostvareni prosečni prinosi po hektaru su veoma niski (u Srbiji) i kreću se oko 9.000 kg po hektaru. Razlozi ovako niskih prinosa nisu u genetskom potencijalu sorti i hibrida već u neadekvatnoj tehnologiji gajenja, smanjenoj i neadekvatnoj primeni mineralnih ðubriva i sredstava za zaštitu bilja (naročito 2005.godine gde je puno useva stradalo od biljnih bolesti), i nepovoljnih ekonomskih okolnosti. U ovom tekstu dati uslovi uspevanja, potrebe za vodom u zavisnosti od temperature, plodored i izbor zemljišta za proizvodnju paradajza. Dat je i osvrt na ðubrenje paradajza u zavisnosti od plodnosti zemljišta, kao i berba paradajza. Posebno je obraðena kalkulacija proizvodnje paradajza na otvorenom polju iz direktne setve i ekonomičnost proizvodnje. Proizvodnja ploda paradajza je profitabilna i visokoakumulativna proizvodnja, ukoliko se primenjuje pravilna agrotehnika i naučna saznanja i dostignuća savremene povrtarske proizvodnje.
Plod paradajza ima široku upotrebu u ishrani stanovništva. Koristi se kao svež, zreo plod i u vidu različitih preraðevina. O značaju ove povrtarske kulture govori podatak da se njegova potrošnja statistički evidentira u 164 zemlje sveta i da je druga najprodavanija namirnica na svetskoj pijaci, posle banana. Prosečna potrošnja paradajza u svetu iznosi 15 kg po stanovniku, a u našoj zemlji je 16 kg po stanovniku.
Klimatski faktori u kombinaciji sa drugih agroekološkim elementima uz novoselekcionisane sorte i hibride, pružaju izvanredno dobre uslove za proizvodnju paradajza u našoj zemlj. U APVojvodini i uz rečne doline centralne Srbije, postoji dobra kombinacija zemljišta i obilja vode za navodnjavanje kao i povoljnih klimatskih prilika. Na ovim prostorima mogu se lako ostvariti prinosi od 50-80 tona ploda po hektaru. Istovremeno to su i najrazvijenija poljoprivredna područja naše zemlje, sa velikom koncentracijom stanovništva i razvijenim urbanim centrima, gde se mogu plasirati velike količine svežeg ploda na zelenoj pijaci ili predati fabrikama za preradu. Proizvodnja i potrošnja paradajza u svetu i kod nas U savremenoj proizvodnji i potrošnji hrane paradajz zauzima značajno mesto. U ishrani, paradajz je veoma zastupljen, tako da se njegova potrošnja statistički evidentira u 164 zemlje sveta. U ishrani se koristi u svežem stanju i u vidu raznih preraðevina. Prosečna potrošnja paradajza u svetu iznosi 15 kg po stanovniku (FAO). Znatno veća potrošnja ostvaruje se u razvijenim zemljama, gde iznosi 29 kg i za 18 kg veća je od potrošnje u nerazvijenim, odnosno zemljama u razvoju. Regionalno posmatrano najveća potrošnja je u Severnoj Americi, gde iznosi 35 kg po stanovniku godišnje. Prema ostvrenoj potrošnji od 27 kg, evropske zemlje nalaze se na drugom mestu u odnosu na ostale svetske regione. Najveća potrošnja paradajza beleži se u Grčkoj od 140 kg po stanovniku, gde paradajz čini polovinu ukupne potrošnje povrća. Visoka ponuda kao i tradicija, odnosno navike potrošača uzrok su visokoj potrošnji ove namirnice. Ne sme da se zanemari ni klimatski faktor koji opredeljuje nivo potrošnje. Grčka je ujedno i jedina evropska zemlja medju najvećim svetskim potrošačima.
Potrošnja paradajza u našoj zemlji iznosi 16 kg po stanovniku, što je manje od evropskog proseka za 11 kg. Prema ostvarenoj potrošnji Srbija i Crna Gora je pri samom dnu evropske lestvice, odnosno na 21 mestu ispred Finske, a iza Danske. U strukturi potrošnje povrća u našoj zemlji paradajz učestvuje sa 15% i nalazi se na trećem mestu. Zahvaljujući veoma velikim hranljivim, kulinarskim i dijetetskim osobinama, predstavlja povrtarski proizvod za koji se očekuje da će imati porast potrošnje u našoj zemlji.
U Srbiji se povrće gaji na oko 309.000 ha, a paradajz zauzima oko 7% setvenih površina. U našoj zemlji paradajz se masovno gaji od sredine 19 veka. Pre drugog svetskog rata u Kraljevini Jugoslaviji paradajz se gajio na oko 7.000 ha, a u Srbiji na oko 4,000 ha, o čemu govori i podatak iz 1947.godine da se u Srbiji gajio na 4.385 ha. Proizvodnja paradajza se u poslednjih 15 godina ustalila na oko 20.000 ha (maksimum 2002.godine sa 21177 ha) sa proizvodnjo za oko 180.000 tona. U Vojvodini se ta proizvodnja ustalila na oko 6.000 ha sa proizvodnjom oko 60.000 t.
Ostareni prosečni prinosi po ha su veoma niski i kreću se oko 9.000 kg/ha. Razlozi ovako niskih prinosa nisu u genetskom potencijalu sorte i hibrida već u neadekvatnoj i zastareloj tehnologiji gajenja, smanjenoj i neadekvatnoj primeni mineralnih djubriva i sredstaava za zaštitu bilja, nepovoljnim ekonomskim okolnostima, a naročito u poremećaju pariteta inputa i autputa za ovu proizvodnju, nesirurnoj i neorganizovanoj prodaji gotovog poizvoda. U plasteničkoj proizvodnji problem predstavljaju primitivni i neadekvatni objekti u kojima se izvodi proizvodnja (niski plastenici).
USLOVI USPEVANJA
Paradajz se može gajiti u svim poljoprivrednim rejonima Srbije i Crne Gore. Najbolje uspeva tamo, gde period sa prosečnom dnevnom temperaturom iznad 150C traje najmanje 150 dana, i gde temperature u toku dana rastu i do 350C. Zahvaljujući mogućnosti proizvodnje iz rasada, paradajz može da se gaji u širokom arealu od 550 severne do 350 južne geografske širine, tj. od Nemačke i Poljske na severu do Južno Afričke Republike na jugu. Za normalan razvoj biljke, paradajz iziskuje temperature izmeðu 18 – 250C. Minimalna temperatura za klijanje semena iznosi 100C. Kod umerene vlažnosti zemljišta i setve na 2- 3 cm dubine, pri temperaturi od 250C, seme niče za 5-6 dana. Paradajz prestaje da cveta na temperaturi ispod 150C i iznad 350C. Na temperaturi od 90C prestaje rast biljke. Izmrzava na nula stepeni, mada usevi iz direktne setve, u fazi kotiledonih listića mogu izdržati kratkotrajni mraz od –1,1 do –1,30C. Mrazevi od –0,3 ili –0,40C oštećuju plodove. Kod previsokih noćnih temperatura, otežano je premeštanje ugljenih hidrata, što dovodi do prekidanja zametanja plodova. Kod proizvodnje ranog paradajza u plastenicima česta je pojava formiranja sitnih cvetova, koji se ne oplode. Razlozi ove pojave leže u niskoj temperaturi zemljišta. Drugi pak problem u plasteničkoj, a naročito stakleničkoj proizvodjnji su temperature preko 300C, gde je asimilacija veoma mala, odnosno ona je skoro ista kao i na temperaturi od +10C. Da bi proizvodjači obezbedili bolji rast biljaka može se dodavati CO2 (ugljendioksid), i njegova se koncentracija na tako visokim temperaturama može povećati i do 1,2%, što je 40 puta više od normalnog. Tada se asimilacija uspešno odvija i na +350C. U ovom slučaju asimilacija raste i do četiri puta. Proizvodjači koji proizvode rasad pikiranog paradajza u hranljivim kockama, sandučićima ili najlon kesama, treba svakodnevno da kontrolišu temperaturu vazduha. Noćna temperatura bi trebalo da iznosi 16-180C, a dnevna 22-250C. Kod proizvodjača koji proizvode nepikiran rasad paradajza u plastenicima ponekad dolazi do poleganja-padanja rasada. Uzrok ove pojave je loše provetravanje plastenika, odnosno proizvodjači videvši da je u plasteniku toplo, otvaraju vrata a spoljna temperatura je 10-120C. Rasad se prehladi, biljke oslabe, te saprofitne gljive dovode do pojave poleganja rasada. Ova pojava je naročito kritična ako se desi kod mladog rasada. Svetlost je neophodna u proizvodnji rasada, ali isto tako i kod plodova. Paradajz je tipična biljka svetlosti. Tokom jeseni, zime i u rano proleće imamo nepovoljne uslove za uzgoj paradajza u zaštićenom prostoru. Pri oblačnom vremenu, bez obzira na toplotu, paradajz sporo raste, slabo se razvija, stablo mu se izdužuje, a cvetovi opadaju. Najmanja dužina dana za cvetanje i zametanje ploda iznosi 9- 10 sati, što se kod nas postiže već krajem aprila i traje do kraja setembra.
Dopunsko osvetljenje rasada i gajenih biljaka u plastenicima i staklenicima ima ekonomsko opravdanje. Minimalna osvetljenost je 5000-10000 luksa, a optimalna oko 35000 luksa. Pri većem intenzitetu osvetljenosti, ranije je i cvetanje. Kvalitet ploda paradajza dobijenog u nepovoljnim svetlosnim uslovima je loš. Plod sadrži malo C vitamina, kiselina i šećera.
Potrebe za vodom
Paradajz ima veliku lisnu površinu te mu je neophodna optimalna količina vode od nicanja do kraja sezone gajenja. Paradajz troši od 300-400 lit. vode za kg suve materije pa do 824 lit. tj. toliki je transpiracioni koeficijenat. Optimalna vlažnost vazduha za rasipanje polena iz prašnika je 60-70%, a 70-80% za prijem i klijanje polena na žig tučka. Ako je relativna vlažnost vazduha mala, i ide ispod 50%, te ako je praćena sa zemljišnom sušom, dolazi do opadanja cvetova, a često i već formiranih plodova. Ukoliko je pak vazduh suviše vlažan, prašnici ne mogu normalno pucati i ne dolazi do oprašivanja. Ujedno takva vlažnost je idealna za pojavu biljnih bolesti. Ovo je važno naročito u staklenicima i plastenicima, gde je vazdušna vlaga iznad optimuma. Da bi se ova pojava ublažila ili sprečila treba omogućiti provetravanje (ventilaciju), protresanje biljaka ili izvršiti veštačku oplodnju (veštačka pčela, vibrator, zujalica). U nedostatku radne snage, a u cilju poboljšanja oplodnje, proizvodjači najčešće koriste stimulatore rasta (fitohormone). Najpoznatiji je Tomatin, koji se koristi u koncentraciji od 0,6- 0,8%. Rastvorom Tomatina se tretiraju (malom ručnom prskalicom) cvasti, ili se pak cela cvast umače u rastvor Tomatina, kada su cvetali prvi cvetovi. Nakon umakanja cvast se otresa, da ne bi ostale krupne kapi, koje mogu izazvati oštećenje ploda pa i cele biljke. Tretiranje se ponavlja posle 3-5 dana. Tretiranje cvetova Tomatinom i drugim hormonima rasta ustvari izaziva razrastanje cvetne lože, kojom prilikom najčešće dobijamo plod bez semena. Tretiranja se obavljaju u jutarnjim časovima (8-10 časova). Zadnjih godina u svetu pa i kod nas, za ovu namenu koriste se specijalne rase bumbara koje se unose u plastenik. Bumbari obilazeći cvetove vrše oplodnju umesto čoveka. Danas postoje i specijalizovane firme koje proizvode ove bumbare, te se mogu kupiti legla i unositi u plastenike ili staklenike.
Vlažnost zemljišta treba održavati redovnim navodnjavanjem. U protivnom, ukoliko se smenjuju sušni i vlažni periodi, dolazi do pucanja ploda. Ovde valja napomenuti da paradajz bolje podnosi sušu od paprike i plavog patlidžana (biljke iz iste familije) te usevi koji se gaje iz direktne setve mogu uspešno da se proizvedu i bez navodnjavanja (u srednje kišnoj i normalnoj godini). Najbolje dodavanje vode paradajzu je sistemom “kap po kap”, koji se uglavnom koristi u zaštićenom prostoru ili tamo gde je oskudica u vodi. Na otvorenom polju prednost nad drugim načinima ima zalivanje brazdama (danas se najviše koristi u baštama), mada se u široj proizvodnoj praksi najviše koristi veštačka kiša. Važno je napomenuti da je kod paradajza bolje reðe, a obilno navodnjavanje, nego često i nedovoljno, kojim se kvasi samo površinski sloj i dovodi do formiranja plitkog korenovog sistema.
Optiimalna vlažnostt vazduha za rasipanje polena iiz prašnika jje 60-70%, a 70-80% za prijem ii klijanje polena na žig tučka. Ako je relativna vlažnost vazduha mala, i ide ispod 50%, te ako je praćena sa zemljišnom sušom, dolazi do opadanjja cvettova, a često i već formiranih plodova.
Za uslove Vojvodine, potrebe paradajza za vodom variraju od 450-520 mm u zavisnosti od godine, pri čemu je prosečna dnevna potrošnja 3,6 do 4,5 mm. Maksimalna dostiže 8 mm na dan. U baštama i okućnicama možemo smanjiti broj navodnjavanja mulčiranjem (nastiranjem zemljišta) slamom, senom, strugotinom a u poslednje vreme i plastičnim folijama. Nastiranjem zemljišta se sprečava i nicanje korova, a smanjena je i primarna zaraza biljnim bolestima biljaka.
Postavljene kutije sa bumbarima u plasteniku
IZBOR SORTE (HIBRIDA) ZA PROIZVODNJU
Na sortnoj listi poljoprivrednog i šumskog bilja dozvoljenog za širenje u Saveznoj Republici Jugoslaviji (Srbija i Crna Gora) u 2002.godini, nalazilo se 78 sorata i hibrida paradajza. 18 sorata je u grupi odomaćenih, a 60 su selekcionisane. U svetu se danas gaji više stotina sorata i hibrida za različite vidove prozvodnje.
.gif)
Selekcijom (stvaranjem novih sorata i hibrida) paradajza u našoj zemlji bave se dva instituta. To su Naučni institut za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu i Institut za poljoprivredu ¨Srbija¨, Centar za povrtarstvo u Smederevskoj Palanci, te privatna firma ¨Superior¨ iz Velike Plane.
Gajene sorte i hibridi paradajza se razlikuju po veličini ploda, obliku, nameni, hemijskom sastavu, ranostasnosti i visini stabla. U ovoj knjizi dajemo podelu sorata po visini rasta. Visoke (indeterminantne) sorte i hibridi Ovu grupu sorata karakteriše neograničen visoki rast stabla i bujno grananje. Biljke se gaje uz oslonac na jedno, redje na dva stabla. Cvasti se javljaju posle 9-11 listova. Namena ovih sorata – hibrida je uzgoj u staklenicima, plastenicima i za ranu proizvodnju na otvorenom polju, kao i baštensku proizvodnju. Plodovi iz ove proizvodnje namenjeni su svežoj potrošnji, odnosno zelenoj pijaci.
Poluvisoke (semideterminantne) sorte i hibridi Ovu grupu sačinjava manji broj hibrida, koji se gaje, obično u plastenicima i na otvorenom polju, a namenjeni su za svežu potrošnju. Obično se gaje na dva stabla, redje na jedno ili tri. To su ustvari niski hibridi nešto veće bujnosti. Na glavnom stablu obrazuju četiri do šest cvetnih grana i prestaju sa rastom
Niske (determinantne) sorte i hibridi
Sorte i hibride iz ove grupe karakteriše niži rast (visina biljaka je 65-85 cm), gusto razmešteni listovi i cvasti. Prva cvast se javlja iznad 5-6 lista, a sledeća posle svakog drugog lista. Bočne grane i vrh biljke završava se cvetnom granom ili listom. Tako biljke same ograničavaju svoj rast i dobijaju žbunast izgled. Sorte iz ove grupe najčešće se gaje diretnom setvom semena na parceli, mada mogu i iz rasada. Ova proizvodnja pretežno je orijentisana ka preradjivačkoj industriji, mada se neke sorte mogu gajiti i za svežu upotrebu. Karakteristika ove grupe sorata je brz porast, rano stasavanje i ujednačeno sazrevanje, što je posebno značajno za primenu mehanizacije u berbi.
PLODORED I IZBOR ZEMLJIŠTA ZA PROIZVODNJU PARADAJZA
Plodored je izmena (promena) kultura na istoj površini. Povrtarske kulture pa i paradajz, se ne smeju sejati, odnosno saditi nekoliko godina na istoj parceli. Povrtarske kulture imaju razne potrebe u hranivima, napadaju ih razne bolesti i štetočine, imaju nejednako razvijen korenov sistem, te se plodored mora strogo poštovati. Dobri predusevi paradajzu su grašak, pasulj, soja (pod uslovom da nisu tretirani herbicidom Pivot), strna žita, lukovi. Na istu površinu dolazi tek posle tri do četiri godine. Loši predusevi (na njih ne bi trebalo sejati paradajz) su: krompir, paprika, plavi patdlidžan, duvan, lucerka, krastavac. Sam paradajz je dobra predkultura za mrkvu, peršun, paštrnak, celer, crni i beli luk i pasulj. Kod izbora parcele za setvu-sadnju paradajza moramo voditi računa i o nagibu zemljšta. Tamo gde je nagib zemljišta u pravcu pružanja redova 5%, paradajz se može navodnjavati i veštačkom kišom. Tamo gde taj nagib iznosi 5-10% u obzir dolazi jedino navodnjavanje kap po kap, jer bi erozija uništila usev paradajza. Paradajz ne bi trebalo gajiti tamo gde je oranični (humusni) sloj manji od 20-25cm. Kao i svo povrće i paradajz traži odredjenu pH reakciju zemljšta. Optimalna pH reakcija za uzgoj paradajza je 6,5- 7,5, mada se u literaturi sreće širi dijapazon od 5,5-7,9. Kod izbora zemljišta za uzgoj paradajza moramo voditi računa i o sadržaju Ca CO3 (kreč, kalcijum karbonat). Na zemljištima gde je taj sadržaj preko 5% ne bi trebalo gajiti paradajz, jer je otežano, a često i onemogućeno usvajanje mikroelemenata, koji su neophodni za pravilan rast i razvoj biljaka. Ujedno ne bi ga trebalo gajiti ni tamo, gde je sadržaj kreča ispod 1%.
Za razliku od paprike i krastavca koji traže veoma plodna zemljšta, paradajz se može uzgajati na zemljištima koja sadrže dva i više procenata humusa. Ako je sadržaj humusa ispod 2%, mora se uneti velika količina organskih djubriva (stajnjak) u zemljište.
Kod planiranja proizvodnje paradajza, treba da vodimo računa i o zaslanjenosti zemljišta (kakvih ima u Vojvodini). Paradajz spada u srednje osetljive kulture na sadržaj soli u zemljištu kao što su i krompir, bob, kupus, karfiol, kelj, keleraba, salata, spanać, plavi patlidžan, tikve, dinje i lubenice. To znači da sa povećanjem zaslanjenosti zemljišta opada i prinos. Kod paradajza konkretno to znači da je sporije ukorenjavanje, sitni su plodovi, a na njima se javljaju oštećenja (nekroze). Pored zaslanjenosti zemljišta moramo voditi računa i o salinitetu vode za navodnjavanje. Sve soli uzorkuju zaslanjenje zemljišta, čak i male koncentracije. Višegodišnjim navodnjavanjem dovodi se do pogoršanja strukture zemljišta.
Ako u vodi za navodnjavanje preovladjuju soli natrijuma, onda se odvija proces alkalizacije. Pogoršavaju se vodnofizička svojstva, koja kasnije nije ni jednostavno ni jeftino popraviti. Koliko je važno ispitati vodu za navodnjavanje ilustruje i sledeći podatak. Ako je sadržaj soli u vodi za navodnjavanje 5 g po litri, sa zalivnom normom od 50 mm, u zemljište se unese 2500 kg soli po hektaru.
Sumirajući gore navedene podatke najbolji rezultati u proizvodnji postižu se tamo, gde se paradajz gaji na dubokim, rastresitim, toplim zemljištima, blago okrenutim jugu, dobre strukture i bogatim u hranivima, koja se nalaze u lako pristupačnom obliku. Za velike prinose od esencijalne važnosti je da zemljište bude drenirano (vodo-propustljivo).
ÐUBRENJE PARADAJZA
Problem ðubrenja paradajza treba posmatrati u funkciji prirodne plodnosti zemljišta, planiranog prinosa i cene ðubriva. Paradajz je kultura koja se ðubri stajnjakom i mineralnim ðubrivima. Prirodna plodnost parcele u datim uslovima, kao i tip zemljišta diktiraju potrebne količine stajnjaka. Orijentaciono se uzima, da je za 1 ha potrebno 40 t zgorelog goveðeg stajnjaka. Ukoliko se ðubri ovčijim ili živinskim stajnjakom, ova količina se smanjuje za 3-4 puta. Stajnjak se unosi u jesen pod duboko zimsko oranje ili u leto pre drugog garenja (oranja) strnjišta. Stajnjakom se popravljaju vodna, vazdušna i toplotna svojstva zemljišta. Ðubrenje mineralnim ðubrivima je takoðe neophodno. Ona utiču na ranostasnost, veličinu i kvalitet ploda, a samim tim i na visinu prinosa.
Jedna tona ploda, sa odgovarajućom masom lista, stabla i korena iznosi 2,4 kg azota (N), 0,9 kg fosfora (P205), 3,5 kg kalijuma (K20). Sa prinosom od 60 t/ha ploda (što je kod nas moguće ostvariti bez problema) paradajz iznosi sa površine od 1 ha, 144 kg azota, 54 kg fosfora, 210 kg kalijuma, 70-80 kg kalcijuma (Ca0), i 70 kg magnezijuma (Mg0).
U Vojvodini je 2002 i 2003 godine pod pokroviteljstvom Izvršnog veća AP Vojvodine i Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo vodjenja akcija “Uz malo volje plodno polje”, čiji je cilj bio, besplatno ispitivanje obezbeðenosti zemljišta u hranivima. Ovu mogućnost proizvoðači su uglavnom i iskoristili. Agrohemijske analize zemljišta obavljaju naši naučni instituti i poljoprivredne stanice.
Obilna ishrana azotom potencira vegetativni porast, kasnije je cvetanje i sazrevanje, a može dovesti i do opadanja cvetova. Nedostatak azota ima za posledicu slab razvoj biljke, manji prinos i loš kvalitet ploda. Azotnim ðubrivima se najčešće prihranjuju biljke, jer se lako ispira vodom iz zemljišta.
Fosforna ðubriva utiču na povećanje prinosa i ranije stasavanje ploda. Bez dovoljne količine lako pristupačnog fosfora, nema oplodnje. U ðubrivima koja se kod nas nalaze u prometu, fosfor je 50% u lako pristupačnom obliku a 50% je rastvorljivo u limunskoj kiselini. Slično stanje fosfora je i u zemljištu, stoga se fosfor mora redovno dodavati zemljištu.
Kalijum utiče na povećanje otpornosti biljke na bolesti, plodu daje lepšu sjajniju boju. Plod koji ima dosta kaliljuma može duže da se čuva a procenat šećera, pa samim tim i suve materije u plodu je veći. Nedostatak kalijuma ima za posledicu smanjenu sintezu likopena, što dovodi do opadanja ploda, pred samo sazrevanje. U našim zemljištima ga ima dovoljno, ali nije sav u lako pristupačnom obliku, te se i on mora dodavati.
U zavisnosti od planiranog prinosa, tipa proizvodnje i bogatstva zemljišta u hranivima, u zemljište se unosi oko 140-160 kg N/ha, 180-220 kg P20 5 i 130-150 K20/ha. Ove količine proizvoðači treba da uzmu samo kao orijentacione, jer se svaka parcela djubri za sebe. Kod obračuna količine hraniva koja se unose u zemljište važno je napomenuti da paradajz iskorišćava azot sa 60%, fosfor sa 15% i kalijum sa 70%.
Polovina do dve trećine NPK hraniva se daju u jesen pod duboko oranje ili u rano proleće pred zatvaranje zimske brazde, a ostali deo se daje u prihranjivanju, koje se obavlja u fazi početka cvetanja. Od ukupne količine azota, jedna polovina se daje pred sadnju ili setvu a druga polovina se ostavlja za prihranjivanje. Mikroelementi se dodaju u vidu prihranjivanja, a njihov nedostatak se obično javlja pri gajenju paradajza u zaštićenom prostoru.
BERBA PARADAJZA
Da bi obezbedili stalni dnevni priliv svežeg ploda paradajza za pijacu ili fabriku, moramo raspolagati sa više sorata različite dužine vegetacije i krupnoće ploda.
Za lokalna tržišta paradajz se bere kada su plodovi dostigli punu zrelost i karakterističnu boju. Za manje udaljena tržišta berba se obavlja nešto ranije, kada plodovi nisu sasvim zreli, a za udaljena tržišta beru se plodovi na kojima se pojavila ružičasta boja i to najčešće na delu koji je izložen suncu (plodovi iz ovakvih berbi namenjeni su za svežu pijacu). Za industrijsku preradu beru se potpuno zreli plodovi. Berbu treba obavljati po suvom vremenu, a u jesen posle nestanka rose. Berbe treba da budu redovne kako bi otkidanjem zrelih plodova, biljke ubrzale rast i zrenje do tada zelenih plodova.
Plodovi se beru bez drške, pazeći da se ne nagnječe ili na drugi način oštete. U početku su berbe svakih 7-8 dana (na jednoj parceli), a kasnije svaka 3-4 dana. Za industrijsku preradu berba se može početi kada je oko 70-75% plodova zrelo, kasnije se zrelost povećava za oko 3% za svaki dan sa normalnim temperaturama. Kod proizvodnje na gredicama berba se obavlja kombajnima, koji imaju dnevni učinak od 1-1,5 ha na dan. Na individualnom sektoru i manjim parcelama berba se obavlja ručno i to najčešće u 2-3 navrata. Prva berba je obično namenjena za sveže tržište (pijace) i obavlja se kada je 20-30% plodova zrelo, a ostale berbe idu za preradu odnosno predaju se fabrikama. Proizvodi od paradajza iz jugoslovenskih fabrika bili su prisutni na Evropskom tržištu u većem obimu do 1990. godine Nakon uvoðenja sankcija našoj zemlji na ta tržišta se ubacila Ukrajina sa svojim proizvodima. Naša zemlja raspolaže odličnim agroekološkim uslovima za veću proizvodnju paradajza, imamo dobrih domaćih sorata, odličnog kvaliteta i prehrambenu industriju koja je u mogućnosti da proizvede kvalitetne preraðevine sa kojima treba ponovo da se vrati na Evropsko tržište. Naša izvozna šansa treba da budu kvalitetne preraðevine od paradajza, a ne svež, zreo plod.
Prinosi paradajza variraju od osobina zemljišta, sorte, primenjene agrotehnike i kreću se od 40-60 tona ploda po hektaru. U povoljnim godinama kao što je bila 2000 bilo je proizvoðača (kao što je PIK Bečej) koji su ostvarili prinose od 60-80 tona ploda po hektaru.
EKONOMIČNOST PROIZVODNJE PARADAJZA IZ DIREKTNE SETVE NA OTVORENOM POLJU
Proizvodnja ploda paradajza je profitabilna i visokoakumulativna proizvodnja, ukoliko se primenjuje pravilna agrotehnika i naučna saznanja i dostignuća savremene povrtarske proizvodnje. Da bi proizvoðači postigli visoke prinose, mora se poštovati pre svega plodored, ðubrenje organskim i mineralnim ðubrivima, puna agrotehnika i korišćenje novoselekcionisanih sorata i hibrida, koje imaju visok genetički potencijal za prinos. Ulaganja u ovu proizvodnju nisu mala, tako na primer ðubriva (organska i mineralna) sa pratećim operacijama čine 29% ukupnih troškova proizvodnje. Veliko je ulaganje i u radnu snagu (okopavanje, proreðivanje i ručna berba), i ono čini 31% od troškova proizvodnje. Ostale operacije u proizvodnji su mehanizovane i one u mnogome olakšavaju proizvodnju.
Ostvarena dobit (sa prinosom od 40 t/ha ploda) iznosi 155.479 dinara (2.392 eura) i ostavlja veliku akumulaciju. To ilustruje i podatak da je cena koštanja jednog kilograma paradajza 4,11 dinara (0,063 eura) a naši preraðivači su otkupljivali paradajz po 7-8 dinara po kilogramu. Cena paradajza na kvantaškim pijacama (Novi Sad, Beograd) dostizala je cenu od 15-20 dinara po kg, što proizvoðačima ostavlja još veću dobit. Ovde moramo napomenuti da je ova proizvodnja sigurna i ekonomski isplativa jedino u sistemu za navodnjavanje.
PROIZVODNJA SEMENA PARADAJZA
Srbija ima dobre agroekološke uslove za kvalitetnu proizvodnju semena paradajza. Pored zakonske regulative koja je propisala uslove i način za obavljanje semenske proizvodnje, bitni faktori za dobijanje kvalitetnog semena su faza zrelosti ploda, dužina fermentacije, a kod proizvodnje hibridnog semena čuvanje polena i vreme kastracije cvetova (Takač, 1997).
Plod paradajza je sočna bobica različitog oblika, boje i krupnoće. Seme pardajza je smešteno u pihtijastoj masi ploda, čiji sadržaj može biti 0,25-0,35% od težine ploda. Paradajz spada u grupu biljaka sa visokim koeficijentom umnažanja, što ilustruje i podatak da u jednom cvetu paradajza ima 288 semenih zametaka, dok cvet graška ima do 8, bamija 75, sezam 90, pšenica 1, paprika 80-100.
Prinos i kvalitet semena zavise od sorte, uslova proizvodnje i bioloških specifičnosti biljne vrste. Polazeći od značaja kvalitetne proizvodnje semena dajemo pregled uticaja najznačajnijih agrobioloških specifičnosti na prinos i kvalitet semena.
Proizvodnja semena paradajza se u našoj zemlji odvija na dva načina – direktnom setvom i iz rasada. Takoðe se razlikuje i proizvodnja semena sorata i proizvodnja hibridnog semena. Iz direktne setve se proizvode uglavnom niske sorte (Arizona, Mobil, Bačka, Knjaz, Alparac, Novosadski niski, Narvik, Korona, Heinz 1370 i druge) ali mogu i visoke (Novosadski jabučar, Sen Pjer, Rudžers i druge), s tim da se kod ovih drugih plodovi moraju višekratno ubirati.
Proizvodnjom iz rasada proizvodi se seme visokih kategorija (Super elita i Elita) i svo hibridno seme Paradajz spada u grupu samooplodnih kultura. Procenat stranooplodnje iznosi prema literaturnim podacima od 1-2 pa do 6% . S toga je u proizvodnji semena obavezna prostorna izolacija koja iznosi 200 m na otvorenim površinama i 100 m na prostoru sa prirodnom izolacijom (Jugoslovenski Zakon o semenu i sadnom materijalu). U nekim zemljama ova izolacija je znatno manja, pa čak svedena na 4 m kod proizvodnje komercijalnog semena, koliko je potrebno da ne doðe do mehaničkog mešanja sorata (Maðarska). Zbog biologije paradajza usev semena se mora najmanje dva puta aprobirati (pregledati). Prvi pregled se vrši u vreme početnog zrenja plodova prve etaže, a drugi u vreme pune tehnološke (a kod pardajza to je i fiziološka) zrelosti, tj. kada je više od 50% plodova dospelo za berbu.
Ubiranje plodova zavisi od preraðivačkih kapaciteta (kada se vaðenje semena izvodi u fabrikama za preradu) ili od kapaciteta mašine kojom raspolažemo. Kod većine sorata stajanje ploda u gajbama nekoliko dana ne uzrokuje pad kvaliteta semena. Izuzetak su krupnoplode, kasne sorte koje mogu proklijati u plodu . Sa tom pojavom smo se sretali i mi u radu kod sorata Arizona, VF 145/BB, Mobil, VF 145-21-4, VF 145/22, Bačka i neke druge. Ubiranje ranih niskih sorata obično se vrši kroz dve, reðe tri berbe, dok se visoke sorte višekratno beru. Za seme se ubiraju samo zreli, zdravi plodovi, mada i seme iz poluzrelih plodova ima dobru klijavost, stim da je apsolutna težina semena znatno manja. Seme dobijeno iz poluzrelih plodova ima nižu energiju klijanja od semena dobijenog iz zrelih plodova. To je zbog činjenice da od formiranja ploda i dostizanja njegove konačne veličine (a to je u fazi poluzrelog ploda), pa do fiziološke zrelosti protekne 8-14 dana u zavisnosti od sorte za koje vreme se u semenu vrši dodatno nakupljanje rezervnih materija.
Za kvalitet semena važni su najkrupniji (prvi plodovi) i plodovi sa gornjih etaža, iako se u krupnim plodovima naðe šturo seme kao što se i u sitnim plodovima naðe krupno seme.
Proizvodnja hibridnog semena
Specifičnost paradajza je proizvodnja hibridnog semena. Paradajz je samooplodna kultura, stoga se hibridna snaga ne ogleda najviše u povećanju prinosa već u ranostasnosti (Farkaš 1993), naročito u ranijem zrenju plodova prve i druge etaže (Kubicki, Michalaska 1978), zatim otpornosti na bolesti (V,F,T mv) i u odsustvu zelene zone oko drške ploda.
Zbog visokih cena hibridnog semena ta proizvodnja je isplativa samo u sigurnoj stakleničkoj, plasteničkoj i ranoj poljskoj proizvodnji. Proizvodnja semena hibrida podrazumeva više rokova setve oca (obično tri roka) i jedan majke. Prvi rok setve oca je oko 10-14 dana raniji od setve majke, drugi je sa setvom majke i treći desetak dana posle setve majke (ovo je naročito važno ako je otac niska linija ili sorta).
Tehnologija proizvodnje uključuje veštačku oplodnju. Tako se polen sa oca obično skida vibratorima i kasnije nanosi na žig tučka majke. Polen je na sobnoj temperaturi sposoban za oplodnju oko dva dana, a u frižiderima i do osam dana. Prema istraživanjima Georgijevskog i Kocevskog (1994) najbolji rezultati se postižu ako se polen koji je skidan vibratorima nanosi odmah taj dan sa cvetova koji su otkinuti sa biljke oca i sutradan vaðen polen i vršeno oprašivanje. Isti autori navode da je procenat oploðenih cvetova sa polenom starim četiri dana samo 25,6%, dok petog dana nije bilo oplodnje (polen čuvan na sobnoj temperaturi). Na osnovu četvorogodišnjeg istraživanja, uticaja trajanja polinacije na prinos i kvalitet semena paradajza hibrida Balca i Prisca, ustanovili su da se najveći prinos semena dobija nanošenjem polena 24-30 sati nakon kastriranja, smešom polena od prethodnog dana. Isti autori navode da je prinos hibridnog semena za 8-10 % veći u odnosu na varijantu kada je polen nanošen odmah po kastriranju.
Vibrator - zujalica za veštačku oplodnju paradajza
Oploðeni cvetovi se obeležavaju končićima ili im se zakidaju dva čašična listića. Cvetovi majke se kastriraju kada krunični listići zauzmu ugao od 30 stepeni pa maksimalno do 45 stepeni u odnosu na osu cveta. Ako se potpuno otvore postoji velika verovatnoća da je došlo do samooplodnje. Ostali plodovi koji su rezultat samooplodnje (radnik nije stigao da ih opraši) se otklanjaju. U zavisnosti od linija odnosno sorte oprašivanje počinje posle deset nedelja od setve i traje od 60-80 dana. U punom cvetanju uvežban radnik može da kastrira i opraši oko 800- 1200 biljaka. U zavisnosti od linija i sadržaja semena u plodu sa 800-1200 biljaka majke dobije se 1200-1600 kg ploda ili 3,5-4,5 kg hibridnog semena.
Berba semenskog paradajza
Na kvalitet i prinos semena utiče i vreme ubiranja ploda. Iz useva se beru zreli, potpuno crveni plodovi, tipičnog oblika i veličine za sortu. Ako se koristi sok truli plodovi i nagnječeni se odbacuju. U ovom slučaju plodovi idu na pranje i kasnije na pasiranje. Važno je napomenuti da se plodovi moraju dobro ocediti od vode jer u protivnom sadržaj suve materije u soku opada i za nekoliko desetina procenata (izraženo u apsolutnim pokazateljima). Postoji više tipova mašina za vaðenje semena paradajza, ali se prinicip sastoji u tom da se na jednu stranu odvaja seme sa sluzastim omotačem, na drugu stranu sok i na treću delovi cvetne drške i ljuske ploda. Seme se sa delom soka stavlja u plastičnu burad ili druge prikladne posude za vrenje (fermentaciju). Treba napomenuti da se posude pune od 2/3 do 3/4 visine jer se u fermentaciji povećava zapremina pulpe.
U zavisnosti od temperature, posle 12-18 sati može se početi sa ispiranjem semena. U našim uslovima fermentacija traje obično oko 24 časa, mada neki autori navode tri dana (na temperaturi od 25-300C) pa čak i do pet dana.
U procesu fermentacije se razlažu složeni pektini iz sluzastog omotača semena u proste i kao takvi se pranjem odvajaju od semenjače. U ovom slučaju fermentacija je ujedno i dezinfekcija semena. Mnogi autori tvrde da se na ovaj način mogu izbeći bakterijska oboljenja, pa čak i deo virusnih oboljenja koja se prenose semenom. Prema našim istraživanjima (Takač, 1997), dužina fermentacije nije bitno uticala na kvalitet semena stoga je naša preporuka da je dovoljno da pulpa fermentira 24 časa. U procesu fermentacije potrebno je masu mešati nekoliko puta u toku dana da bi se izvršilo jednako vrenje i da se onemogući bojenje semena pulpom. Fermentacija je završena kada je pihtijasti sloj oko semena razložen. U nekim zemljama (a poslednjih par godina i kod nas) u široj proizvodnji se koristi metoda ekstrakcije sa hlorovodoničnom kiselinom. Ovaj metod se primenjuje u kasnijim fazama fermentacije ili kod sorata koje su sklone klijanju semena u pulpi. Jedan od mogućih načina je primena 567 ml HCl na 10 litara pulpe i sve se ostavlja pola sata. Nakon toga seme se pere i dobija se zadovoljavajujći kvalitet. Kod ovog metoda bitno je da se kiselina doda u pulpu, da ne bi došlo do povreda radnika, a obavezna je zaštitna oprema na licu i rukama. U vremenu od pola sata pulpa sa kiselinom se nekoliko puta meša, sve dok se sluzasti omotač semena ne razloži. Nakon toga seme se ispira vodom. Pranjem semena odvajaju se zaostale ljuske, razloženi sluzasti omotač i štura semena koja isplivaju na površinu vode. Posle pranja semena (koje se obično izvodi odlivanjem) kod svih načina vaðenja preporučljivo je centrifugiranje. Na ovaj način se seme oslobadja spoljne vlage, koja neretko iznosi i preko 60%. Seme se stavlja u jutane (ili neke druge gusto tkane vreće) i centrifugira 5-10 minuta. Ovim postupkom se procenat vlage smanjuje na 28-30 i takvo seme se lakše suši.
Seme se suši na temperaturi od 28-300C u tankom sloju uz povremeno mešanje da se ne bi stvorile grudvice semena. U početku procesa sušenja temperatura je 25-280C, a pri kraju se može povećati na 30-350C. Seme se mora relativno brzo osušiti, stoga se stavlja u tankom sloju jer u protivnom lako može doći do klijanja semena na stalcima ili ramovima. Naša preporuka je da se na 1m2 rama na kome se suši stavi 1,5-2 kg vlažnog semena (površina rama 1,8-2,0 m2). Ukoliko postoji opasnost od virusnih ili bakterijskih i gljivičnih oboljenja, ili pak to proizvoðač smatra za shodno, seme se može potapati u 1,5-2,0 % rastvora natrijumhidroksida u vremenu od 10 minuta, pa se potom ispira hladnom vodom i ponovo suši. Količina proizvedenog semena zavisi od sorte, krupnoće ploda i od uslova u vreme oplodnje. Kod krupnoplodih, mnogokomornih niskih sorata od tone ploda može se dobiti 2,0-3,5 kg semena. Iz tone sitnoplodih sorata paradajza koji imaju dve do tri komore dobije se oko 4-6 kg semena. Najmanje semena se dobije iz tvrdih, mesnatih, industrijskih sorata, svega, 1,2-2,0 kg semena.
Prinosi semena paradajza su veoma različiti od zemlje do zemlje i iznose od 10 – 50 kg/ha u Afričkim zemljama pa do 250- 400 kg semena po hektaru u SAD.
Semenski kvaliteti
Paradajz pripada grupi povrća sa srednje sitnim semenom. Tako jedan gram semena sadrži 270-350 semenki, a apsolutna težina semena iznosi 2,7 – 3,3 g. Seme koje se nalazi bliže dršci ploda je teže od semena koje se nalazi na suprotnoj strani.
Paradajz duži niz godina zadržava visok procenat normalno proklijalih biljaka. Za razliku od paradajza većina povrtarskih kultura brzo gubi klijavost. Crni luk i salata izgube klijavost za dve do tri godine. U našim ispitivanjima nakon šest godina (seme čuvano u uslovima magacinskog skladišta) klijavost semena iznosila je 79,75% (početna 98,25%), dok je pad energije klijanja znatno veći. Nakon šest godina energija klijanja je iznosila samo 23,25% (početna 83,25).
Seme nakon 20 godina čuvanja u hermetički zatvorenoj ambalaži sa procentom vlage od 5,77 imalo je klijavost od 93,75%.
Prema važećim zakonskim propisima u promet se stavlja seme koje ima čistoću najmanje 97%, sadržaj vlage maksimalno 12%, sadržaj korova nula i najmanju klijavost 75%.
